Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Sada, ja koji sam autor ovih rаdova, zvanično penzioner, moram da kažem da novinar nikada nije u pravoj mirovini. Jer, eto skoro deceniju sam u penziji. I sada mi se pružila prilika da priča o ovoj, ali i mnogim drugima istinama u novinarstsvu, dobije mesto u medijima. I posebno o njenom značaju u javnosti, a posebno novinarstvu
Piše: Branislav Gulan
Kada mi je prestao redovan radni odnos u Privrednj komori Srbije, pozvan sam od Milana Krkobabića, tada ministra bez portfelja u Vladi Srbije, a potom za brigu o selu u Vladi Srbije na razgovor. Tema je bila angažovanje na projektu o zadrugama i obnovi sela Srbije, praznim selima i kućama, a kako bi neka od njih bila spašena od nestanka. Pošto sam se tim temama i poslovima bavio pola veka, dok sam radio u ,,Borbi’’, PKJ I PKS, o tome sam informsiao i nekadašnjeg predsednika PKS Miloša Bugarina. Saslušao me je, i odgovorio, ako je to tačno, Brano, to je strašno! Ja sam očekivao i da će mi dati zadatak da uradim knjigu za PKS na tu temu, o nestjanju newtajanaj sela,što je bilo tada, ali je i danas – nestajanje Srbije. Toga nije bilo osim redovnih zadataka kojima sam se bavio u PKS. Podaci o selima su ostali u mojim blokovima i mojoj glavi…
Posle toga slučajno sam se sreo sa ministrom Milanom Krkobabićem, takođe mu ispričao to o nestajanju sela i Srbije. Poseban naglasak sam dao na zapušteno zadrugarstvo i godišnje gašenje, već decenijama, po 100 zadruga u Srbiji. On se zainteresovao, zatražio materijal, analizu od mene. Ja mu sve poslao. Odmah me pozvao na saradnju, pa je čak od mojih tekstova u kojima sam reagovao i pisao o rešavanju problema sela u Srbiji, i ministarstvo je dobilo ime – Briga o selima! U Vladi Srbije, odnosno nadležnom ministarstvu sam na tu temu sarađivao 64 meseca. I sad ponekad saaoinicijativno kada mislim da je korisno, pošaljem poneku analizu i predložim nadležnim ministrima, uz preporuku da pročitaju. Jer, može im koristiti. Možda im može i koristiti. U svemu što već decenijama pišem u tim alizama, su zvanični državni podaci! U to vreme sam napisao i sopstvenu knjigu na temu ,,Ruralne sredine Srbije – Spasavanje sela i države’’, u tiražu od 400 primeraka. Uz sopstveno finansiranje, dakle bez ućešča sponzora. To je bilo 2019. godine. Jer, teme nestjanaj sela u Jugosalviji, a pposle u Srbji nisu intersovale vlasti! Nkisu tada, a veoam malo i dans, izuzev Milana Krkobabić, ali i mlade koji su beskućnici, pa očekuju da dobiju kuće u selima!
U i Srbiji se prema najnovijim podacima RZS nalazi 4.720 sela, odnosmo naseljenih mesta, kako piše u Ustavu SFRJ. Od toga svako četvrto ili 1.200 njih je u vazinesajanja jer imaju po 100 stanovnika. Posle najanovijeg pipsa ui agraru Srboije, ističe se da ća do 20250. Godine sa maoe neswtati ukupono 3.000 sela!
U Srbiji je danasi blizu 200.000 praznih kuća, a u njima isto toliko staja za tov goved, zatim isto toliko obora za tov svinja i na desetine hiljad drugih objekata. A, sa nestajanjem sela, gasi se i Srbija. Priv signali o nestajanju Srbije je gašenje stoačrstva. Glavni razlog je loša agroekonomska politika u Srbiji koja se vodi. Svinjsko meso, mora da se uvozi za ishranu jer nemamo ga dovoljno za srhanu naroda. A, daleke 1866. godin Srbija je na 1.000 stanovnika imala 1.300 svinja. Bili smo razvijeniji od SAD koji su tad aimali po 800 svinja na 1.000 stanovnika. U Srbiji 2.000 sela nema bankomat ni poštu. U 1.000 sela nema ni prodavnice, a više od 500 sela nema putn vezu sa svetom, niti sa izgrađenim autoputevima. Blizu 3.000 sela nema ambuiatnu, u više hiljada sela ugašeno su i škole jer nema đaka. Svake godine sve do 2017., godišnje se gasilo i po 100 zadruga. Jer, vladalo mišljenej da su one preostale iz prošlog lošeg sistema. Dakle, sumorna je slika Srbije danas kad su sela u pitanju. Nestaje svao četvrto selo, ili četvrtina Srbije. Do 2050. godine nestaće ih čak 3.000! I to sve bez Kosova i Metohije, čija sudbina se još uvek nezna. Inače, u 86 odsto sela, odnosno naseljenih mesta u Srbiji, kako to piše u Ustavu, opada broj stanovnika.
U protekloh sedma decenja u Srboji je godišnje sve do 2017. godine gašeno po 100 zaduga! Ipak, je vraćeno poverenje u zadruge, ali nije neopravdano oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata. Vraćen je duh zadrugarsta poslednjih godina. Ali, nije imovina, vredna oko dve milijarde dinara. Srbija nema novca ni imovine da bi sve to vratila zadrugama.
A, pošto je godišnje u Srbiji, do 2017. godine gašeno po 100 zadruga, odluka vlasti je bila da se rehabilituju i vrate zadruge u sistem. Akcija je trajala oko četiri godine. Uz pomoć države, preko Ministarstva za brigu o selu, bespovratno je podeljeno 2,2 milijarde dinara koje je za oporqavak dobilo oko 207 starih i novih zadruga u zemlji. Cilj je obnoviti zadrugarstvo i kroz to podstaći razvoj nerazvijenih u Srbiji. Akcija je još u toku, jer je zaustavljeno nestajanje zadruga i osnovano je 1.100 novih! Očekuju se rezultati tek kada njihovi novi stanovnici sela dobiju na konkursu po 10.000 evra da bi pokrenuli neki sopstveni biznis. Jer, on im je poteban da bi mogli da žive na selu u dobijenim kućama. Oporavka ni budućnosti za novih 1.100 zadruga, ali i za sve stare nema sve dok sela, odnosno zdruge nedobiju neku malu prerađivačku industrijuu selima koja žeimolo da održimou životu. Da ljudi koji su dobili kuće dobiju i zaposlenje. Da imaju gde i šta da rade u selima, u koja su došli da žive.
Od sela ostaju ruine
Od sela nam ostaju ruine i zato mladi beže iz njih. Čak njih 60.000 ode iz Srbije godišnje sa kartom u jednom pravcu. Poneko se vrati, ali kjedn alasa ne čini proleće! Mnoge, koji vode brigu o selima, do pojave Milana Krkobića, nije interesovao opstanak sela. Jer, oni su se do tada zalagali za gašenje zadruga, a nisu bili zainteresovani za njihov, niti opstanak i ostanak zadruga. Ali, ni sela ih inkisu intersovala puno. To se posebno odnosi na Akademijski odbor za selo SANU, koji nosi to ime ali ih selo neinteresuje! Nije ih nikada interesovala sudbina sela koja nestaju posebno u vremenu kada su o tome odlučivali. Najbilji primer je da predsednkik Akadmeijskog odbora za selo akademik Dragan Škorić nikada ni bio u toj instituicij, niti je došao da čuje da vidi šta se u njoj radi, da eventulano svojim iskustovm, koj očoto nije imao za skupoe čoija je tema bla selo,, održi i neko predavanje, jer se predsavčljao za profesora. A, ceo radni vek je poroveo u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. A, ni tamo danas neodlazi, jer nema mesta za njega, zbog loših odnosa, sa kolektivomk gd eje provfeo radni vek! Međutim, danas on i njemu slični, kada su na kraju karijere, i kada nam od sela ostavljaju ruine, odjednom su se zaintersooali za njih, pa sad daju podršku povratku zadruga i opstanku sela. Ali, preko slikanja za Ministastvom za brigu za o selu. Jer, navodno im pamet im je evoluirala, pa sad žele da peru svoje biografije. Da vraćaju zadruige i oporavljaju sela!
(Ne)odgovornost Akademijskog odbora za selo!
Dokaz njihovog takvog odnosa je da su dve i po decenije postojali Balkanski susreti sela u Vlasotincu. Njih je vodio sad pok prof dr Đura Stevanović. To je bila svojevrsna akademija znanja o selima u zemlji i svetu. Ali, članove Akademijskog odbora za selo SANU ti susreti nikada nisu interesovali. Ya to ‘e morati kad tad a da snose odgovornsot za takav loš rad. Jer, niko od njih nikada nije učestvovao u radu tih susreta, koji su se održavali četvrt veka. Iuzetak je jedino ponekad bila prof dr Zorica Vasiljević, koja je učestvovala u radu Akademije Vlasinskih susreta, ali je i sad aktivna u Ministarstvu za brigu o selu. Dakle, Akademijski odbor za selo SANU je dobrim delom odgovoran što nam od sela ostaju – ruine ! I što se gasi svako četvrto selo u Srbiji. Što sad nestaje njih 1.200, a što će posle njih nestati ukupno 3000 sela!
I to je ISTINA o njihovom radu! Za takav loš rada, odnosno nerad, uskorpo će morati podneti izveštaje i (ne) odgovornost kao i o (ne) radu! Istina o njihovom o njihovom lošem nradu je i ta da ih neinteresuje ni agrarni Ustav, a to je –Strategija razvoja poljoprivrede koja nosi pogrešno ime. Jer, to nije strategija razvoja, već strategija pada poljoprivrede Srbije. Umesto razvoja, sad je 10 godina njenog sprovođenja, odnosno pada. Dakle, to je strategija pada poljoprivrede Srbije. Akademijski odbor za selo SANU, koji zovu i trust srpskih mozgova u ovoj oblasti, ali za gašenje sela, nije se setio, niti je ikada uradio analizu kako se sprovodi ta strategija i kakvi su njeni rezultati u praksi. A, oni su sumorni, kao što je i danas sumorna i slika sela Srbije.
Evo i slike današnje Srbije i sprovođenje poslednje Strategoije ,,pada“ agrara u Srbiji. Međutim, predsednika Akademijskog odbora za swlo SANU akademika Dragana Škorića i njegovu družinu, očito je, neinteresuju ti podaci. Njihova je dužnost bila kao trustova mozgova u agraru, i da urade analizu sprovođeneja te analize u praksi. Nisu se oni toga setili, jer neodgovara vlastima u čijoj su službi, opadanje proizvodnje u agraru. Njih jedino interesuje da budu u prvim redovima pored ministra za Brigu o selu i da se slikaju, kako bi sad oprali svoje biografije. Jer, su učestvovali gašenju 100 zadruga godišnje u Srbiji i rušenju sela. Sad su odjednom promenili mišljenja pa podržavaju osnivanje novih zadruga, kojih sad ima 1.100, ali i obnovu porušenkih sela!
Kraj strategije pada proizvodnje
Slika Srbije danas je i da se ne sprovoi agrarni Ustav, a to je Strategija o razvoju agrara, koja važi još do 21. jula 2024. godine. Evo i njenih katastrofalnih rezultata u praksi. Jer, za poslednje tri i po decenije agar Srbije se sve do pojave bolesti Korone godišnje razvijao po stopi od samo 0,45 odsto. Sad je to stopa pada proizvodnje. Strategija je predviđala godišnji rast agrara od 9,1 osto, odnosno i u lošijim godinama da će to biti 6,1 odsto. Umesto rasta agrar ima pad proizvodnje i država mora da uvozi hranu. U vremke njenog usvjaunaj na Valdi Srbiej krajme jula 2014. godine premijer je bio sadašnji predsednik Republike Srbije. Kada je ona preuzeta za sprovpođenje, dakle kada je završena njena izrada ministarsko mesto poljoprivrede, pripalo je prof dr Draganu Glamočiću, a kasnije je to mesto predao Branislavu Nedimoviću, a on Jeleni Tanasković. Strategiju pada pisalo je 240 eksperata agrara iz Srbije. Napisali su 145 strana, koliko ima taj Ustav agarara u Srbiji. Za to su sebe častili sa 8,2 miliona evra pristiglih donacija iz više evropskih zemalja, kao nagrada za taj posao, koji nije u Srbiji pokazao ni doneo ništa dobro!
Pužev korak u obnovi sela!
Zahvaljujući Ministarstvu za brigu o selu, nešto se ipak kreće, ali ,,puževim korakom’’. Da bi se selo obnovilo ovim tempom, potrebno je da prođe najmanej šest decenija! Jer, toliko je selo i uništavano. Ovo što se sad radi je samo ,,kap vode u moru’’ u odnosu na ruševine koje nam se ostavljaju. Potvrda toga je da je do početka 2024. godine država pomogla i kupovinu oko 2.650 praznih kuća u Srbiji (ima ih oko 200.000) i sela su dobila 10.000 novih stanovnika. Među njima je i 3.000 dece, rekao je ministar u Vladi Srbije Milan Krkobabić, na kraju 2023. godine saopštavajući rezultate ove akcije. Jer, u te prazne kuće uselili, ili će se uskoro useliti, oni do 45 godina starosti koji su tada prvi put rešavali svoj stambeni problem. Jer je uz pomoć države, do početka 2024. godine uz pomoć države, kupljeno kako rekosmo 2.650 kuća i dodeljene su onima koji hoće da žive u selima. Cilj je i zaustaviti odlazak mladih iz sela kao i nestajanje sela. Međutim, sad njih ima dosta, koji su dobili kuće, ali ne žive u njima. Jer sela su mesta gde nema šta da se radi i da se može živeti u tim kućama. Primer je u selima Srema, ponajviše u selu Viziću, u opštini Bačka Palanka, kod Neština. Jer, većina dodlejnih kuač hje jop uvek prazna. Samo da dođu u sela koja imaju zadruge bez prerađivačke industirje, pa nemaju od čega da žive, opet ništa se nije postigli! Zato se sad najavljuje konkurs za dobitnike tih praznih kuća da bi dobili još i po 10.000 dinara za pokretanje eventualnog biznisa, kako bi imali od čega da žive na selu. Ali, ni to neće rešiti kompletne probleme ni tih ljudi koji sudobili kućče, ni sela… Sve dok sela nedobiju male fabrike u kojima može da se radi, to će biti samo ,,gašenje požara’’.
NesYje svako četvrto selo!
Jer, od 4.720 sela u Srbiji, nestaje čak 1.200. Prema rezultatiam popisa RZS, do 2050. godine nestaće čak 3.000 sela! U većini tih sela čeka se ko će biti poslednji da ugasi svetlo! Jer, čak u 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika. Broj stanovnika opada u 86 odsto tih sela u Srbiji. Odlaskom ljudi sa sela ona ostaju pazna i postaju – ruine! Posle gašenja zadruga, kada je vraćen zadružni duh u Srbiji, osnovano je 1.100 novih zadrzuga. Država je pomogla rad postojećih i novih 207 zaderuga pomogla sa 2,2 milijarde dinara. Međutim, to se u praksi mnogo nevidi. Za sada je zaustavljena i ta akcija, jer siromašna država nema toliko novca, koliko je potrebno zadrugama. Jer, u selima. Pa ni njima, nema prerađivačke industrije koja je uništena u pljačkaškoj privatizaciji , uz pomoć države, obavljenoj posle demokratskih promena 2000. godine. A, bez prerađivačke industrije nema rada u tim zadrugama, nema zapošljvanja ljudi na selu. Bez prerađivačke industrije u selima, nema opstanka ni ostanka sela!
Kao što već napisah, u Srbiji je prazno 200.000 kuća, čak 1.000 sela nema prodavnice, 500 njih nema putnu vezu sa svetom, u 2.000 sela nam ni bankomata ni pošte. Pored njih su sad izgrađeni i autoputevi, jeviše od 500 tih sela nema vezu sa svetom, jer nema vezu sa autoputem, ali u 90 odsto njih nema ni seoskih puteva!
Inače, po Ustavu Srbije u njoj nepostoji odavno više nijedno selo! Sve su to naseljena mesta iz kojih se danas odlazi sa kartom u jednom pravcu u svet. Desi se da se poneko vrati, pa dobija publicitet, ali je to samo varka, pa nam se čini da se vratilo celo selo. Za povratak i obnovu sela treba da prođe više od šest decenija, jer je prošlo i više od tog vremena, koliko su sela uništavali, a oni koji su ih rušili, sad hoće da ih obnavljaju. Međutim Srbija koja se ogromno zadužuje za to više nema novca. Dokaz je da agrar i selo nisu prioritetne delatnosti ove vlasti.
Dakle, nije dobro što podršku za povratak zadruga i sad daju ljudi koji su nekada podržavali gašenje zadruga i nestanak sela. Ali ti isti ljudi sad su u poznom životnom dobu, pa rade suprotno i podržvaju povratak zadruga i obnovu sela! A, slušaju ipriče RZS da će do 2050. godine nestati čak 3.000 sela. Za to nemare jer će to biti posle njih! Sve su to uništavali, a sad podržavaju njihovo vraćanje. Promenili su mišljenje, koje im je sad evoluiralo, i opet su u prvim redovima. Nekad bili za rušenje, a danas peru svoje biografije pa se fotografišu pored ministara, kako bi imali dokaz da podržavaju akcije za opstanak sela! Jer, sad sa naknadnom pameću tu akciju podržavaju jer, su svesni da nam sa selima nestaje i Srbija. Ponašaju se kao po onoj pesmi Zdravka Čolića, rušimo pa sad gradimo. I sve to rade bez ikakve griže savesti, što su nekada drugačije radili i mislili. I onda i sad su bili u prvim redovima i prvim stranam štampe i TV ekrana.. Zaista ih ni tada, a ni danas stvarno selo nije interesovalo. To se, pre svega, odnosi na članove Akademijskog odbora za selo SANU! Slično se može reći i za Vladu Srbije i druge nadležne institucije za sela u Srbiji. A, ima ih oko 40, koja vode brigu o selima. Šta su i kako radili, vidi se po selima i koliko ih ona interesuju. I to je ISTINA O NJIHOVOM ŽIVOTU I RADU!
(Sledi nastavak)