Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Udruženje novinara Srbije podsetilo je da je 7. oktobra 1991. godine, ubijen novinar „Večernjih novosti“ Milan Žegarac u Vukovaru.UNS u saopštenju navodi da je Žegarac ubijen snajperskim metkom 7. oktobra 1991. godine. Žegarac je tada imao 44 godine. Istražujući za „Dosije o ubijenim i nestalim novinarima“, UNS navodi još da je saznao da je Žegarac ubijen na uglu Trpinjske ceste i Hercegovačke ulice. Žegarac je pogođen jednim metkom u vrat!
Piše: Branislav Gulan
Za „Dosije“ UNS-a, novinar tadašnje ,,Borbe’’ Branislav Gulan rekao je, da je tragičnu vest čuo od komandanta kojeg su svi zvali Kole, pripadnika „crvenih beretki“, navodi se u saopštenju UNS-a. Međutim, po tadašnjim Gulanovim rečima, komadant Kole, je tada rekao da su on i njegove snage, greškom pucale na osobe, u ratnim maskirnim uniformama, koje se nisu javie da će doći, pretrčavale ulicu sa neprijateljskih položaja. Jer, pucali smo na ustaše, a nismo znali ko pretrčava ulicu. A, pogodili smo naše koji su stradali. Tvoj je stradao odmah na licu mesta, a naš Jokić je odnet u bolnicu u Smbor, ali neće ni on preživeti. Priču su tada čuli svi koji smo bili u dvorištu kuće porodice Karas u Vukovaru. Istraga o ubistvu novinara nikada nije bila pokrenuta. Bio je rat!
Poginuli slučajno!
Potom me pozvao moj prvi urednik iz ,,Novosti’’, kao što sam već rekao i uvek pisao, sada pokojni Mića Jovanović. Ispričao sam sve ovo što i ovde govorim, što sam nekad pisao, a to i sad radim ovde za Makroekonomiju. Dobar deo moje priče je ispoštovao, ali niko nikada nije doslovce ispoštovao ono što mi je tad rekao komadant Kole, a što sam pričao i pisao i tad, i sad i uvek. Jer, i on, ali i svi drugi, su pisali, da je Žegarac hrabro poginuo od ustaškog metka!? To niti sam čuo, niti sam bilo kad rekao i izjavio. Dakle, to nije bila istina sa tog mesta. Niko to tamo nikada niej rekao! Svi su govorili das u poginuli slučajno, ponavljajući sve što sam do sad rekao i napisao. Dakle, to je neko iymisloio ko tamo nije ni bio! U trenutku pogibije!
Stradali su slučajno, od metka koji je dolazio sa naše strane branilaca Jugoslavije, odakle su pucali borci Srbije i dela Jugoslavije, redovna vojska koja je tada još postojala i branila Jugoslaviju, kao i rezervisti koji su im se bili pridružili na tom zadatku. Nisu znali ko im pretrčava ulicu, pucali su na ustaše. Dakle, opet ponavljam, zbog ISTINE, da nisu znali da ulicu pretrčavaju naši borci. Jer, bili su u ratnim, maskirnim unformama, pa se mislilo da pucaju na, neprijatelje, odnosno ustaše.
Dakle, istina je sasvim drugačija od objavljivanih priča tokom protekle tri decenije, od onih koji nisu bili na mestu događaja, niti su ih čuli od ljudi sa lica mesta, sa kojima sama ja bio, neposredno posle pogibije Žegarca i Jokića. Slučajno su nastradali od ljudi s kojima su se družili tih dana!
,,Za Žegarca je bila greška što je nosio vojničku uniformu, umesto da je bio u civilnom odelu kao što sam ja, jer i jeste bio civil, a ne ni rezervista ni vojnik… Zato ga nisu ni prepoznali. Ponavljam, slučajno su nastradali na ratištu! I to se dešava! Bio je rat. Ovo je ISTINA koju sam doživeo, preživeo i video. A, istina je samo jedna’’, uvek je pričao i pisao, o tom nemilom događaju novinar, tada retni reporter ,,Borbe’’ Branislav Gulan. Isto ponavljam danas u priči o ISTINAMA za Makroekonomiju.org.
Koletovo puno ime nisam govorio dok nije prošao rat!
,,Priča je uvek bila ista, samo bez imena komadanta Koleta, odnosno pok Radoslava Kostića, čije ime nisam govorio tada, jer bio je rat! Ja sam i posle toga išao na ratište, pa sam čuvao i svoju glavu i život. Tada se život nije puno cenio, bilo je najlakše da se pogine. I nikome ništa. Ime sam mu otkrio tek kad se rat završio, a to je jedino u „Novostima“, na regionalnim stranama tada objavio nekadašnji novinar i urednik u tom listu Dragoslav Živojnov. Svi ostali su prekrajali ISTINU, pisali samo kako su oni zamišljali, da se dogodio taj nesrećan slučaj! Da nisam zakasnio, možda bih i ja išao sa njima, i završio kao i oni’’, kaže Gulan. U tom slučaju ova istina koja je čekala više od tri decenkije da bude u javnosti, možda se ni dans ne bi saznala!
Gulan i sad naglašava da ga je sve ovo, odnosno istinu o ubistvu Žegarca, tada saznao od komadanta Koleta. Međutim, Kole nikada nije rekao tačno ime ko je pogodio Jokića i Žegarca. Jer, verovatno ni on nije znao. Svi su pucali, pa verujem da ni danas, se ne zna iz čije puške su bili kobni hici. Hrvate nije pominjao, ni tada, niti u bilo kojoj priči kao ubice tog trenutka! Jedino, je govorio da se bližio kraj rata I pad Vukovara i da su redovni vojnici, rezervisti i drugi borci, brantielji tada Jugoslavije, pucali na neprijatelej koji su dolayili sa druge stane, odnosno kako su oni govorili, ustaše. A, Žegarca i Jokića su greškom pogodili, jer nisu znali da im se približavaju, njihovi saborci! Nisu im se javili da će doći! A,bili su u maskirni,ratnm unfiforama. Nisu se razlikoali od neproajtelja, baz iz daljine!
Vreme nepostojanja istine!
Ali, ISTINA o mnogim događajima u zemlji, kao što je ova sa ratišta, prilikom raspada Jugoslavije, čekala je da prođe vreme, više od tri decenije, da bi bila saopštena i pronašla svoje mesto u javnosti eks Jugoslavije. Eto, priča je imala sreću, da joj se pruži šansa na sajtu, sad Makroekonomija.org pa da da ISTINA stigne do javnosti, posle skoro 33 godine čekanja na objavu, u Srbiji danas!
Većina kolega koja me je zvala da pričam o ovom događaju proteklih decenija, dobar deo moje priče je ispoštovala, ali s zaista je bilo veoma, veoma, veoma, malo, onih koji su ispoštovali ključne reči koje mi je tada rekao komadant Kole. Da su pucali na ustaše i da su slučajno pogodili Jokića i Žegarca, koji su nenajavlajneo pretrčavali ulicu. Jas sam to što mi je rekao komadant Kole, uvek svima, baš tako što sam i čuo, uvek pričao i pisao i tad, i sad i uvek. Moja priča, odnosno ISTINA, o stvarnim događajima u Vukovaru i pogibiji prvog novinara na tadašnjem ratištu, čekala je eto više od tri decenije na objavljivanje! Sve što sam pričao, izuzev nekih detalja, ali bitnih činjenica, kada je reč o ISTINI, kao što je pogibija Žegarca i stradanje nekih hrvatskih porodica u selima u okolini Vukovara, nije bila ispoštovana!
MEĐUTIM, ZA MENE JE TO BITNO U PROFESIJI, ODNOSNO U NOVINARSTVU, BILO TADA, ALI I DANAS U POSLU, DA SE OBJAVI ISTINA! JER, PRAVILO NOVINARSTVA JE UVEK DA SE ČUJU OBE STRANE! I BILO ŠTA DRUGO DA SE RADI I PIŠE, KADA SU ME UČILI ZANATU PRE POLA VEKA, JE BILO U OVOM POSLU, DA SE ČUJU OBE STRANE!
A OVDE KONKRETNO, U SLUČAJU ZARAĆENIH STRANA NA RATIŠTU ODAKLE SAM IZVEŠTAVAO, U TO VREME BIO SAM VEROVATNO JEDINI NOVINAR KOJI JE TO, SKORO UVEK I ISPOŠTOVAO! DA SE ČUJU OBE ZARAĆENO STRANE. VEĆINA DRUGIH NIJE. JER SU NAJČEŠĆE PISALI SAMO O JEDNOJ STRANI DA STRADA ILI DA POBEĐUJE.
ZATO I ISTIČEM DA SAM SVEDOK DOGAĐANJA KAO ZREO NOVINAR GDE JE ISTINA KOD MNOGIH NA RATIŠTU, PA I DOBROG DELA NOVINARA, PALA NA ISPITU! JER, U OVOM SLUČAJU, PRAVA ISTINA O TOM DOGAĐAJU, GDE SAM JA, Branilav GULAN, SVEDOK, RANIJE SE NIJE MOGLA SAOPŠTITI!
Odnosno, nije bilo medija na ovim prostorima, spremnih da to učine i objave u proteklim vremenima!
Zataškavana istina!
Ali, i to što nije prikazana ISTINA, o prvom poginulom novinaru na ratištu 1991. godine, prilikom raspadanja bivše SFRJ, veoma je bitno i važno, a do sada je iz više razloga bilo zataškavano. Informacija o događaju kada i kako je poginuo prvi novinar na ratištu raspada Jugoslavije, 7. otobra 1991. godine na ratištu u Vukovaru bilo je mnogo. Međutim, skoro nikada nije u celosti ispoštovano ono što, sam je rekao, a čuo sam od neposrednih izvršilaca, pe svih tada komadanta Koleta, a to verno preneo usmeno i pisano, baš kako je rečeno i napisano, kako je stvarno izgubio život prvi novinar na ratišu u Vukovaru.
Najbitnije u svemu tome je bilo, čiji ga je metak pogodio! DA li je ispaljen sa srpske ili hrvatske strane? To se zna, I veoamlak kje utvrđen na lešu pokojnika. Ali nikada se neće saznati iz čije puške zu ispaljeni hici tog trenutka pa su pogođeni i Žegarac I Jokić. Jer, u tim trenucima, pucali su svi boric koji su se nalazili nalazhik na toj liniji i na tom metui. Jer, misloili su da ima se pribliđava neprijatelj!
Većina je pisala da je Žegarac hrabro poginuo od ustaškog metka! Ja bih pre rekao ludo I neprezno!
Stradao je slučajno, od metka koji je dolazio sa naše strane, odakle su pucali, re svih, redovna vojska JNA, zatim borci i rezervisti iz Srbije i dela Jugoslavije koja je tada još postojala. Odnosno JNA koja je tu branila granice SFRJ. Borci i ostali su sa svoje strane pucali, kako kažu, jer su branili Jugoslaviju, a tog trenutka nisu znali, ko im dolazi, odnosno, ko pretrčava ulicu. A to su bile dve osobe u ratničkim maskirnim uniformama, pa su mislili da pucaju na ustaše. A pogodili su i usmrtili svoje saborce. Sa njima su smao dan pre toa sedlei, družili se, pili kafu i rakiju!
Dakle, ISTINA je sasvim drugačija od objavljivanih tekstova u toku protekel tri decenije. I obično sui h pisali oni koji nisu bili na tog trentuka na mestu događaja, niti su čuli priče od ljudi, neposrednih izvršilaca, sa kojima sam ja bio neposredno pre i posle pogibije Milana Žegarca i Miroslava Jokića. Dakle, slučajno su nastradali od ljudi s kojima su se pre toga družili, naglašava Gulan i opet dodaje: Za Žegarca je bila greška što je nosio maskirnu, ratničklu uniformu, umesto da je bio u civilnom odelu kao što sam ja. Jer i jeste bio civil, a ne rezervista niti vojnik… Zato ga nisu ni prepoznali. Ponavljam, slučajno su nastradali na ratištu! I to se u ratu dešava!
Istina o nesrećnom događaju!
Ovo je ISTINA koju sam doživeo, preživeo, čuo i video. Verujem ljudima koji su mi to ispričali. To je ISTINA o tom nesrećnom događaju. A, istina je ipak samo jedna! Ponavljam, ali, a verovatno mnoge druge istine, je čekala da bude objavljena više od tri decenije!
,,Ponavljam, među redovnim vojnicima koje sam dobro poznavao bio je Zoran Milanović, iz Aleksandrovca Župskog, zvali smo ga Ćelo. I danas sa porodicom živi u Aleksandrovcu Župskom. Tada je bio na odsluženju redovnog vojnog roka. Imao je samo 21 godinu! I danas održavamo kontakte, često mi pošalje rakiju na poklon. Jer, je bio na licu mesta, izneo je leševe stradalih. Da su ih „naši“ ubili ubeđen je i Srđan Ilić, tada fotoreporter Tanjuga. U toku dana, za vreme pogibije, dok smo još bili tamo, Milanović, je pokušavao sa svojom ekipom vojnika da izvuče i telo Žegarca. Međutim, pucalo se i nisu hteli da reskiraju, da još neko pogine pa su tog dana odustali. Tek sutradan, 8. oktobra 1991. godine, izvukli telo pok Žegarca. I mene su odmah obavestili o izvršenoj akciji.
,,Kad sam spremala Milanu 40 dana, zvao me je muškarac koji se nije predstavio, samo je rekao da je iz Borovog Sela. Čuo se taj njihov naglasak od preko. Kazao mi da je bio na sahrani, da mi se divi kako sam se dostojanstveno držala. Potom je rekao: „Gospođo Nado, moram da Ti kažem da Milana nisu ubili Hrvati nego naša vojska, greškom“, pričala je za tada javnost Nada, supruga pokojnog Žegarca. Kad je to ispričala nekim bliskim ljudima, sugerisali su joj da ništa ne čačka. Jer, Milan je bio mrtav, nisam ga mogla vratiti, a i moj i njegov bratanac su tada bili u vojsci na ratištu, pa da ne bih njima naudila ćutala sam. I ako je tako, sigurna sam da ga nisu namerno ubili. Greške su uvek moguće’’.
Niko nije odgovarao!
Za smrt Milana Žegarca, do danas, niko nije odgovarao. Javno ne postoji optužnica. Jasna Šarčević Janković, tadašnja portparolka Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije, na konferenciji UNS-a 2014. godine izjavila je da je pogibija Žegarca deo šireg predistražnog postupka, o kojem ne može da govori.
Međutim, poslednji odgovor iz Tužilaštva je nešto drugačiji. Tužilaštvo za ratne zločine postupa u predmetu KTP-902/22 kojim je obuhvaćeno i ubistvo novinara Milana Žegarca – odgovorilo je pre dve godine. Tužilaštvo je na zahtev UNS-a, na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, potvdrdilo pokretanje postupka, i odgovorilo na tadašnji zaheva UNS, i da više ne mogu reći, jer je predmet tada bio u fazi predistražnog postupka.
Dodaju i da je istim predmetom obuhvaćeno i ubistvo četvoročlane ekipe šabačkog dopisništva TV Beograd na Baniji oktobra 1991. godine. Broj predmeta jasno govori da je od 2022. godine, te da je ipak srpsko tužilaštvo tek 31 godinu kasnije zvanično se počelo baviti smrću novinara ubijenih
na radnom zadatku. Da li će biti i optužnice? Opet ostaje samo da čekamo…
Eto, i ova moja priča jedina je i ISTINITA O POGIBIJI PRVOG NOVINARA NA RATIŠTU BIVŠE JUGOSLAVIJE. Priča i nagađanja je bilo mnogo, mnogo, previše…Ponajviše od onih koji nisu bili ni blizu kobnog mesta u to vreme! Već su iznosili svoja i tuđa nagađanja. Nažalost, među takvima je bilo, a ima i danas, dosta medijskih radnika!
IZNOSILI SU I NEISTINE! ZAVISNO ZA KOJI MEDIJ SU RADILI, IZVEŠTAVALI, KOMENTARISLAI I PISALI. NISU BILI NA LICU MESTA U PRAVO VREME! ISTINA JE IPAK I UVEK SAMO – JEDNA. A, JA SAM ZATO UVEK BIO ZA ISTINU, U ZANATU KOJIM SE BAVIM, TRUDIO SE UVEK DA SE ČUJU SUKOBLJENE STRANE. I UVEK RADEĆI NOVINARSKI POSA POLA VEKA, UVEK BIO NA MESTU DEŠAVANJA I IMAO TAČNE PODATKE… TRUDIO SE DA IZNESEM MIŠLJENJA I STAVOVE SUKOBLJENIH STRANA. RANIJE JE TO BILO U TEKSTOVIMA SUKOBLJENIH STRANA U ŽIVPTU I PRIVREDI, U TEMAMA SA KOJIAM SAM SE BAVIO, A POSLKE I NA RATIŠTU. ZATO SAD I OVDE IZNOSIM, ONO ŠTO SU MI PRENOSILI TADA, ALI I POSLE, NEPOSREDNI VUČESNICI TE AKCIJE. TO SU BILI LJUDI NA TOM METWU KOJIAM SAM JA VEROVAO. I KONAČNO JE I POTVRĐENO ONO ŠTO SE DESILO POSLE TRI DECENIJE. DA JE SPORNI METAK STIGAO SA STRANE ODAKLE SU PUCALI VOJNICI JNA, REZERVISTI I I OSTALI KOJI SU U TO VREME BRANILI JUGOSLAVIJU!
Glavna neistina!
Glavna neistina bila je da je Milan Žegarac poginuo od hrvatskog metka!
Oni koji su bili na licu mesta, neki čak i slučajni izvršioci, to pobijaju! TAČNO IME IZVRŠIOCA NIKAD SE NEĆE NI ZNATI JER JE TADA VIŠE NJIH PUCALO. SVI TVRDE, ŠTO JE I TAČNO DA SU, ŽEGARAC I JOKIĆ, GREŠKOM STRADALI, OD METKA KOJI JE TAD DOŠAO SA NAŠE, JUGOSLOVENSKE, ODNOSNO STRANE! METGAK NEJ NJIAM BIO NAMENEJENE, ALI IH JE POGODIO! Bio je rpavi rat pa se i to dešava!
Ali, bio je to i krvavi rat, raspadala se Jugoslavija. Sad je prošlo više od tri decenije, a i istraga je konačno pokrenuta, ali niko nikada od zvaničnika ni do danas, a početak je 2024. godine nije zvao ni tadašnjeg novinara, tada prisutnog svedoka, pisca ovih redova, osim pojedinaca iz javnosti, ali i još ponekog živog vojnika, kao što je Zoran Milanović – Ćelo, da ispričaju bar njihovu istinu, koja je najpribližnija stvarnom, stanju stradanja. Da, akciju nije pokrenulo Udruženje novinara Srbije i tri decenije posle dešavanja i stradanja, objavilo svedeočenja tadašnjeg novinara, ali i nekih drugih svedoka tih zbivanja, možda bi danas još uvek svaki dan se pojavljivalo mnogo različtih istina. A, ipak, ISTINA je samo jedna!
Ovo objavljujemo zbog toga kada je reč o ISTINI, informisanju i juče, danas, ali i sutra. U svim informacijama ISTINA mora biti na prvom mestu. Eto, i ova ISTINA, sa ratišta u SFRJ, na objavljivanje je čekala više od tri decenije da se pojavi u javnosti!
Nagrada „Milan Žegarac“
Nagrada „Milan Žegarac“ za novinarske tekstove na ratne teme ustanovljena je 1994. godine i dodeljivao ju je UNS do 2001. godine. Prvi dobitnik bio je Nebojša Jevrić iz „Duge“, a poslednji Zoran Miladinović iz „Vojske“.
(Sledi nastavak)