NOVA KNJIGA PROF. DR DRAGOSLAVA SLOVIĆA: Srbiju ubijaju podele!

Branislav GULAN

Pitanje srpskog jedinstva se postavlja na odavno, da ne kažemo oduvek. Nema ni jednog istoričara koji je to pitanje zaobišao. Jedinstvo i ujedinjenje i jeste i nije isto!

Slobodan Jovanović je kazao da od ujedinjenja srpskog naroda – nema komplikovanijeg pitanja. Stojan Novaković je sve nade polagao u kulturu koja ne zna za granice i  kojoj ništa neće stajati na putu. Tako će duhovno jedinstvo rešiti i svako drugo. Jedni su smatrali da bez jedinstva nema napretka, a drugi da smo nazadovali i postradali kad god smo bili jedinstveni.

Dragoslav Slovic je te svoje poglede razmatrao dolazeći do zaključka da se od borbe za jedinstvo ne sme odustati, jer bolje zalud živeti nego zalud mreti. Ovo između ostalog piše akademik Matija Bećković u uvodnoj reči nove knjige prof. dr Dragoslava Slovića ,,PUTEVI SRPSKOG JEDINSTVA“.

Knjigu na 354 strane je 2023. godine izdao i štampao beogradski ,,Fineks’’ u tiražu od 1.000 primerka. Recenzenti su prof. dr Živojin Rakočević i mr Nikola Šainović.

Moto knjige je ,,Mnoge vojske su pobeđivale i kad su imale loše komadante, ali ni jedna nije ostvarila pobedu kad su je vodile nesložne vođe“, citat Meklija!

Autor knjige  u  uvodniku, između ostalog piše ,,Znati, a ne delati je isto što i ne znati. Gore je samo ,,Ne znati, a delati“. Na tom putu moramo slediti dva cilja ,,Znati pravi put i ići tim putem’’. Međutim, to znači da nije dovoljno ,,znati’’, ako se mač i saznanja drže u koricama, piše autor. On dalje navodi ,,Realnost koja nas je kao narod pratila u prošlosti potvrđuje da je nedovoljna unutrašnja konsolidacija našeg nacionalnog bića oduvek bila i ostala uzrok mnogih naših nevolja. Sve ukazuje na to da smo u prošlosti, jednako kao i danas, uzalud trošili individualnu i nacionalnu energiju u nepotrebnim konfrontacijama i međusobnom ,,trvenju’’. One su često imale obeležja surovih borbi koje su vođene bez razloga i gušile zajedničke nacionalne i državne interese, navodi Dragoslav Slović.

Večne rasksrnice

Zato mi Srbi se moramo osvrnuti na neke naše ,,pobede’’ koje smo ostvarili i naivno slavili u mudrost koja glasi ,,Ko ima jasan cilj naći će i pravi put’’ kao i izreka ,,Pravo rešenje traži i pravo vreme’’. Na tom putu neznalice olako tvrde da postoje bolja rešenja od optimuma.

Suprotnost ciljeva i interesa i egoizma pojedinaca koji pripadaju istoj grupi ili naciji je najveća smetnja kohezijii ciljeva te zajednice. Svaki pojedinac u njoj sebe vidi u poziciji vođe, a kod nas Srba te aspiracije idu do najviših društvenih pozicija. Te pozicije svakom od nas pripadaju po ličnim uverenjima o umišljenim sposobnostima. U svemu tome moramo usvojiti našu mudrost koja glasi: ,,Živi, ali pusti i druge da žive pored tebe“. Ali na tom putu ,,Nema veće brige od hvale koju dobijaš od ološa’’, piše autor u svojoij knjizi.

Pišući o svojim iskustvima, Slović, između ostalog navodi da se kao profesor od karijere uverio da su njegovi najbolji studenti bili baš oni čiji su se izvori i koreni nalazili u nekom kamenjaru. To su oni koji su svoju prirodu razvili u kršu. Po pedagoškim pravilima, najbolji bi trebalo da budu oni koji su se razvijali u intelektualnom i urbanom ambijentu. Međutim, ove prve je priroda, u kojoj su se razvijali, izložila oštrijoj borbi u kojoj ih je očeličila. Ostajali su u životu samo najzdraviji izdanci. A, kada je reč o nama danas, treba reći da mi živimo u sadašnjosti, od prošlosti i za budućnost. Na tom putu uvek se ,,najbolje koriste ona iskustva koja su skupo plaćena’’, piše Slović. I dodaje sit i gladan različito razmišljaju kad se nađu za istim stolom!

On još navodi da se uvek treba setiti poruka A. Šopenhaurea u kojima se ističe: ,,Oni koji žive  u prošlosti su izugubljeni u vemenu. Oni koji žive u sadašnjost su lakomisleni. Oni koji žive u budućnosti su plašljivi. Retko ko će pogodti pravu meru’’.

Pišući o današnjosti i budućnosti, u knjizi autor između ostalog piše da nikog na svetu poraz nije učinio velikim, ma kako da je bila časna svetinja za koju se borio. A, u japanskoj izreci se krije i velika istina, a to je da vojnici ginu, a generali pobeđuju!

Pišući o današnjem atuelnom trenutku Srbije, on ističe da pripadnost drugoj partiji u ovom vremenu u mnogo čemu podseća na krstaške ratove. Borimo se za istog Boga (narod) pravdajući tu borbu svojom  demagogijom. Mi moramo imati znanje da: neprijatelj mog šefa, nije moj neprijatelj! To znači da borba i tolerancija ne idu ruku pod ruku. Jedinstvo je nesmoguće dok borbe traju! Zbog toga je prestanak svih borbi prvi uslov nacionalne kohezije.

Poseban naglasak u knjizi se daje činjenici da ,,majka – država“ treba da se brani i od gramzivosti svoje dece! Uvek se mora imati na umu da je destrukcija pojedinca jaka koliko je država slaba. Uz sve to autor ističe da se u životu karijera ne gradi i bogatstvo ne stiče u vremenu kad se život brani! Posebno se naglašava da se srećne okolnosti uvek kontrontiraju, a nesrećne integrišu. Tu se još navodi, da  dok nam cvetaju ruže i dok one mirišu, mnogi su oko nas. Kad se one osuše, u njihovom trnju smo sami! Govoreći o vremenu kriza, autor navodi da tamo gde svi lutaju, takvi putevi se ne traže niti postoje, a ako i postoje oni se – presecaju!

Govoreći o ,,obećanjima za budućnost, ona su lažna ili u najboljem slučaju – sumnjiva. Jer, i đavo se poziva na Sveto pismo, kad mu je to potrebno…“

 Na osnovu svega, mnogo puta se potvrdila mudrost Taciota da je ,,žudnja za vlašću jača od svih strasti i emocija“.

Podanički odnos

Govoreći o duši i karakteru našeg čoveka, autor  se često poziva na mudrost našeg naroda,  a koja glasi ,,Kaži mi s kim s, da ti kažem ko si“. To znači da naši rivali, pa čak i neprijatelji, mnogo govore o nama! Stoga se može reći da treba zaslužiti i dostojne i časne neprijatelje. Jer, i oni pokazuju naše vrednosti.

Kada je reč o današnjem trenutku, on posebno ističe da su politički preletači  najopasniji saveznici, posebno ako su u posedu značajnih informacija. Ali, ne treba gubiti sa uma ni činjenicu da nije lako srušiti ono što je građeno na čvrstim temeljima. Tu je bitno da se zna da prebezi nisu promašena investicija, zbog miraza koji su doneli.

Uvek, državni interes mora da bude iznad svih partijskih interesa i političkih programa, naglašava Slović. To moramo uvek imati u vidu. On još dodaje da su političke stranke najslabije kad se bave samim sobom i dok je to njihova preokupacija. Realnost pokazuje da su stranke na vlasti ugroženije od unutrašnjih sukoba nego od opozicije. Čak se može tvrditi da su velike stranke slabije iznutra u onoj meri u kojoj su jače spolja. On posebno ukazuje na činjenicu da je najveća iluzija onh koji idu tuđim putevima u tome što oni koji treba da su na čelu kolone uopšte nisu u njoj. Oni koji su u toj koloni, najčešće nemaju svest o tome da se na tom putu ne nalazi onaj koga prate.

Autor knjige posebno ukazuje na činjenicu da su bukvalno neke naše partije posle imovina,  odnosno ,,tekovina’’, a u nekim slučajevima i ,,babovina“ onih koji ih vode. Tako vlada i mišljenje da ako je stranka ,,moja“ ona radi za ,,mene“. Po naslednom pravu, moja stranka pripada i mom unuku. Još jednom treba istaći da grupe kojima pripadamo ujedinjuje i integriše autoritet harizmatike njihovog vođe. Na isti način i društvo kao celinu razjedinjuju harizme manjih ,,vođa, knjazova u Srbiji“. ,,U njihovo vreme je nastala srpska mudrost koja je aktuelna i danas glasi: ,,Kad se pametni podele, nema kraja ludosti“. Po toj logici, glavni nosioci destrukcije su oni koji se nalaze na vrhovima ili su blizu njih. Jednako su destruktivni oni koji su kompetentni kao i oni koji nisu svesni da su tamo gde im nije mesto!

Tu se zapaža činjenica da se mnoge naše ,,subaše“ u lokalnim vlastima ponašaju kao ,,veziri“. Najveći broj nezadovoljstava u narodu se odnosi na lokalne organe i to na one koji se podanički odnose prema onima gore i vandalski prema povlašćenima. U obavljanju lokalne vlasti oni ,,žmure’’ pred onim što vide, a ne vide  što im bode oči.

On ukazuje i na činjenicu što su nosioci vlasti na svim nivoima ,,kvarljiva roba“. Pre ili kasnije oni je zloupotrebljavaju. Tada oni njenu snagu usmeravaju ka svojim interesima i interesima onih koji ih podržavaju i pomažu da se održe u tom statusu. Tako, kad – tad, vlast počinje da štiti jake od slabih! Zbog toga treba podvući da nosioci vlasti treba da znaju da je vreme koje dolazi posle njih, konačni sudija. Upravo to stanje je realnost civilizacije kojoj pripadamo. Iz tih razloga zloupotreba vlasti je realnost, a njeno poštovanje samo ,,školsko štivo’’.

Sud razočaranih glasača!

U svemu tome postoji jedan stabilizirajući faktor, a to je smenjivost  i posledice koje ona donosi smenjenim nosiocima vlasti najjači  stabilizator i garancija da i zloupotreba vlasti ima svoju meru i svoju granicu. Najgore zlo bivšim nosiocima vlasti je da im sude razoračani glasači koji su ih nekad podržavali. U osnovi svih tih tumačenja se nalazi njena sposobnost da obezbedei jednakost i ravnopravnost među članovima zajednice nad kojima se izvršavaju funkcije vlasti. Ako se stvari posmatraju po zakonima prirode, po onoj logici koja glasi: Ko je bliže vatri, on se bolje greje! Zbog svega toga smenjivost je kočnica besprizornog ponašanja nosilaca vlasti koji nisu obuzdali svoje strasti.

Dakle, borba za vlast nas razjedinjuje, da bi nas pobednik u toj borbi ujedinjavao. Najveća opasnost sa kojom se lider pobedničke stranke sreće je u tome što njegovi podanici očekuju privilegije, a ostali građani pravdu. To znači da su privilegije koje članovi pobedničke stranke očekuju i dobijaju otrov koji se ne može izbeći, a ne sme se popiti. Tamo gde se vođa obraća javnosti već navedenom porukom koja  glasi: ,,Ja imam svoju stranku’’ ili ,,moja stranka’’ njeni članovi nisu saradnici, niti to mogu biti. Oni su podanici, a mnogi među njima samo obični poltroni. Na pitanje koje znanje je potrebno poltronu da bi uspeo u životu glasi, je da hvali i veliča šefa.

Zaključak koji se nameće u ovom slučaju, mogao bi da glasi: Čuvaj podanike, pored ostaloga i time što ne treba da znaju istinu koja se odnosi na njihove sposobnosti! U svemu i nevolje su neizbežne, ali se retko događa da se uzroci nevolje traže u sebi.

Naša karakteristika je da mi učestvujemo u bolu, ali zavidimo i na uspehu!

U trenutku pisanja ove knjige u Srbiji je bilo 7.186.862 stanovnika i 109 stranaka. Dakle, po partiji je bilo 65.939 stanovnika. Onda se i postavlja pitanje kako normalan ljudski um, kao glasač, može da se snađe u situaciji kad se nalazi na raskrsnici koja se račva na način da iz nje izlazi na 109 puteva?

U Nauci o Organizaciji je nesporna činjenica su sinergetski efeki koji su korisni i narodu i njegovom vladaru, odnosno nosiocima vlasti. Nasuprot ovom stavu se nalazi nejedinstvo koje uvek koristi neprijatelju naroda, a manifestuje se sa  čuvenom Cezarevom porukom: zavadi pa vladaj! Nacija može da preživi svoje budale, pa čak i ambiciozne, ali ne može da preživi izdaju iznutra. Jer, izdajnik je kuga!

Zbog toga treba da se  zna da su demokratska prava pripadnika svake nacije zasnovana na njenim državnim, a ne na partijskim interesima. Ali, naši stranački programi su formalni dokumenti koji služe za registraciju, a ne i kao programi delovanja, piše u knjizi ,,Putevi srpskog jedinstva’’.

Jaram tuđih interesa

Moramo da znamo da nas duša vezuje za istok, a razum za zapad. Jer, na istoku su naše emocije, a veza sa zapadom je neki oblik braka iz interesa. S pravom možemo istaći, navodi autor u knjizi,  da se ni sami u složenim situacijama nismo najbolje snalazili. Mnogo puta smo dozvolili da budemo upregnuti u jaram tuđih interesa. Naša unutrašnja nesloga je glavni uzrok takvog stanja. Ona je bila i ostala naš najveći usud. Naša najveća nacionalna tragedija je upravo u tome da smo sami sebi činili zla. Na našu nesreću, iz svega, toga nismo izvukli poruke, pa i danas bolujemo od iste bolesti.

Zato politikanti, dalje ruke od sudbine  naroda!

Ona treba da bude u rukama razumnih ljudi. A, put ka jedinstvu vodi preko polja istine! Moramo da znamo da kritike koje poltroni i podanici dočekuju na nož i od njih brane svog lidera su opasan otrov za njega!

Jedini zaključak koji se iz takvog ponašanja izvesti je da lider mora da razmisli: da li treba da se brani od onih koji ga napadaju ili od onih koji ga brane?

Kod nas je uvek problem u tome što u partijskim programima država Srbija nije majka, već područje vladavine! Tako i prof dr Miladin Ševarlić u porukama ove knjige podvlači sadržinu zaključka profesora Dragoslava Slovića, da Srbiju ubijaju podele!

U svemu tom je realnost koja nas upućuje na zaključak da je nesloga i borba za vlast najveće zlog našeg naroda. Ako nismo spremni da se ujedinimo zbog nas samih, treba to da činimo iz inata, prema neprijateljima. Možda je baš to zvezda oko koje ćemo se lakše okupiti! Zato, vratimo se majci Srbiji. Ako je to vodilja učinimo sve da ona – Srbija peva pored kolevke svoje dece!

Jer, postoji samo jedan cilj i jedan interes, a to je: Opstanak ove države i ovog naroda, kao i svih naroda koji žive sa nama u našem okruženju!