Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Izazov održivog razvoja
Piše: Branislav GULAN, recenzent knjige
Knjiga dr Vuka Ognjanovića, IZAZOV ODRŽIVOG RAZVOJA pojavljuje se u javnosti posle dugo sazrevanja nakon događaja u kojima je autor i neposredni učesnik, svedok i hroničar zbivanja kroz koje je država u kojoj bio običan građanin, visoki državnik, danas penzioner – prolazila. Autor u knjizio na 200 strana piše o identitetu Srbije pod IMATI do BITI. Ovo naučno delo izdala je beogradska kuća HERAedu, dok je tiraž od prvih 300 primeraka pripremljen u štampariji INTERPRINT u Beogadu. Recenzenti knjige bili su prof. dr Dragoslav Slović i Branislav Gulan, analitičar i publicista.
Država je menjala imena, ali Vuk Ognjanović je sve to vreme bio sa narodom, nije se odvajao od njega i stalno, pa i danas deli tu sudbinu. Godine i decenije su prolazile, država je menjala i rukovodeće garniture, imala je i sankcije, raspad, ratove, ulaske i izlaske iz krize, pljačkašku privatizaciju uz pomoć države… To se posebno odnosi na prodaju imovine tokom privatizacije. Za zemljište se i danas postavlja pitanje, čija je naša zemlja u Srbiji? Menjao se i standard običnog stanovništva, više je opadao nego što je rastao.To je i vreme dugog čekanja boljeg sutra za sve narode koji su živeli na prostorima nekadašnje Jugoslavije, a i za one u Srbiji sa kojima živi Vuk Ognjanović. On i danas ima suživot sa narodima u Srbiji, ali ima puno više znanja od običnih ljudi šta se sve zbivalo na ovim prostorima. Kada je to sazrelo, on je rešio da u knjizi koja može na dah da se pročita, iznese, viđenja, poglede i osećanja takvog života i ono kroz čega je prošla Jugoslavija, a potom Srbija.
On se i istorijski bavi aktuelnim temama Milenijumskih razvojnih ciljeva, neuspeha u koordinaciji strategija u cilju smanjenja siromaštva, i života naroda u obećanjima i čekanjima boljeg sutra. Radovi samog autora pisani su u vreme kada je bio ,,običan čovek“ ali i kada se nalazio na visokim funkcijama u tadašnjoj Jugoslaviji (za kojom žali i ovaj recenzent knjige). Potom opisuje društvenu i ekonomsku zbilju i stvarnost u kojoj se Srbija našla i nalazi tokom prvih decenija XXI veka.
Autor dobro zna šta Srbija ima, od bogatstva, prirodnih i ljudskih, ali istovremeno i postavlja pitanje – šta Srbija nema – da bi imala. U tom pitanju on nudi i niz odgovora. Samo ih treba primenti u praksi. Danas znatno više nego pre. On ukazuje i na to šta treba raditi, kako kaže na čega se treba ustremiti. To su pre svega domaće znanje i rsursi.Kritikuej prevelika oečkvianaj i osla nkja na sgtrane direktne investicije. Po njegovom mišljenju, to je zadatak rukovodećih garnitura da bi Srbiju doveli na sigurnu obalu gde su usmereni i svi jučerašnji, današnji, ali, pre svega, pogledi za sutra! Autor knjige posebno ukazuje da nam vremena za odlagaanje puta od imati do biti, više nema. Jer, kako on piše u knjizi, Srbija se mora ostvariti u lepoti i moći svog punog i pravog identiteta!
Ponajviše prostora je posvetio periodu od raspada SFRJ pa do života u Srbiji od vremena kada postaje samostalna država pa sve do danas. Govoreći o krizi, on ističe kada do nje dođe, da nije lako sinhronizovati ekonomske politike u državi kakva je bila SFRJ, pomiriti različite interese i obezbediti jedinstven ekonomski i politički dogovor i odgovor. Od 1950. Do 2000. Godine bilo je 17 reformi u gradskim centrima sa oko 65 granskih reformi u privredi. Dakle, država nije problem po sebi, ali ona to postaje samo kada je loša! Nezaobilazne stavke mu predstavlja uvođenje primitivnih i suludih trgovinskih i finansisjskih sankcija tkzv ,,međunarodne zajednice“ za SRJ! Ujedinjene nacije nametnule su ekonomske sankcije – embargo Jugoslaviji i tako izolovale njenu privredu od sveta (1992. Godine). Donošenje takve odluke vetom mogli su sprečiti Rusi, braća po krvi i veri, ali to nisu učinili,. Mogli su to uraditi i Kinezi, ali ni oni to nisu učinuili. Tako su sankcije uz raspad SFRJ potpuno razorile privredu gotovo svih članica nekadašnje SFRJ. Posledice višegodišnjuh sankcija, ponajviše se osećaju i danas u Srbiji. Akcija koja je povedena protiv tadašnje Jugoslavije u prvo vreme objavljena u tajnim dokumentima zvala se ,,Koreni“, a na engleskom ,,Ruts“.
Stvaranje Srbije kao siromašne zemlje!
Cilj je bio zavaditi članice SFRJ, odnosno narode i nacionalne manjine u njima, uvesti sankcije, ekonomski onesposobiti prvo Jugoslaviju, a potom Srbiju. Tako su narodi na prostorima tadašnje SFRJ, zavađeni i došlo je do krvoprolića… Dalji zadatak bio je da se posle toga Srbija odvoji od mora, da bude isključivo siromašna kontinentalna zemlja. Kada je sve to urađeno, potpisan je Dejtonski sporazum 1995. Godine. Potom na kraju prošlog milenijuma Srbiju i ostatak Jugoslavije, a ponajviše Srbiju nije mimoišlo ni bombardovanjee kada je naneta šteta od 130 milijardi dolara! Svet je to nazvano ,,Milosrdni anđeo“ i za 78 dana i noći na Srbiju je iz vazduha prosuto 22.000 tona bombi, zvanično je poginulo oko 2.500 žitelja Srbije, više desetina hiljada ranjeno… Posledice se i danas osećaju, a za to niko nije odgovarao. Osećaju, se kroz nerazvijenost Srbije, i sve veća oboljenja od raka, koja su posledica bombardovanja i svega što je činjeno u ratno vreme. Kada su postignuti ciljevi, objavljeno je saopšteenje koje je dao Radoje Knežević, alijas Rejmond KENT, profesor u Berkliju, s naslovom ,,SAD napustile tajnu operaciju Koreni“ u kome je između otalog rečeno: ,,Nesumnjivo je da u novoj američkoj politici ima promena. Amerika je napustiula operaciju Koreni po kojoj je od Srbije trebalo odvojiti Crnu Goru i Vojvodinu, a ne samo Kosovo“, izjavio je tada za Nedeljni Telegraf Radoje Knežević, alijas Rejmond Kent, profesor itorije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju i objasnio: ,,Uvidelo se da su Srbi ipak ,,važniji“ od klosovskih Albanaca. Skidanje sankcija i uključivanje u MMF i Svetsku banku, izvesna diskretna pomioć, povratak u Ujedinjene nacije, bila je nagrada tadašnjem predsedniku dr Vojislavu Koštunici, što predstavlja i očigledno smanjivanje širenja mržnje pema Srbima uopšte – sve to dokazuje da se situacija značajno popravlja“, (objavljeno je u Nedeljnom Telegrafu 23. Maja 2001. Godine).
Posle takozvanih demokratskih promena 5. Oktobra 2000. Godine došlo je do rasprodaje prvo prerađivačkih i industrijskih kapaciteta (čitaj pljačkaške privatizacije uz pomoić države, obavlejne posle demorkatskih promena posle 2000. godine), a potom i do prodaje njiva, prvo domaćim pa zatim i stranim tajkunima. Zato se danas u Srbiji narod pita ,,čije su naše njive“? Jer, u pljačkaškoj privatizaciji uz pomoć države promenjeni su vlasnici zemlje. Zadruge su prvo utopljene u kombinate, a oni su potom preprodati, pa je izgubljeno više od 400.000 hektara zadružnih njiva koje, po sadašanjem bogatstvu države nikada neće biti vraćene. A, one su tada imale titulare, kojima, ta zemlja u dogledno vreme neće biti vraćena. Jer, je njihova današnja vrednost veća od četiri milijarde dolara. Srbija tih para da nadoknadi nema!
Slično se dogodilo i sa bankama, a danas počinje to da se dešava i sa termalnim izvorima (ima ih oko 360 velikih), stranci dolaze da kupe banje (ima ih 39)… U toj pljačkaškoj privatizaciji do bogatstva se dolazilo za tepsiju ribe! Pljačkaška privatizacija posebno se loše odrazila u poljoprivredi. Jer, vlasnici zemlje nisu postali i vlasnici prerađivačke industrije. Tako danas (Srbija poseduje oko 4,1 miliona hektara obradivih površina) ima veoma nisku vrednost proizvodnje, tek nešto više od 1.000 dolara po hektaru. Odnosno vrednsot ukupne agraren proizvodnje kreće se do šest milijardi dolara. U privatizaciji samo u agraru bez posla je ostalo 100.000 radnika. Ostali su danas najamni radnici na njivama čiji su nekada bili vlasnici.
Autor knjige je svedok tog vremena, ima puno znanja o tome, i sve iznosi u javnost sa vremenskom distancom, kada je sazrela situacija. Najbolji dokaz takvog stanja je poslednja validna Strategija o razvoju poljoprivrede od 2014. Do 2024 godine (usvojila je Vlada Srbije 21. Jula 2014. Godine), koja je nerealna, netačna i štetna po državu. Zbog toga nikada nije stigla do Skupštine Srbije, na razamtranje i da se usvoji… Jer, u njoj piše da će prosečna stopa rasta agrara nije realna, te da je to plan želja, štetan po državu. U njoj piše da će stopa rasta agrara biti 9,1odsto, ili 6,1 odsto godišnje, što je nerealno. Za poslednje tri decenije stopa rasta agrara je 0,45 odsto godišnje ili 0,6 odsto od demokratskih promena 2000. Godine. To je na nivou subsaharskih nerazvijenih zemalja. Učešće poljoprivrede u BDP zemlje kreće se do deset odsto, što je duplo više nego u novim članicama EU iz centralne i istočne Evrope i preko četiri puta više nego u celoj EU. Cilj je da agrarni budžet u Srbiji bude kao njeno učešće u BDP zemlje. Ali, i pored toga što postoji Zakon o agrarrnom budžetu, po kome bi on morao da bude pet odsto, to se nepoštuje. Zemlje koje želimo da stignemo kao što su Slovenija, Holandija, Danska, ili Francuska učestvuju sa manje od dva odsto u BDP, kada je agrar u pitanju. Stočarstvo koje bi trebalo da vuče agrar i zemlju, u BDP poljoprivrede u Srbiji učestvuje samo sa 28,1 odsto! U svetu kome težimo to nije manje od 60 odsto. Ili recmo, ako se meri da se poredimo sa BDP u Sloveniji. BDP je u toj bivšoj članici SFRJ, veći 74 milijarde dolara ukupno, a u Srbiji to je 44 milijarde dolara u 2018. godini, a u 2022. Godini oko 64 milijarde dolara.
Neravnomerno ulaganje i nerazvijenost
Dokaz neravnomernog ulaganja je (ne) razvijensot zemlj, odnosno regionalni razvoj je 1:22. To znači da se i prazni zemlja. Jer, od 4709 naselja (sela nepostoje po Ustavu), čak 1.200 je u fazi nestajanja. Broj stanovnika smanjuje se u 86 odsto naseljenih mesta! U naseljima – selima ima oko 200.000 praznih kuća, 1.000 sela nema prodavnicu, 2.000 je bez pošte, 500 sela nema put ni vezu sa svetom… Dakle, Srbija se nalazi među demografski najstarijim zemljama na svetu, ukazuje autor u svojoj studiji. Ukazuje i na blago poboljšanje u akciji ,,500 zadruga u 500 sela“ kokju vodi ministar ya brigu o selu Milan Krkobabić. Zato on i postavlja pitanje kako se moglo desiti da Srbija nema ni 60 odsto vrednosti BDP koga je imala krajem prošlog veka? Iz svega toga autor nudi da se reši problem državne zemlje kroz poklananje mladim poljoprivrednicima da je mogu koristiti sve dok na njoj proizvode hranu i prodaju ili je predaju preko zadruga. Jer, jedino udruženi mogu da ostvare veću proizvodnju i da proizvode više hrane, da više zarade. Dokaz tome je da jedan poljoprivrednik u Srbiji (ima ih oko 565.000) proizvodi hrane za 15, a u Nemačkoj za 152 potrošača!
U svim akcijama mora se imati u vidu i to da je prosečna njiva u Srbiji danas veličine 6,1 hektara (na jugu Srbije je to 2,5 hektara), a u Vojvodini 12,7 hektara. Autor knjige to ističe kako bi se sve to valjano planiralo šta gde i kako raditi, kako bi se povećala proizvodnja po hektaru, a samim ti i ukupna vrednost. Prihod po hektaru u Holandiji je veći od 25.000 evra, ima i onih sa po 37.000 evra, Danskoj oko 24.000 evra. U Srbiji je to oko 1.000 evra. Oni rade po zatvorenim noridjskokm sistemu, novac obrću 52 puta godišnje. Rade sve preko zadruga u kojima je i prerađiačka idnsturija. A, ona je u pljačaškjoj privatizaciji koja je obgavljena u Srbiji posle 2000. Godine uz pomoć države prifatizovana, anju su stvarali primarni proizvođači koji sad nemaju uticaja na nju. Naravno uz znatno veći izvoz koji je u 2018. Godini bio 3,3 milijarde dolara, a cuilj je da se stign bar pet pa i deset milijardi dolara godišnje. U 2022. Godinitbo je, pema podacima RZS 4,8 milijardi dolara. Jer, u Holandiji, koja je veličine Vojvodine izvoz je veći od 94 milijarde dolara.
Rešenja se nude kroz agrar
,,Ali, njegova zapažanja iz prošlosti, današnjeg vremena i budućnosti, nisu samo konstatacije, već nudi i rešenja. U prvom redu ističe da se mnogo problema može rešiti razvojem poljoprivrede, a to bi bila jedna nova Srpska zelena revolucija. Pored toga nudi rešenja da se adekvatno organizuju potencijali koji postoje, da se razvija indusrija i sve ostale delatnosti kroz održivi razvoj. Autor knjige kroz svoj projekat razvoj Srbije, kao zemlje u razvoju ističe da se mora obaviti i regionalizacija kada je agrar u pitanju i tačno odrediti šta u kojim regionima može da se proizvodi, uz promenu proizvodne strukture’’, ističe profesor beogradskog Ekonomskog fakultgata dr Gojko Rikalović.
Da se ovaj rad razlikuje od mnogih na slične teme, ali i da nudi konkretna rešenja vidi se i po tome što tačno nudi lokacije gde treba graditi ili rekonstruisati objekte za tov svinja (Zrenjanin, Panečvo, Sombor), Niš i Jagodina. Klanice za krupna goveda da budu u Kraljevu i Pirotu. Za živinu u Žitištu, Bačkoj Topoli, Požarevcu i Lovćencu. Za sve postoje i finansijske konstrukcije. Međusobni odnosi partnera, u ovom poslu definisali bi se tako, da proizvdnju učine održivom i kroz primenu berzanskih obračunskih cena za određenu proizvodnju.
Dakle, videvši da se autor u knjizi bavi ,,dubioznim analizama“ uz predlaganje konkretnih rešenja čak kroz i finansijske konstrukcije današnjeg vremena, preporučujem je za čitanje, učenje, ali i primenu u praksi za budući razvoj Srbije.
Recenzent knjige
Branislav GULAN, analitičar, publicista i književnik
Član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije