NAVODNJAVANJE I ODVODNJAVANJE: Možemo li pobediti sušu?

Suša ili poplava se prisetimo tek kada one nastupe. Zbog nestajanja velikih sistema mi više ne možemo organizovati navodnjavanje na velikim površinama. Naučnici su zabrinuti za sudbinu naše poljoprivrede, pogotovu stočarstva te ističu da se mora nešto ozbiljno učiniti kako bi se suša predupredila. Gašenje Instituta za istraživanja u poljoprivredi Srbija nestali i projekti o navodnjavanju

Piše: Branislav Gulan

Apstrakt

Priča o suši često nas podseća nas na priču o psu i kući. Suše se setimo onda kada ona već nastupi. Posle toga sve zaboravimo. Da podsetim ekstremnu sušu smo imali i 2003. g. Istina, na ovim prostorima ni poplave, ni erozija, ni bujice nisu retka pojava. Svetska meteorološka organizacija je pre nekoliko dana objavila da je od 1880. godine, od kada se mere meteorološki podaci, ovo najekstremnija godina u svakom pogledu. Na jednom kraju planete su izuzetne suše, a na drugom kraju su poplave.  Naša poljoprivredna nauka se ovim pitanjem,  ozbiljno počela da bavi pre desetak godina. Prema podacima Svetske meteorološke organizacije predviđano je da do 2010. godine temperatura na zemaljskoj kugli poraste za 20 C stepeni.. Stručnjaci su proračunali da bi u Beogradu temperatura dosegla 45 podeok. Prognoze  su malo ranije potvrđene, jer smo već u ovoj godini imali 45⁰ C. Nauka se tada ozbiljno pozabavila pitanjem suše i biljne proizvodnje jer podaci i analize situacije u našoj zemlji su pokazivale da sve što je istočno od Tise, Dunava, Velike i Južne Morave zahvatiće aridni pojas i taj prostor bi ispao iz kukuruznog pojasa Evrope. Da je voda dobar sluga, vidi se po tome što se u svetu navodnjava 17 odsto površina.  Ali, i da je zao gospodar videlo se najbolje u poplavama i bujicama koje su zadesile Srbiju 2014. godine, kada su štete od poplava bile više od 1,5 miliajrdi evra.

Ključne reči: voda navodnjavanje, odvodnjavanje, suše, projekti, institituti…

Istine i zablude

Ozbiljni naučnici su bili zabrinuti za sudbinu naše poljoprivrede, pogotovu stočarstva  i da se mora nešto ozbiljno učiniti kako bi se suša predupredila. I pre 10. godina i danas se posezalo za jednim jedinim argumentom da moramo da krenemo u navodnjavanje, jer Srbija ima najmanje površine pod sistemima za navodnjavanje i da nedovoljno koristimo vodu. Ima tu istine, ali i zablude. Nije tačno da Srbija koristi tako malo vodu kako prikazujemo, jer sigurno ne bi bilo paprike u leskovačkom kraju, da se ne zaliva, ne bi bilo ni povrća u Gospođincima da se ne zaliva. Poslednjih godina malinari ozbiljno rade na primeni sistema kap po kap u svojim malinjacima. I drugi voćari to rade, jer taj sistem najviše odgovara voćarskoj proizvodnji naročito jagodičastom voću. Sve veće površine pod staklenicima i plastenicima koji koriste kap po kap takođe to pokazuju. Naravno, još uvek nisu ni izbliza iskorišćene mogućnosti ove zemlje. Međutim, mi uglavnom zamišljamo velike površine i velike sisteme.

’’Moramo da priznamo da šansu koju smo imali sa sistemom Dunav-Tisa-Dunav smo propustili i on je nedovoljno iskorišćen. Tu ima 22.000 kilometara kanalske mreže. Nažalost, dobar deo sekundarne mreže je neuređen i voda ne može da dopre do onih parcela gde je namenjeno. Danas kad govorimo o izgradnji sistema za navodnjavanje, potežemo čak i zajmove od Svetske banke. Moramo da budemo veoma realni  jer smo pre nekoliko godina pravili ozbiljne ankete ko je sve spreman da uđe u izgradnju sistema za navodnjavanje. Tada smo jedva nakupili da u Vojvodini možemo na oko 22.000 hektara da organizujemo navodnjavanje. Danas ne može ni toliko jer jedan deo velikih sistema je rasparčan politikom usitnjavanja i razbijanja agroindustrijskih sistema. Tako da nije više moguće organizovati navodnjavanje na velikim površinama’’, kaže nekadašnji ministar poljoprivrede u Vladi Srbije i potpredsednik Privredne komore Srbije dr Stojan Jevtić.

Nestanak velikih kompleksa

Postavlja se pitanje da li smo mogli vodotoke, jezera, podzemne vode i vode kanala  bolje da iskoristimo. Mogli smo, a možemo i danas ako obezbedimo jeftina sredstva, pa čak i beskamatna, našim proizvođačima za nabavku sistema za navodnjavanje, odnosno malih agregata, pumpi, kišnih krila i sličnih sistema, zatim sistema kap po kap  po povoljnim uslovima, mi bismo mogli da organizujemo daleko veće površine pod navodnjavanjem, odnosno da obezbedimo zalivanje.

Velike komplekse više nećemo imati prilike da organizujemo, uglavnom će parcele ostati onakve kakve su. Određene mogućnosti postoje da se komasacijom određene površine ukrupne i urede. Ali pošto se radi o privatnim posedima, teško je da se na jednoj teritoriji organizuje samo jedna biljna kultura pa će i dalje biti jedino moguće nabavljati male sisteme, a ostaće onakva struktura proizvodnje kakvu vlasnici nađu za shodno. Što se tiče novih krupnih zemljovlasnika oni i onako dugoročno posmatrano su zemlju kupili da bi je kada dođe vreme što bolje prodali, tako da ih navodnjavanje ne interesuje, priča Jevtić.

Prava je šteta što u Negotinskoj krajini, koja spada u najaridnije krajeve Srbije, posle  severa Banata, ili su skoro u istoj ravni se nedovoljno koristi kanal koji je prokopan radi odvodnjavanja. Na kraju kanala do Dunava postavljena je crpna stanica  koja prepumpava vodu, kada je u višku. Negotinska krajina je, inače, ispod nivoa Đerdapskog jezera, a grad Negotin se nalazi 12 metara ispod nivoa Đerdapa. Ako bi se uradilo da  ta crpna stanica bude reverzibilna  mi bismo rešili nekoliko pitanja. Dakle, mogli bismo kada je voda u višku, da prepumpavamo u Dunav, a kada je u manjku da vraćamo u kanal. Naravno, tu bi morali određeni zahvati da se naprave, vezani za nivelacije, za pregrade, jer je sada pad vode okrenut Dunavu.

U čemu je još problem kada je u pitanju Negotinska krajina?

Poznato je da je ona na tresetištu, i u letnjim mesecima kada se ta voda ocedi prema Dunavu, postoji velika opasnost, a to se već nekoliko puta događalo, da se treset zapali, navodi Jevtić. On se teško otkriva, tinja i zemlja propadne na tom mestu. To donosi velike štete, jer dolazi do degradacije i erozije zemljišta. Vraćanjem vode u kanal treset bi se ponovo napio vode, i on je odličan jer zadržava vodu i može obezbediti velike količine vlage biljkama. Dakle, jedno područje bi moglo da bude veoma atraktivno za poljoprivrednu proizvodnju, a pored toga kanal bi poslužio takođe proizvođačima da svoje površine zalivaju  malim agrarima.

Gašenje instituta i planova

Da se vratimo nauci koja je vapila 90-ih godina da se ozbiljno krene u istraživanje kako bi predupredili sušu i rešili problem, ili ga barem ublažili, ako nas bude zadesila suša, kao što se to dešava i ove godine. Napravljen je jedan projekat koji je vodio Institut za istraživanje u poljoprivredi Srbija iz Beograda. Na žalost, taj Institut danas ne postoji jer je nekome je smetao pa ga je rasturio. Istraživanja su bila usmerena u nekoliko pravaca.

Prvo, da se stvore takve sortne i hibridi gajenih biljaka, koji će zahtevati manje vode za istu količinu suve materije ploda. Angažovana je sva naša naučna pamet, ali i eksperti iz inostranstva. Tako je pozvan gospodin Stiven Kvori iz Instituta iz Noriča, i on je na tom projektu veoma pomno radio kao vodeći fiziolog. Istina, Stiven Kvori je i danas  u Srbiji, postao je naš građanin i još uvek može ozbiljno da radi na ovom poslu jer ima izuzetne rezultate. Mi smo bili na putu da stvorimo takve sorte, koji bi davali visoke prinose baš na ovom području, naročito kukuruza, ali i još nekih kultura. Na tom poslu su, pored našeg Instituta, bili angažovani i Institut za genetiku iz Kostinbroda u Bugarskoj, Institut iz Sarvaša u Mađarskoj,  Institut iz Funduleja u Rumuniji. Na jednom skupu u Zaječaru 1998. godine predstavljani su prvi rezultati istraživanja predstavnicima naučnih instituta i pritom su date vrlo visoke ocene i očekivanja da če se doći do zadovoljavajućih rezultata. Na skupu su prisustvovali i predstavnici iz Australije, Meksika, Hong-Konga, Rusije, Moldavije, Ukrajine, Mađarske, Bugarske, Turske, Albanije, B i H, Hrvatske. Tada je doneta odluka da se u Zaječaru napravi Centar za istraživanje fenomena suše i biljne proizvodnje. Treba naglasiti da je bila uspostavljena odlična saradnja sa međunarodnom bankom gena ICARDA (Alepo-Sirija) koja ima ogromnu kolekciju gajenih biljaka iz polupustinjskog pojasa od Maroka do Kazahstana. Cilj je bio ukrštanje naših sorti sa sortama otpornim na sušu. Nažalost, gašenjem Instituta Srbija, taj projekat nije realizovan. Bolje rečeno, Ministarstvo je već 1999/2000. godine ukinulo takav projekat što je pokazivalo kratkovidost tadašnje politike koja je vođena u nauci.

Drugo, pored stvaranja novih sorti, oplemenjivanjem biljaka, unošenjem osobina koje imaju biljke gajene u polupustinjskim uslovima, istraživanje je bilo usmereno i na agro-tehniku, način obrade zemljišta, konzervaciju vlage, organizovanje plodoreda, sa ciljem da se precizno utvrdi koje biljne vrste treba da budu predusev, koje mogu da budu podusev, međuusev, koje su za postrnu setvu.

Treće, poseban deo istraživanja se odnosio na  načine navodnjavanja, kako bi se utvrdile optimalne norme zalivanja i  koji sistemi najviše odgovaraju različitim tipovima zemljišta, vrstama biljaka i drugim uslovima. Paralelno su istraživani veliki sistemi, tifoni, kišna krila, sistemi ’’kap po kap’’, kao i klasični sistemi zalivanja-natapanjem. Ovde treba imati u vidu da za neke od navedenih sistema trebaju velike pare. Imajući u vidu da u dobrom delu Srbije ne može da se obezbedi voda, kao što su Šumadija, neki delovi Timočke krajine, delovi zapadne Srbije,  dakle, od  istraživanja koja su se odnosila na oplemenjivanje i stvaranje novih sorti  očekivali su se rezultati koji su trebali da značajno umanje negativne efekte suše i obezbede dalji razvoj poljorivredne proizvodnje. Danas se treba hitno vratiti takvom jednom projektu, jer još uvek imamo domaće naučne pameti, ukazuje potpredsednik PKS.

Avioni izazivaju kišu!

Treba iskoristiti još jedno rešenje koje je rezultat naše domaće nauke, a to je izazivanje kiše pomoću aviona. Već nekoliko godina se čine pokušaji da se na području Kikinde, Novog Kneževca, Čoke, jednog vrlo aridnih  područja, proveri jedan takav model, a da drugo eksperimentalno polje bude  polje Kokinog broda, jer bi se na taj način pokazalo da se na ovaj način mogu rešavati i problemi energetike, odnosno akumulacija za naše hidroelekrane. Čitav sistem je već zaokružen. Naša privredna avijacija je mogla da se uključi na tom polju, naša nauka, Hidro meteorološki zavod koji već ima spremljen projekat. Radilo se o malim parama koje je trebalo da se obezbede da bi se eksperiment izveo. Propustili smo nekoliko godina kada je to moglo da se pokaže i potvrdi. Ne tvrdim da to može biti konačno rešenje našeg problema koji nas čeka, ali može da pomogne u određenim trenucima, priča Jevtić.

Kada je u pitanju istraživanje koje nauka treba da organizuje, a struka treba da proveri, veoma je važno da se počne sa razmišljanjem i o alternativnim biljnim  vrstama koje mogu da zamene sadašnje kulture. Primera radi, kukuruz može da supstituiše tritikale. Tritikal je međuvrsni hibrid između pšenice i raži. Ima kvalitet raži, a prinos pšenice. Može da rodi i deset tona po hektaru i ima vrlo visok sadržaj proteina.

Da ne bude zablude, mi kada budemo imali i 600 militara vodenog taloga po kvadratnom metru, uvek ćemo biti u opasnosti od pripeka koje se javljaju krajem juna i početkom jula, a koje uvek mogu da prepolove rod pšenice, ukoliko se jave u periodu mlečne zrelosti, pa čak i voštane zrelosti, jer može doći do toplotnog udara. Tada velike štete mogu biti nanete i kukuruzu ali i povrtarskim i voćarskim kulturama. Dakle, agronomska struka ima ozbiljan zadatak – da radi na uvođenju domaćih sorti ali i introdukciji stranih sorti koje mogu da imaju kraću vegetaciju i mogu da izbegnu pripeke.

 

Nova filozofija

Mi u našoj filozofiji proizvodnje moramo da razmišljamo kako da sejemo kasne hibride kukuruza, zbog navodno visokog prinosa, promenimo. Zato što zbog kasnog ubiranja kukuruza trpimo štetu zbog nedozrevanja i pšenicu ne možemo zasejati u optimalnom roku. Dakle, mi i kod pšenice dolazimo u situaciju da zbog kasnije setve imamo niže prinose i nešto kasnije pristizanje. I naravno sve one troškove zbog kišnog perioda u koje ulazi kukuruz, pa onda imamo povećane troškove berbe i kvarenja strukture zemljišta. Moramo čitavu filozofiju ratarske ali delom i voćarske proizvodnje da polako menjamo. To nije jednostavan posao i zato nauka i stručne službe moraju da odigraju značajnu ulogu. Država ako ne shvati da joj u ovom trenutku najveća pomoć može doći od nauke i dobro organizovane stručne službe neće rešiti ovaj problem, tim pre što velikih para za ulaganje nema.

Ako je država u ovom trenutku siromašna to ne znači da u svojoj strategiji razvoja rešavanje problema suše, putem navodnjavanja kao i rešavanje pitanja vodosnabdevanja, koje sa sušom postaje sve akutnije, treba zanemariti. Naprotiv mora se dugoročno planirati izgradnja većih akumulacija sa kombinovanim namenama, vodosnabdevanje i navodnjavanje, kao i manjih za navodnjavanje.

Možda je vreme da se vizionarski projekat sa početka druge polovine devetnaestog veka o izgradnji plovnog puta Dunav-Vardar-Jegejsko more, ponovo iznese na videlo. Time bi Srbija pored međunarodnog plovnog puta rešila i probleme poplava Pomoravlja i njegovog sliva, a takođe i  u značajnoj meri problem podzemnih voda i navodnjavanje.

Možda će nas nužda naterati da počnemo da razmišljamo o obezbeđenju vode za navodnjavanje i vodosnabdevanje Šumadije izgradnjom kanala Sava -Velika Mora ili Zapadna Morava i drugih delova Srbije.

 

Počelo da zvecka oružje zbog vode za piće

Prema podacima Ujedinjenih nacija, za desetak godina čak 45 odsto stanovnika zemlje neće imati dovoljno vode za piće. U posebno teškom položaju je arapski svet – na Bliskom Istoku i u severnoj Africi živi pet odsto stanovništva planete, a na njih otpada samo 0,9 odsto svetskih rezervi vode!

Mnoge zemlje zapravo piju sa jednog izvora. Bazen Nila deli desetak država. Za sve je određena kvota za korišćenje vodnih resursa. Egipat, koji se nalazi najniže u toku, koristi najveći deo vode iz Nila.Dok je Egipat bio glavna regionalna snaga, njegovo pravo na vodu praktično nisu osporavali. Etiopija je svojevremeno pokušavala da izgradi branu, ali je egipatski avion potpio brod sa opremom za izgradnju. Sada se situacija u regionu promenila. Etiopija je počela projekat Preporod – podizanje ogromne hidrocentrale u vrhovima Plavog Nila, koji je glavna arterija velike reke.

Egipat koji može u toku izgradnje da ostane bez značajnog dela vode Nila, pokušava da se suprotstavi projektu. Ali, zveckanje oružjem danas nije varijanta.Reka Jordan i njene pritoke glavni su vodni izvori za čitav Bliski Istok. Zato je pitanje vode prilično oštro u jordansko-sirijskim, jordansko-izraelskim, sirijsko-iračkim, libansko-izraelskim i palestinsko-izraelskim odnosima. Sve države koje uzimaju vodu iz jednog izvora stupaju u konflikte sa svojim susedima. Ali, izuzev Jordana, druge države regiona nemaju diplomatske odnose sa Izraelom. Nije bolja situacija ni oko podele vode u centralnoj Aziji. Uzbekistan otvoreno preti Tadžikistanu da će započeti rat, ako Dušanbe izgradi Rogunsku hidrocentralnu na reci Vahš i ograniči dostup vode nizvodno.

Problemi sa vodom postaće uskoro jedno od ključnih pitanja svetske diplomatije, upozoravaju stručnjaci.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Antrfilei

 

Propadanje hidrosistema

Ako je gazdovanje vodama jedno od osnovnih merila civilizacije, onda ne treba da čudi to što je bečkom dvoru 1791. godine bilo potrebno samo deset dana da odbori plan inženjera Jožefa Kiša o spajanju Dunava sa Tisom, kanalom dugim 100 kilometara. Kanal je trebalo da skrati vodeni put između te dve reke za 260 kilometara, a iznad svega „da ocedi“ plodnu bačku zemlju. Plan je dvoru upućen 12. decembra, a razmatran je i povoljno ocenjen 22. decembra iste godine. Kakva je to brzina bila, primećuje u knjizi „Vojvodina, propadanje jednog regiona“ autor Dragomir Jankov. Kanal Dunav – Tisa –  Dunav, poznatiji kao Franc Jozefov ili Veliki bački kanal, počeo je da se gradi 1793. godine, a pušten je u rad 1802. godine. Tada je to bio najveći zahvat u Jugoistočnoj Evropi, na kojem je 150 godina kasnije, 1947. godine, začeta ideja o premrežavanju čitave vojvođanske ravnice. Jer, Nikola Mirkov, idejni tvorac Hidrosistema Dunav –  Tisa – Dunav, shvatao je režim kao „živi organizam“ kome treba pristupiti celovito i sveobuhvatno. Kanal D – T -D pušten je u rad 1977. godine. Kao jedna od najkompleksnijih vodoprivrednih objekata u Evropi. On danas obuhvata 960 kilometara kanalske mreže, 24 regulacionih i pet sigurnosnih ustava, 16, šest velikih crpnih stanica i 84 mosta! U toku njegove izgradnje iskopano je 13 miliona kubika zemlje i ugrađeno pola miliona kubika betona. Procenjuje se da je u kanal uloženo ukupno milijardu dolara. Cilj njegove izgradnje bio je da odvodi suvišne vode sa milion hektara i da navodnjava 500.000 hektara. Prvu funkciju je ispunjavao sve do ove godine, a  navodnjava se tek 30.000 hektara. Hidrosistem je do 1988. godine održavan i ispunjavao je svoju prvu ulogu (odvodnjavanja) oko milion hektara. Međutim, 1988. je bila ključna godina koja je izmenila lice vojvođanske vodoprivrede jer je ubrzo posle „jogurt revolucije“ došlo do decentralizacije nadležnosti. Država je sve to preuzela na sebe, a nije bilo novca za održavanje i počela je erozija. Za deceniju i po došlo je do zamuljenja koja sprečavaju protok vode i plovidbu. U tim kanalima danas ima oko 15 miliona kubika mulja koji treba očistiti.

Primer Vojvodine

Dakle, ako uzmemo da u Vojvodini ima 22.000 kilometara pod kanalskom mrežom mi možemo, primera radi, 44.000 hektara da navodnjavamo, ako sa jedne i druge strane kanala obuhvatimo po 100 metara. Nisam ubeđen da se sve to može tako postići ali se može učiniti napredak  u tom pogledu. Da ne govorim da bi se to moglo postići i kod drugih vodotokova.

Navodnjeno svega 53.086 hektara

U Srbiji se navodnjava samo oko 1,5 odsto poljoprivrednog zemljišta, dok se u svetu navodnjava oko 17 procenata obradivih površina. Podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZ ZS) pokazali su da je u Srbiji sistemima za navodnjavanje obuhvaćeno 85.593 hektara, od čega se navodnjava ukupno 53.086 hektara. Najzastupljeniji tip navodnjavanja je ono sa veštačkom kišom. Od ukupne navodnajvane površine, orošavanjem se navodnjava 93 odsto površina, površonski se navodnavja jedna odsto,a kapanjem šest odsto površine. Tokom 2013. godine ukupno je bilo zahvaćeno 88,13 milijardi kubnih metara vode za navodnjavanje, od čega se najviše vode crpelo iz vodotokova, 91 odsto, dok su presotale količine zahvaćene iz podzmenih vdoa, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže. Udeo navodnjavane površine u odnosu na ukupno korišćenu površinu 2013. godine je jedan odsto, a u odnosu na površinupokrivenu sistemima za navodnjavanje taj udeo iznosi 62 odsto, za poljoprivredu je korišćeno ukupno 5,1 miliona hektara zemljišta, od čega je navodnjavano 53.086 hektara. Pretpostavka je da se u Srbiji se navodnjavaju nešto veće površine nego što to zvanični statistički podaci pokazuju, jer u njih nije uključeno navodnjavanje u staklenicima i plastenicima. Površine koje se navodnjavaju u staklenicima i plastenicima iznose između 15.000 i 20.000 hektara, što znači da se u zemlji navodnjava oko 50.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. U Srbiji postoji problem i zapuštenosti sistema za navodnjavanje, zbog čega voda ne stiže na površine kojima je navodnjavanje potrebno, napominjući da bi postojećim sistemima u Vojvodini moglo da se navodnjava 100.000 hektara, a u centralnoj Srbiji oko 60.000 hektara. U nekadašnjoj Jugoslaviji na ovim površinama su bili stvoreni uslovi za navodnjavanje 180.000 hektara, a dobar deo tih kanala i hidrosistema koji se nalaze u Srbiji danas je u korovu. Veoma je bitna važnost povećanja površina u zemlji koje se navodnjavaju, kako zbog rezultata naučnih analiza, koji su pokazali da je u Srbiji u toku jednog veka 51 godina sušna, tako i veće proizvodnje hrane, koja bez vode nije moguća. Bez navodnjavanja nema intenzivne poljoprivredne proizvodnje, a bez nje ni konkurentnosti, ni na domaćem, ni na svetskom tržišta. Šteta od suša samo u jednoj godini, kao što je to bilo pre tri godine, veća je od ukupnog ulaganja u sisteme zanavodnjavanje. Da bi rešila ove probleme Srbija mora prvo da u Parlamentu usvoji strategiju o razvoju poljoprivrede, a zatim hitno da donese dugoročni plan borbe sa sušom i racionalan program navodnjavanja obradivih površina, ukoliko želi da ostane značajan proizvođač i izvoznik hrane. Analiza Svetske meteorološke organizacije ukazuju da će se prosečna temperatura na globalnom nivou već ove godine uvećati za dva stepena Celzijusove skale, a Srbija je u toku proteklih devet godina već tri puta bila podvrgnuta ekstremno visokim temperaturama tokom letnjeg perioda. Mora se imati u vidu da je tokom proteklih 100 godina na teritoriji Srbije svaka druga godina bila u proseku sušna, što je još jedan dokaz da je važno da se trajnije reši problem navodnjavanja. Još masovnije navodnjavanje moglo bi da se ostvari ukoliko se individualnim proizvođaima obezbezde jeftini krediti, pa i beskamatni, a time bi bila olakšana nabavka uređaja za navodnjavanje, bilo da je reč o agregatima za prenos vode, ili nabavci sistema “kap po kap“.  ‘’Dakle, budući sušni period može savladati veoma uspešno ako se brzo i struno poradi na stvaranju novih domaćih biljnih vrsta koje će zahtevati manje vode za istu koliinu suve materije ploda i biti otpornije na očekivani ekstremno visoki sušni period. Pored stvaranja novih sorti, kao posebno važan zadatak domaćih poljoprivrednih stručnjaka navode se i istraživački radovi sa ciljem da se utvrdi koji bi način zalivanja najviše odgovarao različitim vrstama zemljišta i biljaka u raznim regionima Srbije’’, kaže ex sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije Milan Prostran. Došlo je vreme je da se vizionarski projekat sa početka druge polovine 19. veka, o izgradnji plovnog puta Dunav – Vardar- Egejsko more, ponovo oživi, rekao je Prostran, i ukazao da bi se time stvorio novi međunarodni plovni put i rešio, između ostalog, problem navodnjavanja u središnjem i južnom delu Srbije. On je zaključio da će u budućnosti možda biti potrebno da se razmišlja i o obezbeđenju vode za navodnjavanje Šumadije, izgradnjom kanala Sava – Velika Morava – Zapadna Morava.

Navodnjava se tri odsto obradivih površina?

U Srbiji se navodnjava blizu 100.000 hektara oranica, što je oko tri odsto od ukupne obradive poljoprivredne površine, objavio je u Republički zavod za statistiku, 2016. godine. Blizu 55 odsto navodnjavanog zemljišta predstavlja ono koje je u vlasništvu porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, dok je ostatak navodnjavanih površina u posedu firmi i preduzetnika. Prema njegovim rečima, površine koje navodnjavaju pravna lica i preduzetnici u proseku iznosi 15,1 hektara, dok individualna poljoprivredna gazdinstva prosečno navodnjavaju 0,1 hektar. U Srbiji je registrovano 631.552 poljoprivrednih gazdinstava.

Literatura:

1, Agroprivreda Srbije i Evropske integracije , Društvo agrarnih ekonomista Srbije   (2010.g);

2,Brošura Pokazatelji i činjenice u slici i reči, Ministarstvo poljoprivrede Vlade Srbije (2008.g);

3. Ka balkanskom pokretu otpora, izdavač Pokret za slobodu (2013.g);

4.Republički zavod za statistiku, navodnjvane površine (2016.g);

5.Selo u tranziciji, Zavod za proučavanje sela (2008.g.);

6.Knjiga ,,Poljoprivreda Jugoslavije – pre i posle sankcija“,Tomić.D.,Gulan.B,Institut za ekonomiku poljoprivrede (1998. g.);

7.Multifunkcionalna poljoprivreda i ruralni razvoj, Instititut za ekonomiku poljorpivrede (2005.g.);

8.Razvoj i strukturne promene agrarne privrede i ruralnih podrulja, Instititu za ekonomku poljoporivrede (2005.g);

9.THE TREATMEENT OF SOIL DEGRADATION IN THE MEDIA  IN FR YUGOSLAVIA, Branislav Gulan, Soils inCenbtal and Eastern European Countrise in the New Independent States, in Central Aslan Counitres and in Mongolila (Prag 2000.g);

10. Naučni skup Poljoprivreda u tranziciji, časopis Ekonomika poljoprivrede (2004.g);