Mudar i tih povratak

U svetu, dijaspori, živi više od  četiri miliona ljudi iz ovih krajeva. Ako bi samo dva miliona njih potrošilo po 200 dolara za našu robu, što je trošak njihovog jednog odlaska u super market, za Srbiju bi značilo izvoz od 800 miliona evra godišnje. Cilj je da im se ponude proizvodi iz domovine, a kupujući i štiteći te artikle oni štite sebe i svoj identitet. Osnovni uslov da se srpskoj dijaspori omogući da kupuje robu iz otadžbine je da takve robe bude dovoljno i u kontinuitetu na probirljivom tržištu. Vremenom će neki od proizvoda na taj način postati i brend. Da bi to uradili potrebno je jedinstvo proizvođača i trgovaca ovde, da bi otišli u svet i otvarali srpske sabirne distributivne centre sa najboljom robom. Desetak takvih objekata u gradovima kao što su Čikago, Toronto, Beč, Frankfurt, Minhen, Stokholm, Sidnej, Cirih, Milano, Moskva… snabdevenih robom u vrednosti od po najmanje milion evra, bila bi i odlična osnova za snabdevanje malih etno marketa i mudar i tih povratak srpske robe na ta tržišta. Ovakvi centri bi se zvali ,,Srpska kuća“, a takve objekte po svetu imaju gotovo sve razvijene zemlje na koje se ugledamo i kojima težimo. Srbija je i kandidat za prijem u Evropsku uniju. Za nju je otvoreno to značajno tržište sa 500 miliona potrošača!

 

Svest o promeni (do)sadašnjeg sistema u Srbiji postepeno se formira i nameće potrebu uspostavljanja koncepta decentralizovanog ekonomskog i ruralnog razvoja. Za sprovođenje takvog koncepta potrebno je uraditi i regionalizaciju Srbije. Definisanje regiona po pravilu mora biti povezano sa ciljem koji se želi postići. Za definisanje regiona po pravilu potrebno je, pre svega, promeniti dosadašnji netržišni, snabdevački i centralizovani koncept agrarnog razvoja i postaviti ga u koncept savremenih tržišnih kretanja, kakvom teži i evropska poljoprivreda. Novi koncept ruralnog razvoja mora da se zasniva na specifičnostima pojedinih regiona. To znači da se dosadašnja podrška agrarnoj politici, kao dominantnoj, (a skromnoj) i praktično jedinoj u našim ruralnim područjima, kroz tržište robe i cene poljoprivrednih proizvoda, mora sve više usmeravati na direktna plaćanja. Treba se prisetiti da je u Srbiji sredinom devedesetih godina XX veka sprovedena regionalizacija pravljenja administrativnih regiona (okruga) i da ona nije dala očekivane rezultate. Umesto bržeg i boljeg regionalnog razvoja, okruzi su prouzrokovali razbijanje nekih već postojećih regionalnih veza, koje su u prostoru relativno dobro funkcionisale, nezavisno od bilo kakvih birokratskih i administrativnih ustrojstava.  Okruzi su veštački pravljeni regioni, tvrdo administrativno formulisani i krajnje nefunkcionalni u prostoru. I još nešto u Srbiji je regionalizacija vrlo često pogrešno shvatana kao politički fenomen. Pokretanje ruralnog razvoja je različito od regiona do regiona. U Srbiji postoje tri osnovna agrarna regiona: ravničarski, brdsko  – ravničarsko – planinski i planinsko – brdski. Ravničarski region (Vojvodina) je bazično orijentisan na intenzivnu ratarsku proizvodnju. Dominantni brdski – region Centralne Srbije ima perspektivu, uglavnom u stočarskoj proizvodnji, a značajne grane treba da predstavljaju proizvodnja mleka i voćarsko vinogradarska proizvodnja. Kada je reč o voćarskoj proizvodnji u ovim regionima bitno je istaći da taj deo ima perspektivu. Planinsko brdski – region (to je jugoistočni deo Centralne Srbije) ima perspektivu za ekstenzivno stočarstvo, pre svega, ovčarstvo i govedarstvo. Dakle, uz niz promena i stavljanje agrara u funkciju strateške oblasti mogu se ostvariti i ostali planovi, pre svega, u proizvodnji, a zatim i u dugoročnom izvozu naših proizvoda na svetsko tržište. Realizacija koncepta regionalnog ruralnog razvoja, i uklapanje tradicionalnog sa savremenim, važan je uslov za razvoj preduzetništva i za povećanje izvoza.

 

Analiza svetskog tržišta agrarnih proizvoda pokazuje da Srbija ima realne mogućnosti za izvoz mnogih agrarnih proizvoda od kojih navodimo sledeće:

• Šećer, kao najveći izvozni agrarni proizvod u Srbiji može da se prodaje  u svetu u količini od 250.000 tona i to u EU, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Sloveniju i Rusiju;
• Pšenica, kao strateški srpski agrarni proizvod, mogao bi da se izveze u količini od milion tona godišnje u Rusiju, Alžir, Maroko, Egipat, Libiju i neke zemlje Dalekog Istoka (Kinu);
• Kukuruz bi Srbija mogla da izvozi u količini od tri miliona tona godišnje i uz to 25.000 tona semenskog kukuruza. Moguće ga je plasirati u Rusiju, Ukrajinu i još neke od bivših republika SSSR-a, zatim u Rumuniju i Bugarsku. Ona se već nalazi medju deset najvećih svetskih izvoznika kukuruza;
• Ulja – Srbija bi mogla godišnje da izvozi po 100.000 tona;
• Duvana bi imala za evropsko tržište u količini od 7.500 tona godišnje, a cigarete bi izvozila u Rusiju. Izvoz bi bio vredan najmanje 20 miliona dolara;
• Voće i povrće može da se izveze godišnje u vrednosti od 400 miliona dolara i to samo na tržište EU (Nemačka, Austrija, Italija, Velika Britanija);
• Lekovito bilje i šumski plodovi mogli bi godišnje da donose oko 50 miliona dolara, sa tržišta SAD, Austrije, Italije i Nemačke;
• Vina i žestokih pića Srbija bi prodavala oko 40.000 tona godišnje u vrednosti od najmanje 50 miliona dolara i to na tržištu Nemačke, SAD, Japana, Kanade;
• Živa junad bi mogla da se izveze u količini oko 20.000 tona na tržište EU;
• Juneće meso bi takođe moglo da se izveze u količini od oko 20.000 tona godišnje na tržište Italije, Grčke, Rumunije, Srednjeg Istoka;
• Ovčije meso bismo mogli da prodamo u količini oko 3.000 tona na tržište Italije, Grčke, Švajcarske i nekih zemalja Srednjeg Istoka;
• Konzervisano meso bismo mogli da prodamo godišnje oko 30.000 tona (pre svega, kuvane šunke) na tržište SAD i EU (Nemačka, Austrija, Velika Britanija);

Sve što bi proizveli, namenski zavisno za koji deo sveta, moglo bi da se proda u zemljama nesvrstanih zemalja. Jer, tu Srbija može da bude konkurentna sa gotovo svim proizvodima. To je tržište od 1,7 miliajrdi stanovnika, potrošača, i sa godišnjim prometom od 650 milijardi dolara.