Misija za spas sela

Oživlјavanje zadrugarstva, je visokopatriotski čin. Reč je o misiji za spas srpskog sela, pogotovu u brdsko-planinskim i pograničnim područjima, gde prazan prostor predstavlјa izazov za nezvane goste. Zadruge su pogodan organizacioni oblik da, uz bolјu infrastrukturu, školu, ambulantu, poštu i crkvu zadržimo deo seoskog stanovništva koje namerava da ode iz tih sredina. Poražavajuće je da od 4.709 sela u Srbiji – 1.200 u fazi odumiranja. Osnivanje novih zadruga i revitalizacija postojećih, dakle, ima geopolitički – strateški i regionalni značaj. Tipično za zemlјoradničko zadrugarstvo u razvijenim zemlјama Evrope jeste praksa da je gotovo svaki farmer član jedne ili više zadružnih asocijacija – kooperativa

Piše: Branislav GULAN

Od polovine XIX. veka, u Evropi nastaju prvi vidovi zadružnog organizovanja, pre svega, zanatlija, a zatim i zemlјoradnika. U teoriji zadružnog pokreta, može se izdvojiti više tipova zadružnog organizovanja, međutim, tri osnovna pravca su uticala i na zadružno organizovanje na našim prostorima, i to: kada je reč o istoriji zadrugarstva i zadružnog pokreta u Srbiji, od nastanka do danas, misli se, pre svega, na istoriju zemlјoradničkog zadrugarstva, jer je Srbija zemlјa bogate zadružne istorije i tradicije.

Prva kreditna zemlјoradnička zadruga u Srbiji osnovana je 1894. godine u selu Vranovu, kod Smedereva. Već naredne, 1895. godine, osnovana je asocijacija zemlјoradničkih zadruga – Glavni savez srpskih zemlјoradničkih zadruga, a samo tri godine kasnije donet je prvi zakon koji je regulisao ovu, zadružnu oblast – Zakon o zanatskim i zemlјoradničkim zadrugama. Do 1900. godine, u Srbiji je bilo preko 650 zadruga! Nicale su kao pečurke posle kiše, kao lek i odbrana od zelenaša i osiromašenja seoskog stanovništva na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek…

Šta je uslovilo nagli razvoj zadrugarstva, širenje zadružnih ideja i nastanak zadruga? Odgovor se može tražiti u društveno-ekonomskim uslovima s kraja XIX veka ne samo u Srbiji, nego uopšte u svetu, a posebno u Evropi.

Naime, sedamdesetih godina XIX veka, u Srbiji osetno slabe porodične zadruge, a sa njima i rigidna patrijarhalnost, kao i esnafski sistem u koji je bilo organizovano zanatstvo. Ubrzan razvoj novčane privrede sve više upućuje selјake da se od naturalne i ekstenzivne, okreću prema robnoj proizvodnji.Porast poreza i drugih fiskalnih obaveza prema državi, usitnjenost poseda, primitivna obrada zemlјe, ekstenzivno stočarstvo, slabi prinosi i nerodne godine, stalno su siromašili selјaštvo, da ne govorimo o ratovima koji su iza sebe ostavlјali pustoš, neobrađene njive, nezbrinutu stoku.

Svi ti nepovolјni uslovi, pogodovali su zaduživanju kod zelenaša – seoskih gazda i trgovaca. Pod uticajem učenih Srba u drugoj polovini XIX veka, pre svih Svetozara Markovića, a zatim i mnogih lučonoša zadružnih ideja i savremenika nastajanja zadruga na našem tlu – Dragiše Lapčevića, Adama Bogosavlјevića, Mihaila Avramovića koji slovi za rodonačelnika srpskog zadrugarstva, jer je dao ogroman doprinos razvoju i afirmaciji zadružnih ideja, pokreta, zadruga kao takvih – zadruge su postale neophodan uslov postojanja sela i selјaštva. Osnivane na bazi zadružnih načela – koja su i danas aktuelna, samo su donekle osavremenjena u skladu sa aktuelnim okolnostima privređivanja – sve do Prvog svetskog rata imale su uspon i brojčano i po rezultatima rada. U predvečerje tog rušilačkog i destruktivnog čina – Prvog svetskog rata, u Srbiji je uspešno postojalo i radilo preko 800 zadruga.