Republika Srbija je izrazito ruralna zemlja. Veliki deo njene teritorije čine ruralna prostranstva, na kojima živi približno polovina stanovništva. Polazeći od te činjenice postoje potencijali za razvoj agrarnog preduzetništva u Srbiji. Ne postoji, međutim, ruralna politika u Srbiji (tek sad se kreće pionirskim koracima ka njenom stvaranju), kojom bi se po ugledu na EU, realizovala ova ideja. Ona do sada nije bila osmišljena, niti su sačinjeni konkretni programi u cilju njenog sprovođenja. Drugim rečima u Srbiji je bila prisutna dugoročna politika marginalizovanja ruralnih područja.

 

Da srpska sela nestaju, najbolja potvrda je i činjenica daje u seoskom groblju u kuršumlijskom planinskom selu Tačevac krajem 2013. godine podignut nesvakidašnji spomenik, spomen selu koje više ne postoji.  Meštani su selo napustili zbog nebezbednosti, zbog čestih upada naoružanih kosovskih Albanaca. Kuće su spaljene u podmetnutim požarima, a od nekada 200 stanovnika u 35 domaćinstava i jedne škole, sada je ostalo svega nekoliko oronulih kuća. Zbog ovakvog stanja u srpskom selu većina nosilaca gazdinstava smatra da trenutno poljoprivedna politika – poslednjih godinu, pet i jedne decenije, ide u pogrešnom pravcu. Inače, prosečan poljoprivednik u Srbiji je star, slabo informisan i nepoverljiv prema udruženjima i državnoj politici.

 

Nekadašnja Jugoslavija je imala najbržu deagrarizaciju na svetu. Za poslednjih 50 godina XX veka iz sela u grad na prostorima nekadašnje SFRJ se preselilo oko osam miliona ljudi. Takav proces u svetu je trajao oko 150 godina. Seobe su nastavljene i prisilno u poslednjoj deceniji XX veka kada je ratni vihor u Srbiju iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije ,,doneo“ još blizu 400.000 novih žitelja. U periodu posle Drugog svetskog rata u srpskom selu su se odigrale krupne, ali po svom sadržaju i posledicama protivurečne promene. Te promene su deo univerzalnog, svetskog procesa modernizacije savremenog društva, njegove industrijalizacije i urbanizacije. One su isto tako nosile snažan pečat vladajuće ideološke paradigme, odnosno društvenog sistema koji je kod nas izgrađivan na toj paradigmi.

 

 

Danas Srbija traga za novim identitetom, za novom paradigmom društvenog razvoja, pa se ne smeju zaboraviti ni marginalizovati selo i poljoprivreda. Kao i mnogo puta do sada u istoriji, i u ovim vremenima, selo i poljoprivreda su naš glavni oslonac koji nam omogućava opstanak i preživljavanje. Ponovo se okrećemo selu kada nam je teško, pa smo ubeđeni da selo i zapošljavanje u njemu i oko njega omogućavaju prevazilaženje krize. Jer, nezaposlenost koja iznosi blizu 25 odsto, postala je najveći ekonomski problem Srbije danas. Ali, to zahteva i radikalno nov odnos društva prema njemu. Umesto dosadašnjeg intendantskog pristupa selu i poljoprivredi, gde su se oni tretirali kao proizvođači jeftine hrane, mora da se stvori koncepcija takozvanog ruralnog razvoja, koja će se temeljiti na demografskim, prirodnim, ekonomskim i socio-kulturnim potencijalima. Karakteristika srpskog sela danas je da se i poslednjih decenija u njemu dešavaju izuzetno negativna demografska kretanja. Rapidno se smanjuje natalitet i u nekim krajevima vlada i prava ,,bela kuga“ (u Srbiji godišnje više umre nego što se rodi čak 40.000 njenih žitelja!). Ako se tako nastavi Srbija već za nešto više od dva veka neće imati svog naroda na ovim prostorima! Sve je to rezultiralo depopulacijom, senilizacijom i socijalnom devastacijom brojnih regija u Srbiji. Krupne promene dogodile su se i u privrednom životu srpskog sela. Te promene koje imaju dalekosežne socijalne i ekonomske posledice nisu dovoljno izučene i objašnjene.

 

Tradicionalno agrarno društvo

U XX veku je seljačko gazdinstvo bilo definisano ideološkom kategorijom maksimuma od 10 hektara, što se pokazalo iracionalnim. Veličina poseda je veoma heterogene. Najveći broj postojećih preduzeća – posednika je u kategoriji do 50 hektara (55,3 odsto), a najmanji u kategoriji preko 5.000 hektara (2,95 odsto). U privatnom sektoru je znatno izraženija usitnjenost poseda. Dominiraju gazdinstva – farme čiji je posed do tri hektara (58,1 odsto), samo 0,8 odsto gazdinstava  imaju posed 15 – 20 hektara, a 0,5 odsto posed veći od 20 hektara. Primera radi u velikoj Britaniji prosečna veličina farme iznosi 69,3 hektara, Francuskoj 41,7, Danskoj 42,6 hektara, Holandiji 18,6, Nemačkoj 31, a Belgiji 20,6 hektara. U EU je prosečna veličina farme 20,7 hektara, što je pet puta više od prosečne veličine poseda porodičnog gazdinstva u Srbiji. Danas u Srbiji nema više nekadašnjeg maksimuma, ali imamo sve manji broj ljudi koji imaju velike posede od po nekoliko desetina hiljada hektara, a i sve veći broj onih koji ostaju sa svojim sitnim posedom, koji im život znači, jer je to dodatak na prihod i osnova za preživljavanje. U prošlom veku pod uticajem industrijalizacije i urbanizacije, kako je govorio akademik Radomir Lukić, dogodila se ,,civilizaciona revolucija“. Promenjen je seljakov pogled na svet, promenjene su njegove vrednosti i moral, kulturne potrebe i životne aspiracije.

 

Do Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila agrarno, tradicionalno društvo. Preko 80 odsto stanovništva je živelo na selu autarhičnim, oskudnim i tradicionalnim načinom života. Ceo seljakov svet je bio sveden na njegov posed, gazdinstvo i porodicu, selo u kome živi i crkvu koja je oličavala Boga i usmeravala njegov duhovni život. Posle Drugog svetskog rata pod uticajem svetskih procesa, kao i nove vizije društva, izvedena je industrijska revolucija, nastupile su i protivurečne promene. Industrijalizovana gazdinstva povećala su robnost, specijalizovala se, uz malu tržišnu orijentaciju, drukčije stavove o budućnosti agrara. Takođe, su imala i više kapitala, znanja i snage od tradicionalnih gazdinstava. Pod uticajem industrijalizacije smanjio se udeo tradicionalnog ručnog rada, smanjio se broj nekvalifikovanih radnika, a zaposleni u kombinatima su poprimali odlike industrijskih radnika. Rezultat toga je da se udeo stanovništva u gradskim naseljima povećao od 21 odsto u 1948. na 51 odsto u 1991. godini, a danas se proizvodnjom hrane bavi dva miliona žitelja Srbije.

 

Republika Srbija danas raspolaže sa 5.097.000 hektara poljoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine ili 0,47 hektara po stanovniku. U okviru poljoprivrednih gazdinstava, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, obradjuje se 3.355.859 hektara zemljitša. To znači da značajan deo poseda od oko 860.000 hektara ostaje neobradjeno! To su uglavnom pogranična područja i i regionian sela koja nestaju. U Srbiji se uzgaja 893.000 goveda, 3,1 miliona svinja, 1,783 miliona ovaca, blizu 250.000 koza, 26,6 miliona živine i postoji 673.651 pčelinje društvo. Popisom je utvrđeno da gazdinstva u Srbiji poseduju 408.734 traktora i oko 25.000 kombajna. Sva ta mehanizacija u proseku je stara više od dve decenije! Vodni režim je takodje povoljan, ali nedovoljno iskorišćen. Kanal – Dunav-Tisa-Dunav (sa 960 kilometara kanalske mreže) najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu, ne iskorišćava se za poljoprivrednu proizvodnju, ili je to veoma malo. Rečni tokovi takodje veoma malo se koriste za navodnajvanje. To je najveća  zamrznuta investicija u Evropi. Jer, za njegovu izgradnju je utrošeno blizu milijardu dolara, a on nije u funkciji! Od ukupno obradivih povšrina, navodnjava se oko tri odsto površina ili oko 100.000 hektara! U svetu se prosečno navodnjava 17 osto površina.

 

VOJVODINA – RIVICA

Nastava samo za jednog đaka prvaka

Sedmogodišnji Dušan Prodanović iz Rivice, u svom razredu je, najbrži, najbolji, najviši i najniži učenik, a klupu često deli sa učiteljicom Gordanom Fodog, jer je jedini prvak u isturenom odeljenju Osnovne škole „Dositej Obradović“ u Rivici. Kako kaže, voli da ide u školu, a školski odmor provodi sa drugarima iz drugih odeljenja, kojih u ostala tri razreda ima ukupno 13 đaka. U ovom malom sremskom selu, kod Iriga, sa oko 600 stanovnika, već od sledeće školske godine u klupe će sesti šest prvaka, što meštanima uliva nadu da selo ipak neće nestati.

 

Seoskoj rivičkoj školi, koja je namenjena učenicima uzrasta od prvog do četvrtog razreda, ne može da se nađe mana, ima sve što je potrebno za kvalitetno obrazovanje, osim dece. „Kada sam pre 17 godina došla da radim u ovu školu, bilo je ukupno 40 dece, zajedno sa predškolcima. A, moje prvo kombinovano odeljenje imalo je 15 učenika. Od tada do danas, sve ih je manje. Ovo je prvi put, otkako radim, a u ovom sam poslu 22 godine, da imam samo jednog učenika u razredu“, priseća se učiteljica Gordana, koja pored Dušana, u učionici ima još i četiri devojčice, učenice trećeg razreda. Kaže, nije joj naporno da radi u kombinovanom odeljenju, ali sa jednim učenikom da iskoristi čas od 45 minuta, veoma je teško i treba joj vremena da ga dobro pripremi. „On je dobar dečko, i poslušan. Neki put u toku njegovog časa obradim više lekcija, jer mi to vreme dozvoljava. Kad mu zadam zadatak, ćuti i radi, a ja za to vreme predajem čas trećem razredu. Čim je završio zadatu temu, pažljivo sluša, šta njegove drugarice uče. Možda je to dobro, pa će lakše savladati gradivo za sledeće razrede“, očekuje učiteljica, koja je jedina Dušanova pomoć kada zaškripi na kontrolnom i pismenom zadatku.

Anja Antonijević, Bojana Krstić, Ljubica Jovičić i Milica Balinović, učenice III 1, kažu da se dobro slažu sa Dušanom, koji im je jedini drugar, i ne kriju pred učiteljicom da mu šapnu ponekad, kad zapne pri odgovaranju. „Danas sam savladao kukice iz srpskog jezika, nije bilo teško“, pohvalio se Dušan, kojeg tek od petog razreda očekuju u odeljenju više njegovih vršnjaka.

Iako školu pohađa malo đaka, učiteljica Gordana vodi i dve sekcije – lutkarsku i ritmičku, gde su osvojili po nekoliko nagrada. „To što radim u selu, ne znači da je moj posao samo u školi. Vodim ih na izlete, obilazimo kulturne institucije, i u tome nas podržavaju roditelji“, ponosno ističe ova učiteljica.

Do tranzicionih promena 2000. godine, u Srbiji, kao socijalističkoj zemlji, čak 85 odsto poseda je bilo u vlasništvu privatnika, a sad su gotovo sve površine privatizovane (računa se da je oko 600.000 hektara ostalo u državnom vlasništvu). Aktivnog poljoprivrednog stanovništva prema popisu iz 1991. godine bilo je 904.127. Po popisu sad imamo oko 631.000 poljoprivrednih gazdinstava.

 

Seoska porodica, socijalna ruševina

Današnja seoska porodica u Srbiji je neka vrsta socijalne ruševine koja sav svoj šarm duguje staroj socijalnoj arhitekturi na koju podseća Henry Menddras. U posleratnom periodu pa i danas veličina poljoprivredne porodice je smanjena, ali je seoska porodica bila i ostala veća od gradske. U današnje vreme na selu je najrasprostranjeniji tip porodice od dva pokolenja i dece. Poslednjih decenija došlo je i do promena na brojnosti porodice, pa se beleži usitnjavanje velikih porodica, jer se odrasla deca odvajaju od porodice, roditelja i grade sopstvene zajednice. Ostala je ljubav za zemljom kod starijih, ali se stvorila i jaka želja za modernizacijom kod mlađih. Tako je civilizacija ušla u selo. Ekonomsko-socijalna institucija ,,ruralni razvoj“ je relativno nova u teoriji razvoja,. Vezuje se i za zemlje takozvanog ,,trećeg sveta“ u vreme pojave izrazito snažnih problema na relaciji hrana-siromaštvo-populacija.Ovo istovremeno upućuje na zaključak da se počeci ruralnog razvoja vezuju za poljoprivredu. I danas kada se pomenu ruralna područja, odmah se zna da su to siromašna područja. Zato se integralni ruralni razvoj, kao jedna od najmlađih grana razvoja, danas tretira kao ,,motor“ ekonomsko-socijalnog progresa. Za efikasnije rešavanje brojnih problema u ovim regionima potrebna je adekvatna proporcija tri faktora: ljudsko znanje, tehnički i prirodni resursi i kapital.