Manja i skuplja proizvodnja i potrošnja hrane

Decenijama se u svim projektima razvoja Srbije, narodu obećava da poljoprivreda mora postati strateška grana! Niko nije odstupio od tog obećanja, ali ona nikada nije postala strateška, grana! Neće biti ni u bliskoj budućnosti, a to se videlo i prilikom izbora poslednje Vlade Srbije. Jer, u promotivnom govoru premijerke, jasno je rečeno da je na prvom razvojnom mestu infrastruktura (pruge i putevi) pa slede energetika, IT, makroekonomska stabilnost, ekonomski rast, plata i penzije, demografija, rasterećenje privrede i mnoge druge, za život naroda manje interesantne delatnosti.  Kada je reč o agraru, posrednim putem poslednjih nekoliko Vlada Srbije, nisu htele da iznevere tradiciju, čekanja boljeg života na selu gde živi skoro polovina stanovništva Srbije, jer obećanja nikada nisu izostajala. Međutim, ona nikada nisu u praksi zaživela! A, i tog stanovništva kome se obećava je sve manje u Srbiji. Prema poslednjem popisu ima 6.690.000 žitelja, što je za 500.000 manje nego pre jedne decenije. Dakle, nestao je jedan Novi Sad, sa svim prigradskim naseljima u širem krugu, ili skoro trećina Beograda… Do sada uvek, kada stigne nova Vlada, prvi razgovori baš počnu sa proizvođačima hrane. I oni pomisle kako su važni, jer eto konačno ih vlast uvažava! A, to su uvek bile samo prevare na početku vladanja nove ili produžavanje vlada nja več postojeće vlasti. I čekanje obećanog boljeg života običnih ljudi samo se produžavalo. Mnogi odu sa ovog sveta da to obećanje ni ne dočekaju. Tako je i sad, jer se tako krenulo nakon poslednjih izbora. Jer, obećanja nikada pa ni sada nije nedostajalo, i samo ona se uvek stvarno uvećavaju, ali u stvarnosti to je:  sve manja i sve skuplja proizvodnja i pad potrošnje hrane!

Kako je na kraju 2022. godine konstatovano i u Privrednoj komori Srbije, prilikom reasprave o rezultatima postignutim u padu stočarstva (koje već tri decenije ima godišnji pad od dva do tri odsto), samo jednog dela agrara, koji je u 2021. godini imao ukupan statistički pad od pet odsto! Za 2022. godinu kada je takođe bio pad još nema zvaničnih podataka.  Dakle, opet sa svih vladajućih strana i njima bliskih saradnika stižu obećanja kojih nikada nije nedostajalo! Uostalom, njih je uvek bilo u suficitu, ali se ne analizira njihova realizacija i ostvarenje. Najbolji dokaz je postojeća Strategija razvoja poljoprivrede od 2014. d0 2024. godine.  Jer, o njenoj realizaciji nikada do sada niko i nigde nije hteo da razgovara! Zašto? Pa jer se ništa od obećanja nije ostvarilo i vide se promašaji u protekloj deceniji u toj oblasti. A, to sprovođenje se neostvaruje, jer je nerealno, netačno i štetno po državu ono što u njoij piše, aqnalozirao je pre  njengo donošenja bivši savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije prof dr Koviljko Lovre.  Zato sve što piše za narod i seljake su ostala obećanja i očekivanja, a vlastima se opet poverovalo pa i dalje vladaju sa tim svojim neostfarenim obećanjima.

Nepoštovanje dokumenata!

Vlade čak nisu poštovale ni zakone i dokumenta koje su donosili njihovi prethodnici ili neposredno oni sami. Najbolji dokaz je da Agrarni budžet treba da bude najmanje pet odsto od budžeta Republike Srbije. On to neće biti ni više od dve i po decenije od postojanja zakona o Agrarnom budžetu. Doduše, na kraju 2022. godine iz koje smo zakoračili u 2023. godinu, bio je čaki  nešto viši. Ipak, to je bila samo slučajnost koja je kratko trajala.  Od rebalansa budžeta pri kraju 2022. pa do početka 2023. godine. Dakle, i sad na početku 2023. godine već je prekršen zakon o Agrarnom budžetu. Doduše, Vlada je prvi put na kraju 2022. godine prekršila pravilo ponašanja pa je posle rebalansa budzeta u 2022. godini agrar neočekovino i slučajno dobio budžet od 5,3 odsto! Međutim, posle je donet budžet od 79,7 milijardi dinara za 2023.godinu i to je opet ispod pet odsto, zakonom propisanog novca. O realnoj o durogočnoj strategiji nema ni govora. O rezultatima njenog sprovođenja nikada niko nije ni raspravljao! U u 2024. godini joj ističe rok od donošenja. Agrar je samo u obećanjima do sada, ali je ostao i u buduće, strateška privredna grana! U stvarnosti nikaa nije bio, a pitanje je da li će i kada postati to i u budućnosti!

Zlatno doba u prošlosti

Srbija je 1990. gdine bila proizvela oko 650.000 tona svih vrsta mesa. Danas proizvodi oko 200.000 tona mesa manje godišnje. Dakle, sad kad ase analizira stanje, brojek ukazhuju na činjenci eda je budućnsot Srbije u prošlosti! Jer, pre tri deceneije u njoj se na današnjim prostorima proizvodilo i trošilo mnogo više hrane.

Dakle, da su sve pare (čitaj subvencije) namenjene za stočarstvo, stigle do onih kojima su navodnio bile poslate, , bili bi drugačiji rezultati proizvodnje koja sad učestvuje u BDP agrara samo sa 28,1 odsto! A, u BDP Srbije sa osam do 10 odsto. To je karakteristika nerazvijenih zemalja sveta. Subvencije u agraru moraju da budu po zakonu, koji postoji na papiru, već blizu tri decenije, u Srbiji, ali se ne primenjuje! To je najmanje pet odsto od ukupnog budžeta Srbije. Ako hoćemo boljitak, sve se mora bolje kontrolisati. Očito je da nije bilo ni kontrole ni odgovornosti odgovornih za neurađeno ili pogrešno urađeno u trošenju subvencija namenjenih ovim delatnostima. Radi se o izgubljenom tragu za 54 milijarde dinara  za stočarstvo i ruralni razvoj, od 2016. do 2020. godine. Pare su otišle iz ministarstva poljoprivrede Srbije, ali nisu stigle do onih kojima su namenjene! Gde su nije mogla da utvrdi ni Državna revizorska institucija. Za tu neodgovornost nema odgovornih u Srbiji, a radi se o 457 miliona evra. To je znatno više od Agrarnog budžeta koji je u Srbiji 2021. godini bio 400 miliona evra!

Najbolji primeri neadekvatnog, odnosno lošeg vođenja agro politike su za stočarstvo i ruralni razvoj! Svedoci smo i opšteg pokolja stoke, pre svega, goveda i svinja. Pune su mesare ali prazne staje i obori. Kako će biti sutra? Ništa dobro neće biti ako se ovako bude radilo, najvaljenoi je pred kraj 2022. godine u Privrednoj komori Srbije.Zbog neadekvatne agroekonomske politike, poklali smo goveda i svinje za priplod. Stočarstvo u BDP agrara učestvuje samo samo sa 28,1 odsto odsto što je na nivou nerazvijenih zemalja sveta. A, poljoprivreda Srbije u BDP zemlje donosi od osam do 10 odtost prihoda. Toliko bi trebalo da joj se vraća kroz agrarni budzet, i to se već nekoliko decenija obećava onima koji se bave proizvodnjom hrane. Ali, sad je zakonski ispod polovine toga. Međutim, nema vlasti kojia je poštovala ta obećanja i postojeći zakon.  

,,Broj stoke je na istorijskom minimumu, a to znači pre početka Prvog svetskog rata. Nema mesa pa se uvozi, nema mleka pa se uvozi, a u Srbiji je 500.000 ljudi svaki dan gladno, a uskoro će im se pridružiti po statistici još oko 1,5 miliona žitelja Srbije. Gase se farme pa je bez posla ostalo oko 150.000 ljudi. Stoka je poklana jer se neisplati toviti gubitke. Najbolji primer je da danas u Srbiji postoji samo 130.000  krmača za priplod, dok je pre jedne decenije bilo blizu 1,2 miliona grla.Trebale su da služe za reprodukciju, ali su završile u klanicama. Sad ih moramo uvoziti. A, sa intenzivnim uvozom tova, da bi se vratili bar na nekadašnji minimalni broj grla za to, potrebno je deceniju i po vremena’’, navodi Mile Davidović, ugledni zadrugar i stočar sa juga Srbije.  

,,I onaj ko jednom ugasi farmu, teško će ga bilo koja vlast ubediti da to ponovo radi. Jer, svi su nas do sada uvek varali’’, navodi stočar Nenad Radin, iz Stapara kod Sombora. Dokle smo stigli, ka\e on govore činjenice na terenu i u selima, da stočarstvo već skoro četiri decenije ima godišnji pad od dva do tri odsto u proizvodnji! Farem nesajui i proizvodićemo samo za sopstvene potrebe! Rezultati strategija u Srbiji su da imamo sve manje stanovnika, samo 6,69 miliona, a uz to i sve manje, a sve skuplje hrane.! Zbog toga se i sve manje troši, što pokazuju i rezultati RZS. Srbija je 1990. godine bila izvezla u svet svinjskog mesa za 762 miliona dolara. Sad smo od izvoznika postali uvoznici ovog mesa dodaje Radin.

Dakle,  zahvaljujući lošim merama i njihovom sprovođenju Srbija je od izvoznika postala uvoznik ovog mesa. Tako je, prema podacima RZS, u 2021. godini je uvezeno zamrznutog svinjskog mesa za više od 100 miliona dolara! Prethodnih godina i za mnogo više. Stočarstvo je danas na najnižim granama. Stanje se poredi sa vremenom pre Prvog svetskog rata! Ljudi iz prakse kažu da u oborima imamo manje od dva miliona svinja.  U stajama  je manje od 500.000 goveda ( od toga je tek oko 200.000 krava mlekulja)  zatim oko 1,7 miliona ovaca, pa 191.280 koza, 26 miliona pilića, više od milion košnica za pčele (ali u njima nema meda) 14.000 konja, 1.000 magaraca…

Nemojte obijati, sve je ukradeno i odneto!

Danas bi tebalo da imamo bar 1,6 miliona goveda, oko 6,5 miliona svinja, 3,7 miliona ovaca, blizu 100 miliona pilića, više desetina hiljada konja i bar nekoliko hiljada magaraca… Srbija jedina u Evropi nema plavi dizel za agrar! I to je samo jedan od razloga zašto seljaci sve češće pravdu traže na ulici! Jer, legalnim putem vlast se oglušuje na njihove zahteve. Greše i seljaci jer po pravdu idu u vladu u Beograd, na noge vladarima, umesto da je obrnuto i da oni dolaze kod njih na njive, u staje, obore, da čuju njihove muke i realne zahteve. Tek u tom slučaju bi se znalo ko zbog koga postoji. Seljaci da bi hranili vlast ili vlast da bi pljačkala selo i seljake.

Selo i seljake upozoravaju i natpisi, na nekadašnjim kombinatima da je u zemlji sve opljačkano i da nema više šta da se sa tog mesta ukrade! Zato u mnogim zatvorenim prodavnicama (u 1.000 sela nema prodavnica). Kada je reče o pljačkama  kađama, ističe se da je ostalo samo još malo kod poljoprivrede. A strućnajci ističui da se u njoij na 4,1 milioan hetkar aobradivih površina može proizvesti BDP Srbije od najmanej 60 pa do 100 milijardi doalara ili evra. to je mnogo više nego da komapmo litijum ili da se otvori  još uvek skrienui rudnik zlata na jugu Srbije.

Dakle, nemojte više krasti, sve je ukradeno i odneto može se objaviti i za –  Srbiju danas!

I pored više od 4.700 sela u zemlji (bez Kosova i Metohije) mi zvanično nemamo nijedno selo. Po važećem i izmenjenom Ustavu Srbije, i dalje selo nije našlo svoje mesto u njemu. Već su sve to samo naseljena mesta. Dakle, decenije prolaze, vlade i ministri kojih je sve više, se menjaju, a narod koliko mu je dobro od tih obećanja u zemlji Srbiji, pokazuje sa činjenicom da ih je po zvanučnim podacima, nakon poslednjeg popisa, na početku 2023. godine, u poslednjoj deceniji manji za 500.000 duša! Ali, sa narodom nestaju i sela.  U kojima ostaju prazne kuće. Njih je blizu 200.000. Doduše, danas je praznih manje za 1.611, koliko ih je otkupljeno u akciji koju poslednjih nekoliko godina vodi ministarstvo za brigu o selu i ministar Milan Krkobabić.  Kada jde reč o selima na putu nestanka i daje je svako četvrto ili njih 1.200!  Jer, sve manje naroda je u njima, a sve više ruina i propalih kuća jer nema u njima života. Otvorenoi je 1.100 novih zadruga. Ali, to nije uticalo na povećanje broja zaposlenih u njima niti je značajno povećalo broj kooperanata. A, od 2017. godine  207 zadruga u Srbiji dobilo je bespovratno skoro 2,2 milijarde dinara.

Bz rasprava o sprovođenju obećanja!

Sve do sada što je postojalo od obećanja, strategija ili nacionalnih programa su bila samo j očekivanja. Primera radi, niko nikada nije odgovorio zašto nikada nije organizovan nijedan skup, okrugli sto ili običan sastanak da se analizira sprovođenje Strategije o razvoju poljoprvirede, donete krajem 2014. pa važi do 2024. godine, koja je još uvek validna. U toj Strategiji koju je napisalo 240 nazovi istaknutih agrarnih autora, kako piše u dokumentima Srbije (a i mnogim drugima knjigama koje se izdaju, a daju ovakve rezultate) pa je na 145 strana pisalo je da će se agrar od 2014. pa do 2024. godine razvijati po stopi od 9,1 odsto, odnosno u lošije rodnim godinama da će to biti 6,1 odsto. I pored ukazivanja na netačnost i nelogičnost tog obećanja, odnosno na štete,  od stručnjaka koji nisu proglašeni istaknutim, sada se vidi das u to bile nerealne želje političara koji to ne mogu da sprovedu u život. Dokaz je stagniranje godišnje vrednosti proizvodnje koja se kretala od četiri do 5,6 milijardi dolara i sve većem uvozu loše i nekvalitetne hrane.  Analizirajući zašto se to tako radi, dokaz je – da je vlast –  slast. I da se čovek sve dok je god živ uvek se bori da bude na vlasti. Kada ispusti vlast, posle toga ostaje mu jedino da ispusti dušu.

Pune mesare lošeg mesa iz uvoza!

Sadašnje stanje pokazuje da su nam pune mesare, ali prazne staje i obori. To je veoma opasno i kritično. Jer, su mesare jedino pune posle bojkota seljaka i pokolja stoke, ili uvoza zamrznutog mesa iz EU. Stoke je sve manje u oborima i stajama, a stočarstvo kao što je bilo na nivou Prvog svetskog rata. Po tonama mesa i broju goveda. Srbija je od izvoznika mesa, postala zavisna od uvoza! A, da je stanje loše više nemože da se prikaže kao dobro ni kroz veliki broj statističkih brojki i anlizia. To se priznalo i u Privrednoj komori Srbije, na kojoj se, na kraju 2022. godine otvoreno govorio o najvećoj krizi u stočarstvu Srbije.  Na teško stanje u ovim oblastima ukazuju i zvanuične brojke o proizvodnji, preradi potrošnji stočarskih proizvoda u Srbiji.

Sekretar Odbora Udruženja za stočarsvo i preradu stočarskih proizvoda DVM Nenad Budimović, ukazao je na činjenice da stočarstvo u Srbiji u strukturi ukupne  poljoprivredne proizvodnje učestvuje samo sa 28,1 odsto (biljna proizvodnja učestvuje sa 71,9 odsto). To je krakteristika najnerazvijinijih zemalja, kada je stočarstvo ispod 60 odsto učešća u agrarnoj proizvodnji. I pored povoljnih uslova za stočarstvo u Srbiji, zvanični statistički podaci, na višedecenijskom nivou, pokazuju kontuiran trend pada broja životinja. Samo neznantno je uvećan za  0,6 odsto broj ovaca i živine za 0,7 odsto. Prema pregledu APR-a o aktivnim privrednim subjektima na teritoriji Srbije, ukupan broj privrednih društava i preduzetnika, koji se bave uzgojem goveda, muznih grla, svinja i živine je 580, što čini učešće od 17,2 odsto u odnosu na ukupan broj aktivnih poljoprivrednih gazdinstava, naglašava Budimović.

Negativnosti se beleže u svim granama agrara.

Primera radi, u ribnjacima na teritoriji Srbije, u 140 kompanija a i 839 zaposlenih.   U Srbiji ima 149 registrovanih ribnjaka, od čega 77 šaranskih, 68   pastrmskih i četiri ribnjaka za gajenje kečiga. Registrovanih poljoprivrednih gazdinstava za proizvodnju riba ima 518, od kojih samo ribe gaji 126 gazdinstava, dok se 392 pored ribarstva bavi i ratarstvom, voćarstvom, stočarstvom. U proizvodnji riba sa više od 90 procenata dominiraju šaran i kalifornijska pastrmka. Pored te dve vrste, gaje se: som, smuđ, štuka, beli i sivi tolstolobik, beli amur, babuška i linjak na šaranskim ribnjacima i potočna pastrmka, mladica i lipljan na pastrmskim ribnjacima, kao i kečiga i sibirska jesetra. U izlovu iz otvorenih voda od pedesetak vrsta koje se izlovljavaju dominiraju: šaran, som, smuđ, štuka, beli i sivi tolstolobik, beli amur, deverika i babuška.

Kako je podsetio, proizvodnja ribe u Srbiji, prema stručnim procenama, može da se poveća za 100 odsto, uz dobro osmišljen izvoz prerađevina od slatkovodne ribe.

„Treba podsticati zadružno udruživanje, jer Srbija danas ima svega tri specijalizovane ribarske zadruge. U Evropi postoji ogroman deficit od više od 1,5 miliona tona ribe i stalno raste njena konzumacija u svetu. U Srbiji postoje veliki neiskorišćeni raspoloživi vodeni resursi (reke, potoci, jezera, kanali, podzemne vode), a posedujemo i sirovine kao što su pšenica, kukuruz, ječam, soja za proizvodnju hrane za ribe. Veliki su kapaciteti i za proizvodnju ekstrudirane hrane za ribu“, naglašava  Anastas Krum, predsednik Grupe za ribarstov ui PKS. 

Aleksandar Stajčić, direktor „DTD ribarstva” i potpredsednik Grupacije za ribarstvo u  Privrednoj komori Srbije napominje da je paradoks da riba iz domaće proizvodnje ima bolji kvalitet od one koja do nas stiže iz centralne Evrope, ali da je to trenutno naša realnost. On se nalazi na čelu je domaće firme koja je trenutno i najveći investitor u proizvodnji ribe u Srbiji i već godinama ukazuju na probleme. Međuitim, na ta ukazivanaj niko ne mari. Dodaje da jednostavno nemaju nikakvu pomoć ni odgovor da naša država ima interes da zaustavi propadanje ove grane poljoprivrede. Ako, se ovako nastavi nama uskoro preti opasnost da nam nestanu postojeći ribnjaci i proizvodnja koja bi mogla na ovim prostorima da se poveća na 100.000 hektara slatinastog zemljišta.Sada se više govori o tom problemu. Evidentno je da neprekidno beležimo pad proizvodnje šarana i u poslednjih osam godina je ona prepolovljena. Glavni razlog što se nalazimo u ovakvoj situaciji je to da ne postoji razumevanje države, podrška, a plaćamo ogromne troškove i namete koji su neuporedivo veći u odnosu na proizvođače iz Evrope, navodi Stajčić. Upitan šta u ovom trenutku može da se učini, odgovara da nedostaje pomoć da se revitalizuje proizvodnja i da se, pre svega, zaustavi propadanje. Na proizvođačima je da zadrže kvalitet domaće ribe, jer naši kupci već sada plaćaju visoku cenu toga što nemamo svoju proizvodnju. Jer, oan se gasi svakodnevn.

Ukidanje vodoprivrednih dozvola ili redukcija tih troškova bi značila mnogo. Srbija ima subvencije od države od oko 10 dinara po prodatom kilogramu ribe, ali to nije dovoljno da bi se zastavio negativan trend proizvodnje. Subvencije, ali realne, bi i u ovoj grani morale da se dobijaju po hektaru. EU svojim proizvođačima daje indirektne subvencije i maksimalno podržava ovu vrstu proizvodnje.

Nekada je u Srbiji pod ribnjacima bilo i do 15.000 hektara. Sada, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, postoji 8.690 hektara šaranskih ribnjaka. Oni koji žive od zaade u tom poslu kažu da nema više od 6.000 hektara. Procenjuje se da pastrmskih ribnjaka ima na nekih 14 hektara i to u brdsko-planinskim područjima centralne Srbije. Prema podacima PKS-a više od polovine uvezene ribe (radi se o 35.000 tona godišnje) je u konzervi, sledi zamrznuta, riblji fileti i na kraju sveža. Uvozimo je sa Tajlanda, iz Hrvatske, Španije, Vijetnama, ali i zemalja u regionu.

Poljoprivredno ribarsko gazdinstvo svoju egzistenciju moglo bi da obezbedi proizvodnjom najmanje 10 tona ribe po hektaru, što se u uslovima pastrmske proizvodnje može ostvariti na površini od 250 kvadrata, odnosno pet hektara šaranskog ribnjaka (u poluintenzivnoj proizvodnji), ili 1,5 hektara u intenzivnoj proizvodnji. Ulaganja u ribnjake zavise od konfiguracije terena, kvaliteta zemlje, blizine izvora za vodosnabdevanje, blizine puta i mogućnosti priključka na elektro mrežu, vrste materijala od kojih se gradi. Uložena sredstva u izgradnju ribnjaka se mogu vratiti za četiri do šest godina, anvodi prof dr Miroslav Ćirkovićč, sa novosadskog Poljoprkivredngo fakulteta. Nekad aje i sma imao ribnja kod Mošorina. Selo neka bilo poznato po proizvudonji ribe i po tome što je imalo vipše krava muzara nego li snaovnika. Danas više nije tako.

Pitanje koje nema tačnog odgovora je koliko Srbija pojede ribe i zašto se odustaje od podizanja ribnjaka?  Najnoviji podaci ukazuju, da se smanjuije potrošnja sveže ribe u Srbiji i da sad iznosi 3,1 kiklograma godišnj  dok se zamrzntue  potroši po 1,5 kilogama u proseku – ukupno 4,6 kilograma, godišnje po jednom stanovniku.  U 2022.godini prodaja i otkup u odnosu na prethodnu godinu je smanjena za 40 odsto! Proizvodnja ribljih konzervi za 10 smeseci 2022. godine iznosi 858 tona, dok na zalihama imamo 348 tona.

Potrošnja ide od Mitrovdana, krsne Slave u Srbiji počinju da se ređaju. Najpre dolazi Đurđic, Aranđelovdan, sveti Mrata, pa potom i najčešća slava kod nas Sveti Nikola, pa Sveti Jovan… Kada neki svetac padne na posni dan tada se umesto pečenja jagnjećeg ili prasećeg na trpezu iznese riba, uglavnom šaran, smuđ, pastrmka ili som.  U toku godine mi potrošimo po glavi stanovnika nešto više od četiri kilograma ribe, dok se na primer u zemljama srednje Evrope potroši i do tri puta više (kaže statistika). Kada se sve uzme u obzir, čini se da ribu jedemo samo za Svetog Nikolu ili u vreme posta. Potencijal za ribnjake imamo, a jedemo uvoznu ribu! Zašto, znaju oni koji kreiraju politiku u zemlji! Poslednjih 15 i više godina šaran na našoj trpezi nije iz ovdašnjih ribnjaka, već iz zemalja koje nas okružuju. Upravo odatle se veoma često uvozi na crno, tako da ga statistika i ne registruje. Dakle, i tu, u potrošnji, zaostajemo, jer zaostajemo i u proizvodnji slatkovodne ribe, navodi Anastas Krum, direktor ribnjaka na severu Bačke, koji je i predsednik Grupacije za ribarstvo Privredne komore Srbije.

,,Prema podacima RZS, ukupna spoljnotrogivjnksa razmena proizvoda stočarskog porekla u vremenu janaur – oktobar 2022. godine iznosila je 1.088,9 milioan evra, što je za 32,4 odsto više u odnosu na isti period 2021. godine. Izvezeno je poroizvoda u vrednosti od 468,9 miliona evra, dok je iz uvoza stiglo u Srbiju stočarskih proizvoda u vrednosti od 619,8 miliona evra. Aktuelna vlast nije uspela svojim merama, odnosno i nedovoljnim umećem, da se suprotstavi rastu cena. Jer, proizvođačke cene stočnih proizvoda u oktobru 2022. godinje u odnosu na godinu dana ranije povećane su za 80 odsto!S obzirom na smanjenje stočnog fonda Srbije, a posledično i smanjenje kapaciteta klaničarske delatnosti s jedne stane i trenda povećanja tražnje mesa na tržištu s druge  strane, godinama već dolazi do porasta uvoza mesa u Srbiju’’, ističe Budimović.

Uvoz GMO mesa!

To znači, da smo 2022. godine godine uvezli oko 22.000 tona kontrolisanog i mesa za preradu.  Te svinje od kojih potiče ovo meso, ponajviše su iz Španije. Hranjene su sa GM proizvodima! To znači da mi trošimo GMO hranu u Srbiji pored svih zabrana proizvodnje i potrošnje. Ali, takva proizvodnja je jeftinija od one u Srbiji čak za 40 odsto, re;eno je u PKS na krajju 2022. godine. Pored tog mesa u toku 2022. godine do prek kraj 2022. Godine je i uvezebno  oko 35.000 tona zamrznutog svinjskog mesa!

Trenutn raspoloživi resursi proiyuvodnje u Srbiji ne pokrivaju domaće potrebe, a kako bi se smanjila potrebe za uvozom zamrznutog mesa i prerađevina, do momenta samodovoljnosti neophodna je pravovremena sistemska pomoć države za uvoz živih prasadi težine do 50 kilograma za potrebe daljeg tova, kako bi se odgajivačima obezbedio kontinuitet rada (kojih je lane uvezeno oko 300.000 komada).

Da ne bi postojao negativan uticaj na domaću proizvodnjju sam uvoz svežeg i zamrznutog svinjskog mesa potrebno je kontrolisano realizovati, ističe stoačr iz okoline Sremske Mitrovice Zlatan Đurić. Od strane nadležne veterinarske inspekcijske službe potrebna je potpuna kontrola uvoznog zamrznutog svinjskog mesa kako bi kao sirovina bilo iskorišćeno za proizvodnju mesnih prerađevina.  Kvalitetna kontrola treba da doprinese – smanjenju uvoza gotovih proizvoda od mesa. Naravno, ako bi poveli svoju proizvodnjju i8 da nam ne budu porqazni obori kao što su sada. Jer, Srema je niakda imao najuviše svinaj u Jugosalviji, a sad je to sve svedeno smao na lične potrebe. Najvieš je poilamnjo za vreme prostesta, pa smo imali puen mesa,re ali sad je nemoiguće obnoviti tov sa brojem od 130.000 priplodnih krmača.

Mirko Novaković, iz Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije ističe: Uslovi poslovanja u oblasti uzgoja svinja nisu isti u odnosu na evropske uzgajivače. Jer, naši objekti se mnogo razlikuju od evropskih farmi, a dok je naša ishrana svinja skuplja čak za 40 odsto. Skuplji je uzgoj svinja u Srbiji zbog upotrebe hraniva koja ne sadrže GMO, dok je prema raspoloživim informacijama ishrana svinja u EU bazirana od 92 do 100 odsto GM hranivima. Po uzoru na evropsku praksu, predlaže se za naše uslove da bi bilo rešenje za smanjenje uvoza da se u maloprodajnim objektima obavezno naznači na etiketi mesa iz uvoza i zemlja iz koje je poreklo.

Nemačke farme imaju sve manje svinja

Ako će nam biti lakše i na farmama u Nemačkoj sve je manje svinja! Statističari ističu da je prema podacima od 3. novembra 2022. godine bilo 21,3 miliona grla. To je nagli pad za više od 10 odsto, odnosno dobrih 2,4 miliona životinja za godinu dana. Samo od 2020, broj svinja je opao za skoro petinu (18,2 odsto). Poređenja radi, 1990. godine u Nemačkoj je bilo oko 30,8 miliona svinja. Mnoge farme su u problemima, između ostalog i zbog skupih energenata, đubriva i stočne hrane, objasnili su statističari. Istovremeno, više je velikih farmi – prosečan broj svinja na velikim gazdinstvima porastao je sa 949 na 1.259. Broj goveda je, međutim, ostao skoro isti u poređenju sa poslednjim istraživanjem od 3. maja, na oko 11 miliona grla. (b92)

Imajući u vidu da su brojno stanje stoke značajno smanjili i veliki kombinati potebno je sačuvati preostali stočni fond u Srbiji. Stočari ističu da je potrebno da se posvetimo više nego do sada, malim i srednjim farmerima. S obzirom da su iza nas dve sušne godine (nauka kaže da je u 100 godina čaak 52 sušne), kao poseban problem nameće se pitanje hrane za goveda. Hraniva koja se koriste za ishranu mlečnih krava uglavnom nisu zadovoljavajućeg kvaliteta, kaže Sanja Bugarski, vlasnik farme iz okoline Kule.

Sad se posebno nameće pitanje aflatoksina, koga smo imali pre jedne decenije.To ima veliki uticaj na zdravstveno stanje životinja, te se njihovo brojno stanje smanjuje i zbog bilansa – nedostatka hrane to predstavlja još jedan od uzroka smanjenja proizvodnje sirovog mleka. Decenijama se proizvdilo godišnjd oko 1,5 milijardi litarfa ,,belek reke’’, a u 2021. godini to je bilo oko 1,4 milijarde litara. Pored toga sto;ari su zbog skupe hrane ya životinje prasiće hranili sa mlekom i potrošili na to oko 100 miliona litara. Aktuelno stanje u sektoru proizvodnje mleka dovodi u pitanje održivost i perspektivu dalje proizvodnje u zemlji Srbiji! Trenutne količine ukupne proizvodnje mleka u Srbiji su oko 1,4 milijarde litara godišnje. Od toga je oko 800 miliona tona u redovnim tokovima, omgućavaju isključivo proizvodnju bazičnih proizvoda jer ponuda sirovine ne dozvoljava povećanje asortimana zbog čega nema razvoja mlekarske industrije.  Takođe, pad proizvodnje mleka utiče na formiranje otkupne cene koje u ovom trenutku premašuje 80 dinara po litru sirovog mleka. Zato, što nam se smanjuje proizvodnja, u ovom trenutku svo mleko ima istu cenu bez obzira na kvalitet. Inače, proizvodnja je u 2021. godini smanjena u odnosu na višegodišnji prosek za 100 miliona litara

Sirevi

Od domaće proizvodnje  mleka u Srbiji se godišnje proizvede i 60.000 tona sira. Među njima je oko 70 vrsta raznih sireva. Godišnje se prosečno uveze oko 15.000 tona sira, a izveze oko 12.000 tona iz Srbije.

U Srbiji je 2022. godine obran kukuruz na 950.000 hetara. Prvo je očekivan rod od osam miliona tona, zatim šest miliona tona, ali kada je suša obrala svoj deo roda, Srbiji je ostalo između četiri i met miliona tona, roda lošeg kaliteta.Tek dovoljno za osiromašeni stočni fond. Međutim, pošto proizvođači kukuruza hoće i da izvoze ,,žuto zlato’’ koje je u 2021.godini kao izvozna sirovina  donelo u zemlju 557 miliona evra, pa u svet odlazi kvalitetniji deo proizvodnje, a to je kukuruz koji ima manje od 10 odsto aflatoksina Kukuruz sa više aflatoksina, ostaje u zemlji i troši ga naša stoka. To opet ugrožava produktivnost muznih krava koje sad daju znatno manje mleka, tek oko tek oko 3.600 litara godišnje. Tu se nalazi I jedna od razlgoa zaštoi Srbiaj dans ima manje mleka, pa mora da ga uvozi! Dakle, za opstanak govedarstva i mlekarske industrije, potrebno je povećanje produktivnosti, a kako to uraditi uz sve ove teškoće. Teškoće opet medijski stvara i sama država, uz isticanej probolema kako nema dovoljno hrane za stoku, da bi kasnije isticali kao nas spašavaju od gladi? I to predstavlja kao njen uspeh i da nije onih koji se nalaze na njenom čelu, ne bi ni opstali! Teškoće stvara tako što po pitanju premiranja proizvedenih količina mleka i subvencija vlada stihija. I subvencdije za stoačrstvo neko dobije za dve, nedelje, neko mesec dana, neko 500 dana… Neko nikada! A, ima i onih koji ih ni ne dočekaju jer, je prosečna starost na selu sad oko 64 godine! Problem predstavljaju i rokovi za apliciranje kao i dugačak period isplata novca. Na to su upozoravali i državni revizori prilikom kontrola, a na to kazuju i njhove sugestaje u izveštajima posle kontrola. Međjutim, vlast to nije itneresoalo,pa su čak izjavljivali da ni ne priznaju delove tog izveštaja! Sa ovakvim radom očito da imamo gubitak i  proizvođača i potrošača – mleka!

Hvalisanje vlasti

Dugo godina se u Srbiji čekalo da se izgradi Nacionalna referentna laboratorija, kao nezavisna institucija za ispitivanje kvaliteta mleka. Mnogo novca je i utrošeno na nju, a  i dugo je građena laboratorija od završetka raspada Jugoslavije, pa sve do pre nekoliko godina. Iako je zvanično otvorena, u vreme pretposlednjeg 13. ministra poljoprivrede Vlade Srbije, ta institucija ni danas neradi!? Zašto – niko neće da priča o tome! A, mnogi funkcioneri iz poslednjih garnitura ove vladajuće partije su se slikali pored modernih postrojenja i hvalili kako su baš oni doprineli završetku njene izgadnje i  početku rada. I to prikazivali kao svoj životni uspeh. Međutim i sad u analizama piše da ona još uvek neradi! U izveštajima nadležnih institucija u zadacima za 2023. godinu piše kako rad te ustanove još uvek nije pokrenut, ističući kako je potrebno to što pre učiniti, kako bi se mleko prilikom otkupa kategorisalo prema kvalitetu. Pošto sad nemamko dovoljno mleka, svo se plaća po istoj ceni, bez obzira na kvalitet, naravno ako je za ljudsku upotrebu, odnosno ako je u skladu sa potrebnim minimalnim kvalitetom.

Rast uvoza  mesa

Analiza RZS pokazuje da je za deset meseci 2022. godine u Srbiju uvezeno čak 39,2 odsto  više svežeg i zamrznutog goveđeg mesa nego u istom periodu prethodne 2021.  godine. Taj uvoz je iznosio 2.008 tona i njegova vrednost je bila 11,06 miliona evra. Za isti period je ostvaren i rast izvoza od 35,5 odsto i njegova vrednost iznosi 17,6 miliona evra.

Ako se pogleda uvoz svinjskog mesa u Srbiju za deset meseci 2022. godine, vidi se da je porastao čak za 72,4 odsto i iznosio je 35.368 tona. Za taj uvoz je potrošeno 88,7 miliona evra. Za isti taj period imali smo pad izvoza za 39,5 odsto i njegova vrednost je bila samo 2,1 miliona evra. Ovo je strašno za svinjarsku zemlju kao što je Srbija u kojoj je recimo, 1984. godine bilo više od pet miliona  svinja, a sad je u oborima manje od dva miliona grla.  Ovo posebno brine ako se zna da je daleke 1866 godine Srbija na 1.000 stanovnika imala čak 1.300 svinja, a SAD u isto to vreme samo 800 do 900. Dakle, bili smo daleko razvijeniji od njih, kada je ova proizvodnja u pitanju. Ovo sad što se proizvodi je rezultat loše, nakaradne ekonomske politike koja se vodi u zemlji. Dokaz je i da će poljoprivreda najmanje još jednu još jednu deceniju čekati da postane strateška grana! Jer, tako su najavili oni koji o tome odlučuju.

O lošem radu i politici koaj se vodi u ovoj oblasti govore i podaci da je u 2022. godini u zemlju uvezeno čak 2.916 tona  klasičnih mesnih proizvoda za šta je potrošeno 18,6 miliona evra. Istovremeno izvezeno je z342 tone što je donelo ,,bogatstvo u zemlju“ od samo dva miliona evra! Svemu tome treba dodati da je u 2022. godini  iz uvoza u zemlju stiglo 10.635 tona kobasica što je plaćeno 25,2 miliona evra. Za isto to vreme  svetu smo i prodali  7.020 tona naših kobasica u vrednosti od 24,2 milion evra.

Posmatrajuću sve ovo onima koji vode agroekonomsku politiku preostaje jedino da se vratimo u prošlost. Da vide podatke kako se to nekada radilo, od tovfa do vlsnuištva prerađivačke indsutrije, i prodaje. Dakle, da se ugledaju na svoje pretke iz vremena od pre četiri li pet decenija kada je svega ovog bilo u izobilju u Jugosalviji, a posebno u Srbiji. Dakle, da rade kako su to činili njihovi preci. Jedino tako mogu da produže svoju vladavinu, kao i da obezubedi budućnost svojim naslednicima, da ih ne bi kasnije prozivali  za njihov loš rad i kako su sve uništili u zemlji!

Problemi i sa medom!

Rekordna proizvodnja meda u Srbiji bila je 2013. godine i to u količini od 9.750 tona. Od toga je bilo izvezeno u desetak zemalja sveta čak više od 4.750 tona. To je državi Srbiji tada donelo 14 miliona dolara. Te godine više je u zemlju stiglo deviza od  meda, nego od izvoza mesa! Od tad aje prošla jedna decenija, ali se to još nije ponovilo!

Ukupan izvoz meda iz Srbije u u prvih deset meseci 2022. godine bio je 1.479 tona i doneo je u zemlju 8,2 milioan evra. To je pad u odnosu na pretodnu godinu čak za 23 odsto!  Ali, pored dobre proizvdnje u Sribji mi smo i uvezli oko 485 tona meda što je plaćeno 1,4 miliona evra. Najviše meda u 2022. godini se uvozilo iz Moldavije, Ruske Federacije, Ukrajine i Novog Zelanda.

,,Za proizvođače meda u Srbiji 2021. godina nije bila rodna. Subvencije su povećane pa i broj proizvođača meda, pa je prijavljeno mnogo više košnica, ali u svima njima nije bilo proizvodnje. Prijava je bila zbog subvencija, a to se nije kontrolisalo. Tako je bilo dosta košnica bez pčela, pa u njima nije bilo ni meda, ali su njihovi vlasnici dobili subvencije i za  to. A, oni koji djau premije nisu proveravali da li su sve te košenice u funkciji. Jer, da jesu imali bi mnogo više ove proizvodnje. Mi koji se bavimo ovom proizvodnjom decenijama, na osnovu broja košnica u zemlji, za koje se daju premije, verujemo da bi morali da imamo znatno vše meda. Ali, nije tako. I tu je bilo pljačke!  Verujemo čak da je bilo dosta i košncia za premije, koje nisu ni postojale! Kada je reč o proizvodnji u 2022. godini treba reći da je bolja od one u 2021. godini. U 2022. godini dobro je poneo med od bagrema, lipe i suncokreta. Kupci treba da znaju da je bila suša pa da nema kvalitetnog livadskog meda, a malo je proizvedeno i šumskog meda. Imamo dosta problema i u otkupu i ceni. Zbog naše visoek cene kupci u svetu sad nisu zainteresovani za med iz Srbije. Tako da i pored niske proizvodnje, u odnosu na očekivanu, imamo problema i sa prodajom. Kada govorimo o ceni, u 2021. godini kilogram bagremovog meda se prodavao po 4,2 evra, a sad je to 5,2 do 5,5 evra. Visoka je to cena i za nas i za svet, i to je razlog male potražnje i prodaje. Uz sve te teškoće probleme nam je stvorilo i mnogo uvezenog meda iz Kine u EU. Jer, taj uvozni i jeftiniji nam je zauzeo tržište. Taj uvozni med ima mnogo nižu cenu od našeg. Dakle, u ovoj godini imamo značajan pad izvoza meda, dosta će ga ostati na lageru da čeka kupce“, kaže Srbislav Vidojević, direktor kompanije ,,Timo med“ iz Knjaževca. 

Spašavaju nas psi i mačke!

U ovom sumornim vremenu  u kome gotovo u svim proizvodnjama imamo problema, javlja se i jedna dobra vest! To je da, proizvodnja hrane za pse i mačke beleži povećanje za oko 57,1 odsto u ovoj u odnosu i na 2021. godinu. Trenutno imamo i rast zaliha ove proizvodnje od 9,6 osto. Istovremeno u ovoj godini je za deset meseci povećana realizacija u odnosu na 2021. godini za 26,7 odsto.  Tu smo i u suficitu u odnosu sa mnogim trgovinama sa svetom.

Najbolja potvrda su činjenice daje u 2022. godini u svet izvezeno čak 202.352 tona hraneeza pse, mačke i ljubimce u vrednosti od 195.793,6 hiljada evra. Za isto vreme 2022. godine u Srbiju je i uvezeno ove hrane u količini od 62.542,8 tona za šta je potrošeno 75.958,8 hiljada evra. Po ovome ispada da nas u trgovini sa svetom jedino spasavaju psi, mačke i ribice čija hrana se računa u ovom izvoznom kontigentu!

Potreban novi koncept agrara

Ovakvi rezultati nas upućuju da treba da dobijemo novi koncept poljoprivrede, odnosno realnu i dugoročnu strategiju, nacionalni ili akcioni program, nazovimo ga kako god hoćemo, ali da živi u praksi. Sadašnja Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, doneta je jula 2014. godine i važi do 2024. godine. Predviđala je godišnji rast proizvodnje od 9,1 odsto, ili 6,1 odsto, u otežanim uslovima. To je bila nerealna i netačna strategija, štetna po državu i to se pokazalo tačnim. Sva je sreća što se nije obistinilo to što je bilo u njoj najavljivano. To je prognozirao dr Koviljko Lovre, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede.  Nju je napisalo 240 naših eksperata na 145. strana. Ništa se nije ostvarilo pozitivno. Jer, je već prve godine njene primene 2015. godine bio pad proizvodnje od osam odsto, zatim rast od osam odsto u 2016. godini, pa je 2017. godine suša odnela trećinu proizvodnje u vrednosti od 1,5 milijardi dolara. Tada država nije priznala elementarnu nepogodu, jer nije mala toliko novca da nadoknadi, već je od oka odredila pad proizvodnju od 10,7 odsto. U 2018. godini je država proglasila rast od 18 odsto, u 2019. godini bio je pad od 0,1 odsto,  dok je u 2020. godini korone proglašen sumnjiv rast od 4,6 odsto!?  Potom već u 2022. godini Republički zavod za statistiku Srbije je javio da u 2021. godini imamo pad proizvodnje u agraru od pet odsto! Za 2022. godinu još se nezna rezultat. Za protekle tri i po decenije agrar ima rast od samo 0,45 odsto! Od demokratskih promena 2000. godine do početka 2023. godine  imamo rast od samo 0,61 odsto godišnje!

Spas – nordijski recept

Rešenje za ovu pogrešnu agroekonomsku politiku postoji. To je novi koncept proizvodnje, prerade, trgovine, u zatvorenom lancu od njive do trpeze po nordijskom receptu. Ali, sa novi ljudi, jer samo u ovom jednom tekstu smo vam prikazali rezultate ovih koji su do sada to radili! I pokazali su nam kako netreba, navodi prof dr Vitomir Vidović, sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta. Radeći po tom sistemu u Srbiji će se vrednost proizvdnje po hektaru povećati sa današnjih 1.000 evra na 10.000, 15.000 evra, pa kasnije i više. Ovo je i šansa Srbije da iz Agrara može da ima po hektaru proizvodnju kao danas Holandija ili Danska, a to je više od 20.000 era po jednom hektaru.

Ili još jedan podatak da agrar može umesto današnjih pet milijardi evra godišnje da donosi najmanje 60 milijardi dolara, koliko je sad ukupan BDP Srbije. U bliskoj budućnosti i to može da se poveća. Ali, to ćemo postići samo ako se novac, uz novi koncept proizvodnje i zadrugarstva u kome će biti i prerađivačka indsutrija, bude obrtao najmanje 50 puta godišnje. A, to je sad dva – tri puta.  Ako ovako budemo radili, agrar će u zemlju donositi veći BDP nego što se narodu obećava od litijuma ili za sad novootkrivenog rudnika zlata, navodi Vidović.

Mora se upostaviti i rad Nacionalne referentne laboratorije za kontrolu sirovog mleka koja bi bila osnova za isplatu premija, zaključeno je u Privrednoj komori Srbije. Jer, javnost je bila puna informacija kada je ona decenijama građena i kada je uz objavljivanje na prvim stranama novina objavljeno otvaranje od strane 13. pretposlednjeg ministra poljoprivrede u Vladi Srbije. Ovo je sad posle njenog puštanja u rad i prva informacija u javnosti o njenom – (ne) radu! Jer, otvaranje je bilo samo za slikanje i dezinformisanje javnosti.

Ne treba zanemariti ni činjenicu da smo jedina zemlja na evropskom kontinentu koja na tržištu nema klasirane trupove svinja, te je značajno preduzeti sve mere za uređenje ovog tržišta i smanjiti dalje urušavanje ove domaće proizvodnje. Konačno je došlo vreme da se usaglase i naši propisi sa standardima zemalja EU i uvođenje savremenih metoda za ocenu kvaliteta polutki na linijama klanja svinja, ali sa obaveznom primenom! Prednost koja se, eto, opet obećava i očekuje – je veća profitabilnost svakog uzgoja. Za to su potrebne kratkoročne i dugoročne mere, onih koji dođu na vlast. Hitno se mora razviti domaći standard za svinjsko meso od svinja koje su rođene i gajene u Srbiji. A, to nam je sad gotovo nestalo jer, uglavnom trošimo meso iz uvoza! Moraju se vratiti davno zaboravljeni pariteti. Oni su doneti u vreme kada je pok prof. dr Tihomir Vrebalov pre četiri decenije bio ministar poljoprvirede. Konkretno kada je u pitanju cena žive mere svinja, a to je da osam kilograma kukuruza odgovara jednom kilogramu žive mere svinja.

RESTITUCIJA: Vraćeno 89.700 hektara poljoprivrednog zemljišta

Šansu za veću proizvodnnju pruža nam i do sada obavljena restitucija u agraru Srbije. Jer, mnogima je vraćena davno neopravdano oduzeta imoviba, pa možda će se i oni uključliti u povećanje proizvodnje u agraru,  jer šansu za to pružaju vraćene njive. Kako se ističe za deceniju funkcionisanja Agencije za restituciju i 16 godina restitucije u Srbiji, vraćeno je 89.700 hektara poljoprivrednog zemljišta, ne računajući 29.000 hektara koji su ponovo pripali crkvi, kao i 32.000 hektara šuma i oko 712.000 objekata – stanova, zgrada, poslovnog prostora.

Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić rekao je za RTS da je Srbija potpuno i dosledno sprovela sve principe Terezinske deklaracije i da se, sa crkvenom i sa jevrejskom restitucijom, već došlo do blizu 700.000 kvadratnih metara poslovnog i stambenog prostora. On kaže da je povodom obeležavanja decenije postojanja, Agencija, pored redovnog, izradila i vanredni izveštaj, kojim su obuhvaćeni svi podaci u vezi sa radom tog tela. „Najvažnije u tom izveštaju, dostupnom na našem sajtu, jesu razna sporna pitanja, pre svega, ona pravna, kao i naša slaganja i neslaganja sa drugim državnim organima u vezi s pravcem kojim je išla restitucija“, naveo je Sekulić i dodao da su u tom dokumentu navedeni svi stavovi, kako Agencije, tako i drugih državnih organa , pre svega, sudova – Upravnog, Vrhovnog i Ustavnog suda. On je naglasio da je interesantno koliko se nekada odlukama sudova menja situacija u vezi sa restitucijom. „Na to smo ukazali, kao i kako se naš pravni sistem nekako brusi i menja tokom ovih 10 godina“, kaže Sekulić.

Direktor Agencije navodi i da je mnogo imovine vraćeno u naturalnom obliku, u vezi s čim je bilo i problema. „Negativna praksa naših sudova i drugih državnih organa uglavnom je da često dolazi do odlaganja odluka, ali mi smo ih donosili brzo i efikasno, na koje su, naravno, išle i drugostepene odluke i odluke sudova, koje su ipak u 99 odsto slučajeva potvrđivale onako kako smo mi to rešili“, rekao je Sekulić. Dodao je da su vraćanjem imovine u naturi često nezadovoljni i oni koji su tu imovinu neretko koristili bez ikakve naknade. „Naravno, bilo je pritisaka sa njihove strane, neki su legitimni, a najveća pretnja je da će se nešto objaviti u novinama“, navodi Sekulić.

On ističe i da, pored poljoprivrednog zemljišta, nema mnogo objekata koje treba vratiti. „Ima još i u crkvenoj, i u restituciji kao posledici Holokausta, i u građanskoj restituciji, ali je to u odnosu na celokupnu imovinu koja je vraćena zanemarljiv deo“, rekao je Sekalić. Nakon što je u Pragu održana međunarodna Konferencija povodom 13 godina od potpisivanja Terezinske deklaracije, Srbija je prva država koja je zakonski regulisala vraćanje imovine žrtava Holokausta bez potomaka. „Bilo je problema u primeni tog Zakona, ali ništa više nego u postupku građanske restitucije, pa možda čak i nešto manje“, kaže Sekulić. On naglašava da je taj zakon specifičan i po tome što se vraća imovina i kad nema živih naslednika. „Primaran motiv donošenja zakona je to da vraćamo jevrejskim zajednicama, a po samom slovu zakona, ako se pojavi živi naslednik, jevrejska zajednica je dužna da tu imovinu preda onome ko dokaže da je naslednik“, naveo je  direktor Agencije za restituciju.

                                            (Autor je analitičar i publicista)