KRIZA SVINJARSTVA U SRBIJI: Problemi u oborima

Afrička kuga, skup tov svinja, niske otkupne cene i ukupna veća proizvodnja svinjskog mesa od naših potreba, uz bespotreban uvoz svinjetine i tovljenika, razjedaju svinjarstvo – najobimniji stočarski proizvod u Srbiji. Ova grana je minule godine u ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje u nacionalnom proizvodu učestvovala sa 641 miliona dolara, odnosno 11 odsto od ukupne bruto vrednosti i bila je odmah iza kukuruza.

Pad potrošnje svinjskog mesa u ovoj godini za 20 odsto i dvomesečni uvoz svinjetine, od po najmanje 3.200 tona, ozbiljno je uzdrmalo tovljače proleća 2021. godine. Toj krizi, sa više od 60.000 tovljenika spremnih za isporuku, ne vidi se kraj. Ključ rešenja za nastalu krizu, odnosno gašenje požara, tovljači i država vide u intervenciji Državnih robnih rezervi, od kojih se očekuje da povuku, ranije obećanih dug od tovljača – 15.000 svinja. Ako se to i dogodi (prosces je u toku) na tržištu se neće ništa krupno desiti, izuzev što će još više stati otkup, jer će klaničari preuzete svinje koristiti za tekuće potrebe. Tako se, zapravo, sada može ozbiljno razgovarati o najmanje 60.000 tovljenika, čiji vlasnici očekuju kupce.

Tov gubitaka

Duže tovljenje poskupljuje tov i povećava masnoću u mesu, što klaničari svrstavaju u II klasu i umanjuju cene. A, da cena može biti ispod svakog poslovnog morala, pokazao je otkup svinja po 100 dinara po kilogramu žive mere (onih težih) i najčešće po 120-150 dinara po kilogramu žive mere. Sa tom cenom pojedini klaničari pred sam kalendar verskih i prvomajskog praznika podigli su cene u svojim radnjama. Do sada ih za takav postupak nije prozvalo nijedno udruženje potrošača. To je dvostruka sramota! Primera radi, cena svinjskog buta povećana je za 50 do 100 dinara po kilogramu, pa je kupce dočekala nova cena: 550-580 dinara po kilogramu.

Velika ponuda svinja, uglavnom prve klase, kada je reč o težini, dobar je povod da se konačno otvoreno razgovara o našoj potrošnji svinjskog mesa i ponudi tovljenika. Ako je verovati statistici, naši farmeri u ponudi imaju oko 1,4 miliona svinja u tovu, različite težine. Naše potrebe za tovljenicima se kreću između 900.000 i milion svinja, pa, zapravo, u svakom trenutku imamo višak od skoro pola miliona. Kada se ovome doda uvoz mesa različitih kategorija, pa i živih svinja, onda se može govoriti o dodatnih 250.000-400.000 tovljenika na godišnjem nivou koji nisu iz naših obora. Taj uvozni udar najviše remeti prodaju domaćih farmera i ruši cene. Pogotovo kada se otvori dobar posao za domaće klaničare – uvoz smrznutog mesa pred istek roka iz hladnjača EU ili kada se ponude tovljenici na koje pojedine države daju premiju ako se prodaju izvan njihove zajednice.

Dabome, sve ovo je poznato u poslovnim krugovima, ali valjane odbrane od ovih pojava nema već godinama. I da ceo slučaj postane još ozbiljniji, potrebno je reći da država podstiče prodaju tovljenika klanicama, nabavku priplodnih grla, izgradnju prerađivačkih objekata i farmi… Ko će i šta učiniti u ovom trenutku da se ovaj „gordijev” čvor preseče, nije moguće precizirati. Proizvođači tovljenika nisu u privrednom sistemu, pa čak i oni sa većom proizvodnjom, a nemaju ni poslovno udruženje koje bi ih zastupalo u pravljenju aranžmana (ugovora) sa klanicama. Tako nema ni reagovanja što pojedine klanice poodavno ne kolju žive tovljenike, već uvoze meso i bave se preradom, a klanični broj čuvaju na volšeban način.

Farmeri ne govore glasno o kvalitetu mesa, a pogotovo oni sa manjom proizvodnjom su protiv utvrđivanja cene za njihove tovljenike na liniji klanja, jer znaju da ne zadovoljavaju standarde visokog kvaliteta mesa. Ima farmi koje insistiraju na ovakvom merenju, ali su one usamljene. Pravilnik koji obuhvata ovu regulativu dve godine stoji potpuno usklađen sa evropskim normama u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Ceo zastoj je zbog toga što se pomenutim pravilima za ocenjivanje kvaliteta zadužuje neutralna laboratorija, kojih za sada nemamo u dovoljnom broju, a njihovo opremanje nije ni jeftino. U celom lancu problema, vezanim za svinjarstvo, izostao je kvalitetan poslovni odnos klaničara prema farmerima.

Da kojim slučajem imamo ombudsmana za hranu, naša javnost bi ovih dana bila upoznata sa krajnje gramzljivim ponašanjem pojedinih klaničara, koji su neopravdano povećali cene svinjskog, pa i junećeg mesa, za čega nisu imali nijedan razlog. Naprotiv, cene svinjetine mogle su biti u odnosu na otkupne cene svinja manje i za 30 odsto.

Reagovanje na zahtev Unije poljoprivrednika iz Sremske Mitrovice, da se povuče Zaključak o preuzimanju tovljenika kao duga prema Državnim robnim rezervama, nije još dobio rasplet. Da li će se to i dogoditi u korist farmera nakon pisma ove Unije državnom vrhu, ostaje da sačekamo, ali je sasvim sigurno, kakva god odluka da se donese svinjarstvo u Srbiji zahteva mnogo više, a to se ne rešava interventnim otkupom. Krajnje je vreme da se zna ko za koga (koju klanicu) i koliko tovi. I da konačno dođemo u situaciju da ne prozivamo i ne pritiskamo državu i za ono za čega nema alate za rešenje. Kada se plasman svinjskog mesa u NR Kinu otvori kao naš prioritet, isto kao i junećeg mesa, u Privrednoj komori Srbije i mešovitom Komitetu za saradnju naše i pomenute zemlje, onda će se znati gde smo to mi sa ove dve proizvodnje. Drugih šansi mi nemamo, jer EU zbog klasične svinjske kuge (koje zvanično više nema u Srbiji od 15. decembra 2019. godine) ne želi naše sveže meso, za koje ne postoje carinska opterećenja u izvozu  za razliku od izvoza junećeg mesa. Da bi ono moglo da se izvozi potrebno je da se sačeka zamena stočpnog fonda iz vremena vakcinisanja. Za to je potrenbo da prođe između četiri I sedam godina. Tek psoel toga sveže svinjsko meseo moćiće da se izvozi u EU, ali I druge zemlej, preko teriroiaj država, članica, EU.

Ako se, dakle, saberu naše proizvodne mogućnosti i stvarni kupci, doći ćemo i do odgovora da li naše svinjarstvo ima ili nema šansu? Zamislite, koliko je sada ova priča jadna u odnosu na tvrdnje nekih dobrih poznavaoca svinjarstva u Srbiji koji tvrde da su naši proizvodni i prodajni kapaciteti 10 miliona tovljenika godišnje. Hajdemo redom, prodajmo prvo ovaj godišnji višak od najmanje 500.000 tovljenika i omogućimo da najmanje 10.000 gazdinstava pošteno živi od ovog posla, a ne samo desetak moćnih klaničara, prema kojima se prelivaju i podsticaji koje država od poreskih obveznika ulaže u ovu stočarsku proizvodnju.

***

Šta je to Unija poljoprivrednika predložila i šta očekuje od državnog vrha:

„Povodom izuzetno teške situacije u tovnom svinjarstvu, koje je pred totalnim uništenjem, a na zahtev naših članova, poljoprivrednih gazdinstava sa područja 18 opština u Republici Srbiji, obraćamo Vam se sa zahtevom u nastavku.

1. Da Vlada Republike Srbije hitno poništi zaključke kojima se omogućava povlačenje 15.000 tovnih svinja od skladištara Republičke direkcije za robne rezerve (u nastavku teksta RDRR), u trenutku kada na tržištu imamo viška 90.000 tovnih svinja koje nemamo kome da prodamo;

2. Da Vlada Republike Srbije stopira svaki dalji uvoz živih svinja i svinjskog mesa neizdavanjem dozvola za uvoz;

3. Da Vlada Republike Srbije pod hitno preko RDRR izvrši otkup najmanje 30.000 tovnih svinja prve klase po ceni od 210 dinara za kilogram kako bi na taj način pokrenula tržište;

4.  Da Vlada Republike Srbije imenuje ombudsmana za hranu;

5.  Da Vlada Republike Srbije preispita sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisan sa EU;

Obrazloženje za navedene zahteve

Izuzetno loša procena Ministarstva poljoprivrede da budu glavni inicijatori povlačenja 15.000 tovnih svinja od skladištara RDRR u situaciji kada se na našem tržištu nudi oko 90.000 viškova utovljenih svinja (mimo RDRR) je neprihvatljiva i preti da u potpunosti uništi tov svinja u Srbiji, a tovljače dovede do bankrota.

Uvoz zatvara domaću proizvodnju

Ako uzmemo u obzir nekontrolisani uvoz svinja i svinjskog mesa i da je od početka 2021. godine do sada uvezeno više od 150.000 tovljenika, a samo za zadnje dve nedelje, pred vaskršnje praznike uvezeno je oko 3.500 tona svinjskog mesa lošeg kvaliteta iz EU gde hara afrička kuga svinja je dovelo tovno svinjarstvo do kolapsa u Srbiji.

Kome to sve odgovara sem uvozničkom lobiju i njihovim mentorima iz pojedinih ministarstava? Vrhunac drskosti i bahatosti je inicijativa i zaključak da se klaničarima da 15.000 tovnih svinja iz zaliha RDRR u razmenu za konzerve i paštete koje će klaničari vratiti RDRR kada RDRR budu zatrebale.

Ovo sve znači da klaničari i dalje ne moraju kupovati svinje na tržištu Srbije nego mogu zadržavati postojeće niske cene svinja i još više ih obarati na niže, što se trenutno i dešava. Trenutna cena je od 115 do 130 dinara po kilogramu žive mere. Na ovaj način su i državu preko RDRR uvukli u pljačku stočara i stanje uništenja stočnog fonda.

Povrh svega klaničari su u svojim radnjama pred vaskršnje praznike neosnovano podigli cene svinjskog mesa na 550 dinara po kilogramu iako su kupovali žive svinje po bagatelnim cenama. Još veća drskost je što su u predlogu razmene sa RDRR (ako do nje dođe) ubacili tri klanice koje su najveći uvoznici svinja i svinjskog mesa, što je nedopustivo.

Zbog svega gore iznetog hitno nam je neophodan interventni otkup najmanje 30.000 tovljenika da bi se pokrenulo tržište i to po ceni od minimum 210 dinara po kilogramu žive mere, koja jedva pokriva proizvodne troškove svinja. Razlog za to je svakodnevni rast cena žitarica koji se neće zaustaviti jer mnoge kompanije su pokrenule kampanju ugovaranja proizvodnje žitarica i otkupa na zeleno, gde već sada iako setva nije završena za kukuruz se nudi preko 20 dinara za kilogram, a za zrno soje 85 dinara po kilogramu (bez PDV-a). Sa ovakvim cenama žitarica koje su glavni input u ishrani svinja biće neodrživa svaka proizvodnja svinja bez 2 evra po kilogramu. Na to se mora računati u narednom periodu.

Na sve ove probleme možemo dodati i pandemiju Kovid-19 koja je jednim delom uticala na smanjenje potrošnje svinjskog mesa.

Zbog gore navedenih problema neophodno je da Vlada Republike Srbije što pre imenuje obudsmana za hrana da ne bi više dolazili u ovakvu situaciju.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU mora biti hitno preispitan jer štete koje od njih imamo su više nedopustive, kao i nekontrolisani uvoz što dovodi u pitanje prehrambenu i zdravstvenu bezbednost nacije.

U nadi da ćete uvažiti naše probleme i načine za njihovo prevazilaženje, spremni smo i mi da damo svoj podsticaj i doprinos” – piše u zahtevu, koji je potpisao Zlatan Đurić, predsednik izvršnog odbora Unije poljoprivrednih proizvođača.

                                                                                                       B. Gulan