Recesija i depresija

Kada do krize dođe, nije lako sinhronizovati ekonomske politike, pomiriti različite interese i obezbediti jedinstven ekonomski i politički odgovor. Do 2000. godine bilo je 17 reformi u gradskim centrima sa oko 65 granskih reformi u privredi. Država nije problem po sebi, ona postaje problem samo kada je loša!

Piše: Branislav Gulan

Prelivanje finansijske i ekonomske krize u Srbiji odvijalo se po sličnom obrascu i praktično istovremeno kao i u drugim
zemljama u tranziciji. Nakon snažnog višegodišnjeg rasta bruto društvenog proizvoda od preko pet odsto godišnje, prvi znaci krize pojavili su se već u trećem kvartalu 2008. godine, kada je došlo do pada izvoza i industrijske proizvodnje. U prvoj polovini 2009. godine dolazi do realnog smanjenja bruto društvenog proizvoda po stopi od minus četiri odsto. Posebno je pogođena industrija, čija je proizvodnja smanjena za jednu petinu. Smanjenje bruto društvenog proizvoda je posledica, kako smanjenja tražnje za srpskim proizvodima u svetu, tako i smanjenjem priliva inostranog kapitala, što je smanjilo i domaću tražnju. Iako se suočava sa brojnim strukturnim problemima, srpska ekonomija se nije urušila. To je posledica kako blagosti recesije u razvijenim zemljama i male izvozne zavisnosti Srbije, tako i podrške međunarodnih institucija i pojedinih poteza NBS. Tako je
u 2010. godini došlo do rasta BDP koji se kretao između jedan i 1,5 odsto! U 2011. godini bio je očekivan rast od dva odsto, a bio je manji, oko 1,5 odsto odsto!?  Za 2012. godinu bilo je rečeno da nas čeka teška godina, pa je bio očekivan rast prvo od dva odsto, zatim od 1,5 odsto, a sad ćemo biti zadovoljni ako to bude i 0,5 odsto, procenjivalo se na kraju 2012. godine. Prvi znaci poboljšanja prognirani su za 2013. godinu kada bi stopa privrednog rasta trebala da dostigne  dva odsto odsto, a 2014. godine do 2,5 odsto.
To su želje političara i aktuelnih ekonomista. Čak i ako se ostvare projektovane stope rasta, može doći do pada tražnje za proizvodima iz Srbije, jer će u mnogim zemljama EU doći do usporavanja privredne aktivnosti, smanjenja zaposlenosti i
daljeg pada standarda stanovništva. U ovoj godini realno je očekivati smanjenje priliva kapitala, pogoršanje uslova zaduživanja, a postoji i realan rizik povlačenja kapitala iz zemlje usled krize u matičnim zemljama. Cilj Srbije do 2016. godine je dostizanje potencijalne godišnje stope rasta od oko pet odsto. Da bi se to postiglo potrebne su reforme socijalnog sistema, kako bi se
povećala štednja i investicije po osnovu domaće štednje, efikasna aktivna politika zapošljavanja, kako bi se radna snaga okvalifikovala za industrijsku proizvodnju, povećanje tehnološke osnove proizvodnje u cilju podizanja produktivnosti i konkurentnosti, značajno povećanje efikasnosti ustanova…  Potrebna je i dosledna i uporna antimonopolska politika uz stalnu brigu za slobodnu trgovinu kako spoljnu tako i unutrašnju. Rast u monetarnoj i fiskalnoj politici mora biti oslonjen na rast izvoza. Takav rad, ukoliko se želi uspeh mora da dovede smanjenje javne potrošnje do nivoa koji je prisutan u zemljama na sličnom nivou razvoja, to jest sa učešćem od oko 35 odsto u bruto društvenom proizvodu. To praktično vodi izgradnji novog koncepta države primerenog finansijskim mogućnostima privrede, pri čemu preispitivanje zaslužuju zakonodavna, sudska i izvršna vlast. Neophodna je strategija sveobuhvatne reforme javnog sektora sa dinamičnim planom realizacije i praćenjem efekata. U 2011. godini strane direktne investicije su iznosile između 1,6 i dve milijarde dolara. Godinu dana ranije one su bile 1,3 milijarde dolara i Srbija je sa tom sumom bila najbolja u regionu. Cilj ja da one ne budu manje godišnje od tri milijarde dolara. Ali, do toga će se teško doći. Jer, za prvih pola godine – 2013.- godine one iznose tek 400 miliona evra i teško je
poverovati čak i po izjavama nadležnih u NBS da će na kraju godine biti veće od 700 miliona evra. U 2012. godini bili su najniže u poslednjoj deceniji iznosile su samo 232 miliona evra.

Uz novu ekoneomsku politiku, novu, pa rekonstruisanu novu vladu, uz rast proizvodnje namenjene izvozu i strane direktne investicije, ekonomisti vide brži izlazak Srbije iz krize. Međutim, to ističu isti ekonomisti koji su dosadašnji razvoj Srbije kreirali na rastu potrošnje i uvoza, misleći da će to pokrenuti domaću proizvodnju! Dakle, reforme su neophodan, ali ne i dovoljan uslov za održiv privredni rast Srbije. Potrebno je doneti plan oporavka proizvodnje do 2020. godine i prilagoditi instrumente finansijske i nefinansijske podrške realizaciji plana oporavka proizvodnje namenjene izvozu.

Kreatori ekonomske politike su uvideli da je Srbiji potreban novi koncept razvoja, Jer, smo do sada imali razvoj na koncipiran
na potrošnji i uvozu. Dakle, potreban nam je proinvesticioni i izvozno orijentisan plan! Takav razvoj treba da donese dinamičan privredni rast oslonjen na povećanje zaposlenosti i produktivnosti koji istovremeno obezbeđuje unutrašnju i spoljnu makroekonomsku stabilnost i otvara prostor za povećanje životnog standarda na realnim osnovama.

Šta je recesija?

Postavlja se pitanje šta je recesija koja nam stalno preti? Ne postoji vrlo precizna definicija mada se uglavnom recesija definiše
kao pad bruto društvenog proizvoda u dva kvartala uzastopno. Ovu definiciju je prvi pomenuo izvesni Julius Shiskin u York Timesu 1974. godine. On je recesiju definisao malo opširnije, ali je u praksi zaživela ova jednostavna verzija. To je ono što je opšte prihvaćeno u svetu pa i kod nas. Međutim, ima tu i problema, recimo, ova definicija ne uzima u obzir rast populacije. Ali, i jedna od mogućih posledica loše definicije recesije je kasno otkrivanje što onda odlaže primenu rešenja. Na primer, u toku recesije se smanjuju kamatne stope jer ne postoji mogućnost izazivanja inflacije. Upravo to se dogodilo u Japanu 1997 – 1999. godine, kada je kasno otkrivanje recesije dovelo do prolongirane recesije i deflacije. Takođe se kaže da recesija izaziva i depresiju! Ako se govori ekonomskim rečnikom, to znači onda da je pad realnog bruto društvenog proizvoda u dva uzastopna kvartala od preko 10 odsto. Ako se vratimo u istoriju i pogledamo, videćemo da su u suštini sve do velike depresije tridesetih godina sve recesije nazivane depresijom ali je kasnije skovan novi termin.  Dok SAD nisu imale depresiju od 1938. godine u Srbiji smo je osetili početkom devedesetih godina prošlog veka. To je možda i izvor optimizma. Usporavanje rasta, njegov blagi pad ili relativno mali rast nezaposlenosti (koji je u Srbiji trenutno oko 24 odsto i najveći je u Evropi) ipak ne predstavljaju kraj sveta, bez obzira što je u pitanju izborna godina.

Šta o tome piše u ekonomskoj literaturi?

U ekonomskoj literaturi se veoma često upotrebljavaju izrazi privredni rast i privredni razvoj kako u smislu da se ova dva pojma vrlo često identifikuju, tako i u smislu njihovog značajnog kategorijalnog razlikovanja. Slično je i kada je reč o recesiji. No ni do danas nema jedinstvene teorije o uzrocima ekonomskih kriza. Postoji, međutim, saglasnost o uzroku aktuelne recesije u svetu. Poslednja je započela krizom hipotekarnih kredita u SAD, zatim se proširila u druge delove sveta što je bila finansijska kriza  i uskoro prešla u realni sektor očitujući se kao recesija. Većina razvijenih zemalja su reagovale na recesiju poznatim i ekonomskoj
teoriji primerenim instrumentima ekonomske politike: snižavanjem poreza, snižavanjem kamatnih stopa, čuvanjem i povećavanjem potrošnje. Da bi pojasnili moram da kažem da privredni rast podrazumeva povećanje proizvodnje na nivou
nacionalne ekonomije izraženo kroz ukupan društveni proizvod u odnosu na broj stanovnika. Privredni rast znači povećanje agregatne ponude, odnosno znači da dolazi do realnog rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika. Ekonomisti su ovo još objasnili i sa rečima teorija uzleta, teorija stagnacije i teorija uravnoteženog rasta. Dakle, privredni razvoj obuhvata ne samo rast obima nacionalne proizvodnje već i sve neophodne privredno sistemske promene. Ako, u dva kvartala imamo pad, onda je to recesija koja može državu i da dovede u stanje da ne može da izmiruje svoje obaveze prema svetu.

Nova zabrinutost

Optimistički raspoloženi ekonomisti se nadaju da Srbija neće doći u situaciju da ne može da izmiruje svoje obaveze!? Pripremao
se projekat antikriznih mera koje će olakšavati poslovanje privrede. Na nekim poljima i sa potezima bili smo već zakasnili, ali ne sme biti novog pada. Međutim, negativni pokazatelji u julu 2011. godine, pad bruto domaćeg proizvoda i smanjenje proizvodnje, prvi put posle februara 2010. godine, upalili su alarm na koji je Vlada morala da odgovori.

I  posle toga, nadolazeći talas ekonomske krize, koji su privrednici najavljviali i osećali, doneo je velike rizike za srpsku privredu. Prvi talas krize koji je Srbija dočekala sa većom spremnošću nego danas, kada se odreagovalo sa jednim dobrim paketom antikriznih mera, prošao je sa manje posledica nego u drugim zemljama u okruženju. Nažalost, mi smo taj paket prestali da primenjujemo tokom maja i u junu 2011. godine, nakon čega je usledilo pogoršanje mnogih pokazatelja privrednih kretanja. Dakle, ako bi i na kraju ove godine imali veći pad, to bi značilo i ulazak u recesiju. Da bi to izbegli moramo obezbediti više novca privrednicima, ali i niz drugih mera, zatim uslove koji će pojeftiniti proizvodnju smanjenjem ili ukidanjem ,,neporeskih’’ opterećenja. Moramo prvo precizno i jasno da definišemo prioritete i potrebe privrede. Prvi korak mora da bude osnivanje moćne razvojne banke, sa najmanje  milijardu dolara kapitala! Nažalost od toga je ostala samo priča.

Šta je finansijska kriza?

Debata o uzrocima finansijskih kriza obavlja se  najčešće  u jednodimenzionalnom mitskom prostoru u kome ideologija trijumfuje nad činjenicama, a iskustvo se ignoriše ili marginalizuje. U središtu ovog mitskog prostora je verovanje da finansijsku stabilnost jedne zemlje određuje visina javnog duga i njegov odnos prema bruto domaćem proizvodu (BDP). Javni dug je ekonomski agregat koji pokazuje koliko sektor države duguje kreditorima u zemlji i inostranstvu. Po opšteutvrđenom principu, država koja smanjuje javnu potrošnju i čiji se javni dug kreće u prihvatljivim okvirima, ide dobrim putem ka očuvanju finansijske stabilnosti. Prihvatljiv okvir javnog duga se u skladu sa trenutnom modom kreće u rasponu od 40 do 60 odsto BDP.
Pravila koja regulišu visinu javnog duga Evrozone taj odnos fiksiraju na nivou od 60 odsto, dok je Srbija taj odnos limitirala na nivou od 45 odsto. U tom istom mitskom ambijentu, privatna potrošnja, kao komplement javnoj potrošnji, nikada nije izvor krize. Privatni sektor (banke, preduzeća, građani) je uvek racionalan, pažljivo se zadužuje, i dakako, još pažljivije investira ili troši. Otuda nema nikakvog razloga da se u tome domenu interveniše, ili da se potrošnja privatnog sektora ograničava na bilo koji način. Ako je uzrok krize svuda isti i samo jedan, onda postoji i samo jedan univerzalni recept. Kontrola visine javnog duga je osnovni temelj zdrave ekonomske politike, primenjuje se na velike i male države, na razvijene i one koje to nisu, na države jakih i slabih valuta. Kontrola i limitiranje javnog duga je okosnica politike MMF tamo gde on interveniše. Iskustva svih velikih ekonomskih kriza poslednjih deceniju i tu, uključujući i poslednju krizu Evrozone, u velikom su raskoraku sa ovakvim tezama. Simptom ,,visokog javnog duga’’ koji prethodni krizi, u većini pogođenih zemalja nije bio prisutan. Podaci pokazuju na druge uzroke krize. Kao najčešći generator krize javlja se preveliko trošenje privatnog sektora iz koga se kriza preliva na budžet, da bi se na kraju sve završilo velikim rastom javnog duga. Mehanizam krize je bolno jednostavan – prekomerno zaduživanje privatnog sektora dovodi do finansijske krize, finansijska kriza rezultira recesijom, poreski prihodi kojima se puni budžet padaju, rashodi ostaju isti ili rastu, jer država mora da interveniše. Ona mora da sanira banke i pomaže armiji ljudi koji su ostali bez posla. Kako sve to mora, država mora i da se zadužuje i povećava javni dug.

Kako se to odražava na Srbiju?

Svi govorimo kako nas je kriza iznenadila. Poznavaoce  ekonomskih prilika nije. Još 31. jula 2005. godine američke obaveštajne službe CIA i NICA su objavile analizu privrednih kretanja i očekivanja u svetu u naredne četiri godine.  U njoj su najavile krizu
i kako će se ona odraziti na koju zemlju. Srbija je dobila mesto u nekoliko redaka gde je rečeno da će biti ,,crna rupa Evrope.’’. Dakle, samo smo se pravili da nas je kriza iznenadila. Ona je tri godine pre nego što je stigla najavljena! Nismo je spremno dočekali! Na početku krize aktuelni političari u Srbiji su čak najavljivali da će ona dobro doći Srbiji za – napredovanje!? Ali,
to su bile samo prazna obećanja. Potome se govorilo se da nas je kriza iznenadila, a imali smo tri godine vremena da se za nju prirpemimo!? Medjutim, to nije uradjeno! Dakle, zbog nedelovanja i nepripremanja za krizu, koja je bila najavljena, ali vlasti to nisu htele da čuju, posledice se osećaju i danas.

Prelivanje finansijske i ekonomske krize u  Srbiji odvijalo se po sličnom obrascu i praktično istovremeno kao i u drugim zemljama u tranziciji. Nakon snažnog i višegodišnjeg rasta bruto društvenog proizvoda od preko pet odsto godišnje, prvi znaci krize pojavili su se već u trećem kvartalu 2008. godine, kada je došlo do pada izvoza i industrijske proizvodnje. U prvoj polovini 2009. godine dolazi do realnog smanjenja bruto društvenog proizvoda za minus četiri odsto. Posebno je pogođena industrija, čija je proizvodnja smanjena za jednu petinu! Smanjenje bruto društvenog proizvoda je posledica kako smanjenja tražnje za srpskim proizvodima u svetu, tako i smanjenog priliva inostranog kapitala, što je smanjilo domaću tražnju. Iako se suočava
sa brojnim strukturnim problemima, srpska ekonomija se ipak nije urušila. To je posledica kako blagosti recesije u razvijenim zemljama i male izvozne zavisnosti Srbije, tako i podrške međunarodnih institucija i pojedinih poteza NBS u to vreme. Da bi se izbegla dugotrajna depresija u recesiji neophodne su i strukturne reforme, kako bi se stvorili atraktivniji uslovi za biznis u Srbiji.

Antrfilei

Dva uzastopna pada su recesija

Dakle, faza ekonomskog pada u dva uzastopna kvartala se naziva recesija. Ukoliko je ona suviše duboka, onda se naziva i – depresija. Osnovne karakteristike recesije su: Prvo, kupovine se smanjuju, dok se zalihe trajnih dobara povećavaju. Drugo, veoma je prisutno smanjenje tražnje za radnom snagom, treće smanjuje se tražnja za sirovinama i repromaterijala i četvrto,
smanjuju se profiti. To su i znaci na osnovu kojih se mogu prepoznati recesija, a posle i depresija. Jedna od mogućih posledica loše definicije recesije je kasno otkrivanje što onda odlaže primenu rešenja. Na primer u toku recesije se smanjuju kamatne stope jer ne postoji mogućnost izazivanja inflacije. Upravo to se desilo u Japanu 1997. – 1999. godine, kada je kasno otkrivanje recesije dovelo do prolongirane recesije i deflacije.

Kada do krize dođe, nije lako sinhronizovati ekonomske politike, pomiriti različite interese i obezbediti jedinstven ekonomski i politički odgovor. Ovu lekciju EU upravo uči – u lošem trenutku i na najteži način.

Put do depresivnog društva

Srbija je imala katastrofalan pad industrijske proizvodnje u februaru 2012. godine – od 13 odsto, a u martu manje za 3,2 odsto. U odnosu na prosek 2011. godine u martu 2012. industrijska proizvodnja bila manja za 0,6 odsto.  RZS je objavio i da je
industrijska proizvodnja u prva tri meseca ove godine bila za 5,9 odsto manja nego u istom prihodu 2011. godine. To govori da se proizvodnja srozala na najniže grane i potonula na nivo kakav je imala i za vreme NATO bombardovanja 2009. godine, dakle pre 13 godina! Neki ekonomisti ističu da je to signal skorog ulaska srpske ekonomije u recesiju!? Da bi se formalno proglasila
recesija potrebno je da se registruje pad bruto društvenog proizvoda u dva uzastopna kvartala. Dakle, ako se negativni trendovi nastave do juna eto Srbije u depresivnom društvu.

Zvaničnici kao ključni razlog za visok pad proizvodnje navode loše vremenske prilike u februaru kada je bilo proglašeno i
vanredno stanje. Međutim, to je samo jednim delom uticalo na pad proizvodnje. U Srbiji je, međutim, pad proizvodnje bio mnogo veći nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Najveći pad, posle nas, imale su Malta za 4,6 odsto i Švedska za 3,6 odsto, dok
je većina naših suseda februar završila u minusu od oko jedan odsto. Dakle, nije samo zima kriva za sve!

Španija zvanično u recesiji

Španija je ponovo skliznula u recesiju, uprkos nastavku sprovođenja nepopularnih mera štednje radi obuzdavanja prevelikog duga, pokazuju statistički podaci

Španska privreda je u prvom tromesečju 2012, drugi kvartal zaredom, oslabila za 0,3 odsto, prema preliminarnim podacima Nacionalnog instituta za statistiku, prenosi agencija AFP. Povratak na recesiju, za koju je okrivljena slaba domaća
tražnja, usledio je samo dve godine nakon što se Španija početkom 2010. oporavila od poslednje krize.

Uprkos recesiji i sve većoj stopi nezaposlenosti, koja je u prvom kvartalu 2012. godine bila dostigla 24,4 odsto, španska vlada je obećala da će ispuniti svoje ambiciozne ciljeve smanjenja deficita kako bi povratila poverenje tržišta.

Sve naše reforme

U nekadašnjoj Jugoslaviji pod uticajem brojnih privrednih agrarnih i ustavnih reformi pokrenuta je ogromna masa ruralne
populacije koja se do današnjih dana nije stabilizovala. Do 2000. godine bilo je 17 reformi u gradskim centrima sa oko 65 granskih reformi u privredi. To je predstavljalo i svojevrstan atak na demografsko stablo populacije, a od takvih kretanja ne mogu se generacije stanovništva oporaviti. Za  pola veka iz sela u grad je prešlo osam miliona ljudi, a u svetu za takav proces je bilo potrebno 120 do 150 godina.

Eto, vidite uvek smo u reformama. Kada pogledamo ovu i krizu iz sedamdesetih godina prošlog veka, rešavaju se na različite
načine. Tada je došlo do sporazuma Tito – Brant, pa su nam granice bile širom otvorene i tada je na stotine hiljada ljudi sa ovih prostora otišlo na rad u Nemačku. Tamo su se rodile i nove generacije. Ovde su ulagali novac da bi sagradili bolju kuću od komšije i te kuće sad su prazne (u selima ima 50.000 napuštenih 150.000 kuća u kojima niko ne živi!). U to vreme smo bili prvi među nesvrstanima pa je dobar deo populacije odlazio u te zemlje na rad, pa je sa tih prostora stizao novac ovde. Naravno uticao je na poboljšanje standarda, ali krediti su bili pristupačniji, sa kamatama koje su mogli da plaćaju.

Pogrešan koncept

U Srbiji je izuzetno i popularno propagirati potiskivanje države iz privrednog života kao i njeno marginalizovanje. U tom
konceptu, sve je prepušteno moći efikasnog tržišta. Ta teza protivureči iskustvima svih uspešnih modela razvoja. Srbija neće izaći iz krize sve dok ne bude stvorila kvalitetan administrativni aparat na čijem čelu će biti proaktivna, efikasna i kompetentna vlada. Država nije problem po sebi, ona postaje problem samo kada je loša!

Evrozona upada u „drugu“ recesiju

Nesigurnost na geopolitičkom i makroekonomskom nivou se nastavlja, a evro-zona, uz finansijske teškoće Španije polako upada u „drugu“ recesiju u poslednje tri godine, navodi se u istraživanju Investicionog fonda „Ilirika“. Evropska centralna banka
i dalje čvrsto kontroliše ključnu kamatnu stopu u evro-zoni, koja je na rekordno niskom nivou od jednog procenta, i ništa ne ukazuje da bi se u bliskoj budućnosti mogla povećati. Tako im nedostaje značajan monetarni instrument, a druge metode bi mogle da ubrzaju porast inflacije. Ako se inflacija podigne iznad planirane, centralna banka će biti primorana da podigne kamatnu stopu, što će izazvati dosta problema, jer će države poput Grčke, zajedno sa Španijom, Italijom i ostalim, koje su u sličnoj situaciji, upasti u još veće probleme, jer će se njihov dug povećavati.

Pri tom Evropska kriza snažno utiče i na kinesku privredu, čiji su proizvodnja i izvoz poslednjih meseci opali, što doprinosi pojavi svetske recesije. S druge strane Latinska Amerika nije toliko osetljiva na teškoće u Evropi i za razliku od drugih razvijenih tržišta, još ima na raspolaganju više monetarnih mera. Brazil, najveća privreda u Latinskoj Americi, čiji BDP iznosi više od 2.000 milijardi dolara, ima ključnu kamatnu stopu na nivou od devet odsto, a inflacija je bila 5,24 odsto. Uprkos visokoj inflaciji, u avgustu 2010. su počeli sa snižavanjem kamatne stope sa nivoa od 12,5 odsto, sa ciljem očuvanja privrednog rasta u očekivanju zaoštravanja prilika u svetskoj privredi.

Rast svetske privrede, koja još od marta 2010. polako slabi, u poslednjih 12 meseci je iznosio samo 1,37 odsto. Sve zajedno je veoma osetljivo, jer je stopa inflacije i dalje glavna briga i zato rezovi u kamatnoj stopi moraju biti promišljeni. Argument, koji bi morao da privuče ulagače u Brazil jeste da će se jačanje domaće potrošnje i snižavanje kamatne stope i te kako primetiti u finansijskom sektoru, što će prouzrokovati pomeranje investicija iz manje rizičnih (obveznice) ka rizičnijim hartijama od vrednosti (deonice), što će povećati likvidnost na finansijskom tržištu.

Meksiko ima bolje pokazatelje, sa BDP-om, koji je veći od 1.000 milijardi dolara. To je u najvećoj meri posledica opadanja vrednosti domaće valute, što je snažno podstaklo izvoz. Meksička privreda je veoma zavisna od SAD, na koji otpada  80 odsto izvoza. U prva dva meseca ove godine, stepen meksičkog izvoza je bio za 13,4 odsto veći nego godinu dana ranije i najveći od 1986. naovamo.

Najave analitičara kažu da će se ove godine stepen rasta privrede u SAD podići sa 1,7 u 2011. godini, na 2,2 odsto, što je
podsticajno za meksički izvoz. „Ilirika“ je kao dobru ekonomiju ocenila kolumbijsku, koja sa SAD ima sklopljen bescarinski sporazum, što omogućava ogromne investicije u toj zemlji i poručila da se za sada izbegavaju Venecuela i Argentina, koje zbog političke nestabilnosti.

Evrozona izašla iz recesije 2013

Evrozona je u drugom kvartalu ostvarila privredni rast od 0,3 odsto – bolji od očekivanog, pre svega zahvaljujući
dobrim ekonomskim rezultatima u dve najveće privrede, Nemačkoj i Francuskoj, pokazali su danas zvanični podaci u Briselu.

Evropski zavod za statistiku, Evrostat, navodi da je recesija, koja je trajala 18 meseci i koštala evrozonu milione radnih mesta, okončana najvećim delom zahvaljujući iznenađujućem rastu od 0,7 odsto u Nemačkoj i 0,5 odsto u Francuskoj, prenosi agencija Frans pres. Analitičari su očekivali da će 17-člani monetarni blok, dom oko 340 miliona stanovnika, ostvariti rast od 0,2 odsto, nakon šest uzastopnih kvartala smanjenja bruto domaćeg proizvoda.

Treća i četvrta ekonomija evrozone, Italija i Španija, evidentirale su negativan rast od 0,2 odnosno 0,1 odsto. Holandska privreda je takođe potonula, za 0,2 odsto, dok je portugalska porasla za iznenađujućih 1,1 odsto u drugom kvartalu, nakon deset meseci u padu. Za Grčku i Irsku, koje su primile međunarodnu finansijsku pomoć kao i Portugalija, još uvek nema dostupnih podataka.

Evrostat, poređenja radi, navodi da podaci iz inostranstva pokazuju da je u SAD i Japanu u tri meseca zaključno sa junom zabeležen ekonomski rast od 0,4 odnosno 0,6 odsto. Oporavak evrozone je na dohvat ruke, ali samo ako se vlade budu držale reformi zasnovanih na strogoj štednji iz proteklih nekoliko godina, rekao je komesar EU za ekonomske poslove Oli Ren. „Održiv oporavak je na vidiku, ali samo ako nastavimo da se suprotstavljamo krizi na svim frontovima“, rekao je Ren po objavljivanju
podataka o privredi evrozone.

PROGNOZE NBS

Privredni rast ove godine dva odsto, sledeće 2,5 odsto

NBS ostaje pri projekciji privrednog rasta zemlje od oko dva odsto za ovu godinu, dok je za narednu godinu projekcija smanjena sa tri na oko 2,5 odsto, jer su pogoršane perspektive ekonomskog rasta najznačajnijih trgovinskih partnera Srbije,
izjavili su predstavnici centralne banke.

Ipak, očekivani rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbije i dalje je iznad proseka zemalja jugoistočne Evrope.Ekonomski
oporavak jeste sporiji nego što bismo svi mi želeli, ali imajući u vidu oštrinu i razmere krize, jasno je da ni oporavak ne može biti brz i bez teškoća. Dobra vest je da postaje jasnije da je domaća ekonomska aktivnost na putanji održivog rasta i da se spoljna neravnoteža smanjuje.

 

Rast BDP-a u ovoj i narednoj godini u najvećoj meri biće određen upravo rastom neto izvoza, a u manjoj meri i privatnim
investicijama, ističe analitičar Branko Hinić iz Narodne banke Srbije. Po njegovim rečima, očekuje se da će aktiviranje investicija, pre svega, u automobilskoj i naftnoj industriji, kao i fiskalna konsolidacija, rezultirati smanjenjem učešća tekućeg deficita u BDP-u sa 10,5 odsto u 2012, na ispod sedam odsto u ovoj godini. Snežana Vilaret iz Direktorata NBS za ekonomska
istraživanja i statistiku naglasila je da je u pogledu priliva stranih direktnih investicija ova godina uspešnija od prethodne, pošto je od početka godine neto priliv bio skoro 400 miliona evra.

U prošloj godini neto priliv investicija je sa 232 miliona evra bio incidentno nizak, a konzervativna projekcija NBS je da će u ovoj godini dostići oko 700 miliona, rekla je ona napominjući da se ulaganja očekuju u oblastima prerađivačke industrije, trgovine i energetskom sektoru.