Istorija zadrugarstva

Od polovine  XIX veka u Evropi nastaju prvi vidovi zadružnog organizovanja, pre svega, zanatlija, a zatim zemlјoradnika. U teoriji zadružnog pokreta, može se izdvojiti više tipova zadružnog organizovanja. Međutim, tri osnovna pravca su uticala i na zadružno organizovanje na našim prostorima:

• Ročdelski model – Prvu (savremenu potrošačku) zadrugu u svetu osnovalo je 28 nezaposlenih ročdelskih tkača krajem 1844. godine u malom mestu Ročdelu, u Engleskoj. Time je označen početak nove ere –  savremenog udruživanja. Zadruga je počela da radi kao mali dućan, u kojoj su zadrugari kupovali kvalitetnu robu, a da im nije zakidano na meri. Nije slučajno što se prva potrošačka zadruga pojavila baš u Engelskoj, jer je ta zemlјa u prvoj polovini XIX veka dostigla najviši stepen razvoja sa najizraženijim suprotnostima u kapitalizmu. U Londonu je svakog jutra ustajalo 50.000 lјudi, koji nisu znali gde će prespavati narednu noć. Radnička klasa je živela veoma teško i morala je da se organizuje kako bi preživela. Prva zadrua u svetu, u Ročdelu, ustanovila je principe koji će kasnije postati trajni principi rada potrošačkih zadruga uopštge. Godinu dana posle osnivanja zadruge ročdelskih tkača, 1845. godine u Sobotištu, u Slovačkoj, osnovana je druga zadruga. Ročdelski model podrazumevao je slobodno stupanje i istupanje iz zadruge, ravnopravnost svih zadrugara bez obzira na broj upisanih udela – po principu ,,jedan čovek – jedan glas, podelu dobiti prema obimu kupovine, plaćanje u gotovom, političku neutralnost, ograničen interese na udeonički kapital;
• Prva zadruga (Gazdovsky spolok) na teritoriji današnje Srbije osnovana je u Petrovcu (danas Bački Petrovac) u Vojvodini 1846. godine – samo posle prve zadruge u Ročdelu, kao treća zadruga u svetu. Nјen osnivač, evangelistički kapetan Štefan Homola, okupio je Slovake, koji su imali visoko razvijenu zadružnu svest. Organizovali su se u zadrugu prvenstveno radi samopomoći udruživanjem novčanih sredstava. Zadruga u Bačkom Petrovcu je zemlјoradnička kreditna zadruga netipičnog oblika, čiji se rad zasnivao na načelnoj dobrovolјnosti i ravnopravnosti muškaraca i žena, političke i religiozne neutralnosti. Imovinu zadruge su činila sledeća tri dela: osnivački ulozi, nedelјni ulozi i naplaćene kamate na pozajmice koje je zadruga davala članovima. Članovi zadruge morali su da poštuju određena moralna načela, pre svega, princip poštenja, koji se prvenstveno ogledao u izvršavanju finansijskih obaveza prema zadruzi – u plaćanju udela štednih uloga i kamata. Zadrugari su neograničeno i solidarno bili jemci za obaveze zadruge celom svojiom imovinom. Prva zadruga na teritoriji današnje Vojvodine značajna je i po svojim autonomno i pionirski formulisanim, zadružnim principima, koje je kasnije usvojio 14. Kongres Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1934. godine, kao autentične principe zadružnog rada;

 

Tridesetih godina prošlog veka, sićevački zadrugari su, na svom zadružnom domu, ispisali geslo koje je i danas aktuelno, a glasi: „Udruživanje je zakon života na kome se temelјi svekoliki napredak“!

Razlog više da se vratimo izvornim zadružnim principima:

• Rajfajzenov model – nastao je u Nemačkoj 1848. godine u vreme velike zimske gladi – da bi se siromašni slojevi stanovništva snabdeli osnovnim namirnicama. Već 1854. godine, osnovana je prva kreditna zadruga –  samopomoć zadrugara na ograničeneoj teritoriji, stupanje u zadrugu  bez udela, solidarnu i neograničenu odgovornost, unošenje viška dobiti u nedelјiv zadružni rezervni fond, poslovanje isklјučivo sa zadrugarima i besplatno obavlјanje funkcije;
• Šulce-Deličev model – zadružnog organizovanja koji je nastao takođe u Nemačkoj 1849. godine, kada je poslanik pruskog parlamenta osnovao bolesničku i posmrtnu blagajnu, obućarske i stolarske zadruge za zajedničku nabavku, a 1850. godine i kreditnu zadrugu. Ovaj način organizovanja podrazumevao je veliki broj zadrugara, potpuno isklјučivanje državne pomoći, stvaranje rezervnog fonda koji se može deliti, privlačenje kapitala kroz nagrađivanje, solidarnu i ograničenu odgovornost i poslovnu specijalizaciju;

Istorija zemlјoradničkog zadrugarstva

Kada govorimo o istoriji zadrugarstva i zadružnog pokreta u Srbiji, od nastanka do danas, uglavnom govorimo, pre svega, o istoriji zemlјoradničkog zadrugarstva.

Prva kreditna zemlјoradnička zadruga u Srbiji osnovana je 1894. godine u selu Vranovu, kod Smedereva. Već naredne, 1895. godine, osnovana je asocijacija zemlјoradničkih zadruga – Glavni savez srpskih zemlјoradničkih zadruga, a samo tri godine kasnije donet je prvi zakon koji je regulisao ovu, zadružnu oblast  – zakon o zanatskim zemlјoradničkim zadrugama. Do 1900. godine, u Srbiji je bilo preko 650 zadruga. Nicale su kao pečurke posle kiše, kao lek i odbrana od zelenaša i osiromašenja seoskog stanovništva na prelasku iz XIX u XX vek…

Postavlјa se pitanje samo od sebe šta je uslovilo nagli razvoj zadrugarstva, u to vreme, širenje zadružnih  ideja i nastanak zadruga?

Odgovor se može naći u društveno – ekonomskim uslovima s kraja XIX veka ne samo u Srbiji, nego uopšte u svetu, a posebno u Evropi. Naime sedamdesetih godina XIX veka, u Srbiji osetno slabe porodične zadruge, a sa njima i rigidna patrijarhalnost, kao i esnafski sistem u koji je bilo organizovano zanatstvo. Ubrzan razvoj novčane privrede sve više upućuje selјake da se od naturalne i ekstenzivne, okreću prema robnoj proizvodnji. Porast poreza i drugih fiskalnih obaveza prema državi, usitnjenost poseda, primitivna obrada zemlјe, ekstenzivno stočarstvo, slabi prinosi i nerodne godine, stalno su siromašili selјaštvo, da ne govorimo o ratovima koji su iza sebe ostavlјali pustoš, neobrađene njive, nezbrinutu stoku.

Svi ti nepovolјni uslovi, pogodovali su zaduživanju kod zelenaša – seoskih gazda i trgovaca. Pod uticajem učenih Srba u drugoj polovini XIX veka, pre svih Svetozara Markoviaća, a zatim i mnogih lučonoša zadružnih ideja i savremenika nastajanja zadruga na našem tlu – Dragiše Lapčevića, Adama Bogosavlјevića, Sretena Vukosavlјevića, Mihaila Avramovića koji slovi za rodonačelika srpskog zadrugarstva, jer je dao ogroman doprinos razvoju i afirmaciji zadružnih ideja, pokreta, zadruga kao takvih – zadruge su postale neophodan uslov opstajanja sela i selјaštva. Osnivane na bazi zadružnih načela – koja su i danas aktuelna, samo su donekle osavremenjena u skladu sa aktuelnim okolnostima privređivanja – sve do Prvog svetskog rata imale su uspon i brojčano i po rezultatima rada. U predvečerje tog rušilačkog i destruktivnog čina – Prvog svetskog rata, u Srbiji je uspešno postojalo i radilo više od 800 zadruga!

Nacionalizacija i privatizacija

Samo u Vojvodini, nacionalizacijom, posle Drugog svetskog rata, je oduzeto blizu 700.000 hektara oranica, a za ispravlјanje ove nepravde prema vlasnicima tog zemlјišta, potrebno je da država izdvoji najmanje 800 miliona evra! A, dosad je 120.000 hektara zadružne imovine čak i privatizovano i to je bilo protivzakonito jer je ta imovina već imala titulare. Prvi, izvorni, zadružni principi definsiani su i usvojeni 1895. godine na Prvom osnivačkom kongresu Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu, kada je kao nevladinu međunarodnu organizaciju osnovalo 207 predstavnika zadružnih organizacija (saveza) iz 11 zemalјa sveta, među kojima je bila i Srbija. Dve godine pre početka Drugog svetskog rata, na 15. Kongresu Međunarodnog zadružnog saveza 1937. godine u Parizu, prihvaćeni su, kao opštevažeći, sledeći principi:

Deset zapovesti za zadrugare!

1. Radi sve preko Zadruge i na organizaciju zadrugarstva, jer je samo u zadrugarstvu spas čovečanstva i jedini put ka uspehu;
2. Zadrugarstvo udružuje sve lјude, bez obzira na veru i narodnost. Zato nijedan zadrugar ne treba u Zadrugu da unosi klasnu ili versku borbu, već treba da bude prema svakom lјubazan, nesebičan, iskren i predusretlјiv;
3. Nikada neuobražavaj da si mnogo učinio za napredak zadrugarstva, već uvek i dalјe radi kao da za njega nisi ništa učinio;
4. Samo zadrugarstvo radi u korist članova Zadruge. Pokoravaj se stoga zadružnim zakonima, pravilima i zaklјučcima;
5. Poštuj svoju Zadrugu i brata zadrugara, pa ćeš i ti srećan i zadovolјan biti;
6. Ne ubijaj ugled Zadruge, već razvijaj zadrugarsku lјubav među zadrugarima, jer bez te osnove zadrugarstvo je uopšte nemoguće;
7. Ne čini nikada nikakve prestupe, već se pokaži da si primeran građanin i pravi zadrugar;
8. Raduj se svakom napretku svoga brata zadrugara, jer će i na tebe doći red. Zapamti da je zadrugarstvu cilј da preobrazi svet i oslobodi ga krize i nevolјe;
9. Slušaj svaku zadružnu i dobru pouku, jer će ti ona doneti samo koristi i nikad štete;
10. Nikad ne zaboravlјaj svoju dužnost prema Zadruzi, jer će ti Zadruga doneti i za tebe i tvoje druge – zadrugare ogromne i neizmerne koristi i blagodeti;

 

Ovo je objavljeno u zadružnom kalendaru ,,Glavnog saveza zemlјoradničkih zadruga’’ za prostu 1933. godinu. Očito je da su ovi zadružni principi ,,zaboravlјeni’’ u trci za brzom zaradom. Najbolјi dokaz je protivzakonito u vreme tranzicije u Srbiji, privatizovala privatna imovina (zadružna). To se radi u trci za bogatstvom, pa novog vlasnika dobija imovina koja već ima titulara! Zaboravlјeni su ovi zadružni principi koji važe u celom svetu! Zadružni principi iz 1937. godine zadržani su do 1966. godine, kada su na 23 kongresu Međunarodnog zadružnog saveza uz Beču modifikovani, ali ne bitno i izmenjeni. O zadružnim vrednostima i principima, ako te interesuje pogledaj član 4. važećeg, aktuelnog Zakona o zadrugama, donetog na kraju 2015. godine. U njemu nema štedno kreditnih zadruga na kojima počiva zadrugarstvo u svetu!!!

Izrazito selјačka zemlјa

Srbija je u XIX veku bila retko naselјena i izrazito selјačka zemlјa. Godine 1815. u 18 nahija Beogradskog pašaluka živelo je jedva oko 400.000 duša, da bi se taj broj, velikim prirodnim priraštajem i doselјavanjem iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije 1875. godine povećao na 1.378.338 žitelјa. Značajnim proširenjem teritorije posle srpsko – turskog rata 1876. – 1878. godine, odnosno Berlinskog kongresa, Srbija je imala 1.901.736 stanovnika, da bi se taj broj 1900. godine popeo na 2.529.166 stanovnika. Srpsko selјaštvo je pod Turcima živelo najčešće u porodičim zadrugama.

Krajem XIX veka, iako je, usled razvoja novčane privrede i kapitalizma, uveliko je bio u toku proces rasformiranja porodičnih zadruga, kućne zadruge su se još dugo zadržale na srpskom selu. Tako je prema podacima iz 1893. godine selјačkih domaćinstava sa po šest do 10 članova bilo 132.880, sa preko deset članova 31.099 i sa više od 20 članova – 1.904. Polјoprivreda je bila ekstenzivna, a prinosi niski. Srpski selјaci koristili su vrlo primitivna oruđa za rad: orali u ralom ili drvenim plugom, dok je metalnih plugova bilo veoma malo. U upotrebi su bile ručne vršalice ili vršalice na dolap, koje su pokretali konji. Tek 1891. godine uvezeno je svega 10 vršačkih parnih mašina, pet sejalica i jedna kosačica. Uz sve to, na kraju XIX veka nepismenost je dostigla 77 procenata, a među selјacima čak 85 odsto. Dugovi su pritiskali selјaštvo koje je moralo da se zadužuje kod seoskih gazda, seoskih mehandžija i trgovaca, državnih činovnika i oficira pod veoma teškim uslovima.

Princip samopomoći

Prve zadruge u Srbiji, zanatsko – prerađivačke, javlјaju se sedamdesetih godina XIX veka. Beograd je bio privredni i kulturni centar i postao je zadrugarsko jezgro. Tako je prva zadruga, stolarsko bravarska družina, osnovana u Beogradu marta 1870. godine, a već sledeće osnovane su i krojačke, opančarske, potkivačke i kolarsko – kovačke zadruge. Važio je princip samopomoći, zadrugari su uplaćivali udeo na koji se nije plaćala kamata. Solidarnost je bila ograničena, tako da zadrugari nisu morali da unose u zadrugu sva sredstva za rad, već su jemčili delom imovine. Nije bilo fondova, već su celokupnu dobit zadrugari delili između sebe. Članovi zadruge su mogli da budu samo majstori, ali ne i kalfe.

Vrlo brzo posle osnivanja zanatsko proizvođačkih, u Srbiji se osnivaju i prve potrošačke zadruge. U osnivanju prve takve zadruge u Beogradu 1870. godine pod nazivom Prva družina za potrošnju u Beogradu, učestvovao je i lično Svetozar Marković. Cilј osnivanja zadruge bio je da se izbegnu posrednici – privatni trgovci i njihova dobit. Potrošačke zadruge u Srbiji su poslovale gotovo na istim principima prve (Ročdelske) zadruge u svetu. Zadrugari su primenjivali princip samopomoći, a bilo je obavezno kupovanje u zadružnim prodavnicama i to samo za gotov novac. Jemstvo je bilo ograničeno – zadrugari su jemčili samo imovinom u zadružnoj radnji. Za razliku od zanatsko – proizvođačkih zadruga, u potrošačkim zadrugari su pri raspodeli dobiti jednu četvrtinu idvajali u rezervni fond, a ostatak su delili između sebe u vidu ristorna, srazmeno onome ko je koliko kupovao u zadruzi. Prva družina za potrošnju u Beogradu imala je svoje organe upravlјanja: Skupštinu i Upravni odbor, čiji su članovi bili prodavci u zadružnim prodavnicama. I proizvođačke i potrošačke zadruge su brzo nestajale sa zadružne scene. Tako je prvu potrošačku zadrugu u Beogradu i Srbiji, posle samo godinu dana preuzeo njen član – trgovac, koji je nastavio da radi samostalno.