DRŽAVA I SELO2015.

Spašavanje sela i države

Od 4.709 sela u Srbiji nestaje svako četvrto. U 1.034 sela Srbije danas ima manje od po 100 žitelja, dok više od 500 stanovnika ima u 2.832 sela… Potrebna nam je nova socijalna i agrarna reforma

Piše: Branislav GULAN

U Srbiji ima 4.709 sela, svako četvrto je na putu nestajanja. U 1.034 sela Srbije danas ima manje od po 100 žitelja, dok više od po 500 stanovnika ima u 2.832 sela. Ako se sadašnji proces nastavi, za deceniju i po u četvrtini sela ostaće samo spomenici kao dokaz skorašnjeg života. I dok ljudi u gradovima nemaju šta da rade, u selima nema ko da radi. Sela izumiru, a nekoristi se šansa da se ti negativni trendovi na srpskom selu zaustave, a samim tim i da se razvijaju ruralna područja. To bi bio i put za smanjivanje nezaposlenosti. Naime, od deset radnika koji su ostali bez posla, više od polovine moglo bi da se zaposli u ruralnim područjima Srbije. To se ne odnosi samo na radnike koji su ostali bez posla zbog strukturnih neprilagođenosti proizvodnje, višegodišnjih sankcija i tranzicione krize, već i na one koji su ostali bez firmi u kojima su radili pre NATO bombardovanja 1999. godine. Sve ovo govori da su radnici još uvek jednom nogom u opanku, a sa drugom u cipeli. Povratak u ruralna područja zemlje ne znači, međutim, vraćanje radnika motici, ralu i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti poljoprivrede i oko nje. To znači šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, zanatstvu, domaćoj radinosti, infrastrukturnim, malim i srednjim industrijskim pogonima (kojih ima 220.000, a cilj je da ih bude 400.000), čija proizvodnja ne ugrožava ekološku ravnotežu. Takav način vodjenja ruralne politike bio bi spas sela, ali i spas države Srbije. Pitajući se šta da se radi na putu za spas sela, a samim tim i Srbije, autor knjige ,,Sela u Srbiji’’ u izdanju Republičkog zavoda za statistiku dr Milovan Mitrović, ističe da nam je potrebna nova socijalna i agrarna reforma.

 

Jugoslavija je imala najbržu deagrarizaciju na svetu. Za poslednjih 50 godina XX veka iz sela u grad je otišlo oko osam miliona ljudi. Takav proces u svetu je trajao je oko 150 godina. Seobe su nastavljene i prisilno u poslednjoj deceniji XX veka kada je ratni vihor u Srbiju iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije „doneo“ još blizu 400.000 ljudi. U periodu posle Drugog svetskog rata u našem selu odigrale su se krupne, ali po svom sadržaju i posledicama protivurečne promene. Te promene su deo univerzalnog, svetskog procesa modernizacije savremenog društva, njegove industrijalizacije i urbanizacije. One su isto tako nosile i snažan pečat vladajuće ideološke paradigme, odnosno društvenog sistema koji je kod nas izgrađivan na toj paradigmi. Danas Srbija traga za novim identitetom, za novom paradigmom društvenog razvoja, pa se ne smeju zaboraviti ni marginalizovati selo i poljoprivreda. Kao i mnogo puta do sada u istoriji, i u ovim vremenima, selo i poljoprivreda su naš glavni oslonac koji nam omogućava opstanak i preživljavanje. Ponovo se okrećemo selu kada nam je teško, pa smo ubeđeni da selo i zapošljavanje u njemu i oko njega omogućavaju prevazilaženje krize. Ali, to zahteva i radikalno nov odnos društva prema njemu i pema zewmlji. Jer, u gradovima nema šta da se radi, a u selima nema ko da radi!

,,Da bi spašavali selo, a sa njim i Srbiju potrebno je, pre svega, da Narodna skupština formira Nacionalni savet za selo i poljoprivredu, kao nadstranačko telo. Da bi sproveli novu socijalnu i agrarnu reformu potrebna je decentralizacija državne uprave, oživljavanje narodne samouprave, nova samoodrživa nacionalna ekonomija. To znači izlazak iz krize uz krilaticu u se i u svoje kljuse. To sve treba sprovodit uz novu agrarnu reformu’’, navodi Mitrović.

Reforma zemljišnih odnosa

Dakle, potrebna je kompletna reforma zemljišnih odnosa. Novim zakonhima o posedovanju, korišćenju i raspolaganju poljoprivrednim zemljištem treba naglasiti poseban značaj plodne zemlje kao ogranuičenog prirodnog dobra od optedruštvenog značaja nad kojim niko ne može da ima neograničenu svojinu, ističe Mitrović. U tom smislu nove zemljišne zakone treba prilagoditi najboljoj srpskoj i evropskoj pravnoj tradiciji u kojoj su uravnotežene ekonomsko tržišne i socijalno egzistencijalne funkcije poljoprivrednog zemljišta za seljake, preduzetnike i Srbiju. Time bi agrarnu reformu doveli u okvire uravnoteženih tržišnih i državno – planskih načela privredjivanja gde bi ona postala stub socijalno odgovorne agrarne ekonomije i održivog ruralnog razvoja. U tom slučaju za Srbiju bi bilo korisno iskustvo Danske, Austrije, Nemačke ili Francuske, koje bi se u reformi zemljišnih (vlasničkih i drugih) odnosa moglo kombinovati s najboljom srpskom tradicijom u kojoj svojina nad zemljom nikad nije bila apsolutna i neograničena.

 

Neophodno je da se prilikom korišćenja, a naročito pri kupoprodajama uračunava stvarna diferencijalna renta odgovarajućih zemljišnih parcela. To što je neka prosečna parcela postala basnoslovno skupa, zato što je pored nje novoizgradjeni sistem za navodnjavanje, autoput ili je postala privlačna za izgradnju poslovnih ili stambenih objekata, nije zasluga njenog vlasnika, pa ni prihodi od prodaje ili zakupa ne mogu pripasti samo njemu. Takve parcele bi morale da budu znatno više oporezovane, a nadoknada za njih u restituciji imovine bi morala da bude znatno manja. Novčani fond koji bgi se tako oformio koristio bi se za podršku onima koji bi sa svojim porodicama otišli u predele koji ostaju bez seoskog stanovništva i tamo se bavili poljoprivredom. U tim krajevima država bi kupovala ili na 50 godina zakupljivala napuštene kuće i poljoprivredna gazdinstva i davala ih na korišćenje onima koji bi hteli i mogli da ih koriste, a sami nemaju sopstvena sredstva za pristojnu egzistenciju.

 

Zadruge opšteg tipa

Organizacioni oblik ovih aranžmana bile bi seoske zadruge opšteg tipa u kojima bi se mogli naći i organizaciono povezati, pa i interesno umrežiti, stari odseljeneici vlasnici inovi doseljeni korisnici napuštenih poljoprivrednih gazdinstava u područjima Srbije u kojima je izražena depopulacija. Takve zadruge – matice mogle bi i da imaju svoje seoske (proizvodjačke i preradjviačke) i gradje (trgovačke i potrošačke) odeljke. Mreža seoskih i gradskih zadruga je najbolja i jedina realna alternativa multinacionalnim trgovinskim lancima koji našim proizvodjačima premalo plaćaju zdrave poljoprivredne proizvdoe, a našim potrošačima skupo prodaju hranu sumnjivog kvaliteta. Tako bi bilo moguče da proizvodjači proizvdoe zdravu hranu za poznate potrošače, koji bu njih stoga imali puno poverenje.

 

Organizacija poljoprivredne proizvodnje

Na precizno normiranim svojinskim ovlašćenjima nad poljoprivrednim zemljištem, kao i nad finnasijskim i društvenim kapitalom koji se aktivira u poljoprivredi, uspostavili bi se elastično kreirani razlilčiti organizacioni oblici poljoprivredne proizvodnje, prerade i prometa poljoprivrednih proizvoda. Na pluralizmu pravnih svojinskih oblika zasnivao bi se i pluralizam organizovanih agrarnih institucija u ovoj obalsti kao što su: porodična poljoprivredna gazdinstva (mala, srednja i velika), poljoprivredne i potrošačke zadruge (opšte i specijalne kao i njihovi lokalnki, regionalni i nacionalni zadružni savezi), poljoprivredna preduzeća (mala, porodična, srednja akcionarska, velika holding i agroindustrijska).

 

U oblasti finansijskih usluga u poljoprivredi država Srbija bi trehbala da osnuje Agrarnu razvojnu banku prekokoje bi se plasirala sredstva iz agrarnog budžeta, kreditirala i subvencionisala poljoprivredna proizvodnja i izvoz poljoprivrednih proizvdoa.Ova banka bi istovremeno imala obavezu i pravo da kontroliše poslovanje štedno – kreditnih odeljenjha u poljoprivrednim zadrugama čije postojanje i delovanje treba ponovo omogućitii novim zakonom o zadrugama, kao i odgovarajućih odredbi zakona o obligacionm odnosima i drugih za ovo relevantjnih propisa. Time bi bilo osiguranoi zakonito finansijsko poslovanje štedno-kreditnih odeljebnja zadruga i obezbedjen novac zadrugara koji bi u njih bio položen.

 

Reorganizacija mreže seoskih naselja

Neophodno je za svaki tip sela posebno operacionalizovati nacinalne, regionalne i lokalne projekte održiuvog razvoja. Seoska naselja su kod nas nastajala spontnaim, a često i haotičnim zgišnjavanjem slučajno naseljenih predela. Danas se mreža seoskih naselja menja tako što su nkea sela već ugašena, druga se brže ili sporije pazne i neumitno nestaju (nesajuća sela), treća su još uvek održiva (održiva sela), dok su neka u razvijenim krajevima i uz gradove razvojno perspektivna, medju kojima su i ona retka sela koja bi mogla da služe za ugled drugima. Ugledna sela bi mogla da posluže kao prototip uspešnog i agrarnog  i ruralngo razvoja u našim  konkretnim globalnhim okolnostima koje su u osnovi veoam nepovoljne. Zato je potrebno svakom tipu sela iznaći onaj konkretni model razvoja koji bi za njega bio optimalan. Najhintije su mere koej trea preduzimati u selima koja su nesajuća kao i u onima koja su još održiva.

 

Nestajuća su sela u kojima je popisano manje od 100 stanovnik, kojihje 2011. godine u Srbiji bilo 1.034! Ovom tipou bi se mogla pridružiti i mnoa sela koaj imajuu ispdo 200 stanovnika, ako su ostala bez dece i mladih žena koje još mogu i hoće da adjaju, ako su infrastrukturnjo zapuštena, ekonomski defastirana i prekomerno ostarela. Kad se zajedno posmatraju ugašena i nestajuča sela, vidi se da usug nestajanja  vreba četvrtinu od ukupnog broaj naselja, aaima ih 4.709 u Srbiji. Za ova sela bi najpre trebalo formriati  virtuelen seoske opštine,a za sva druga sela zavičajne komunikativne mreže.

 

Održiva sela

Teško je, ako ne i nemoguće, statistički pouzdano utvrditi koje je selo održivo, a koje nije. Ipak, mnogo je veća verovatnoća da se duže održi u životui i da se razvoja selo s višpe od 500 stanovnika nego ono ispod 200. Na svu sreću u ovu kategoriju (preko 500 stanovnika) spada najveći broj sela kojih je u Srbiji 2011. godine bilo 2.832!

 

Za početak neophodno je u svakoj našoj opštini organizovati institucionalizovanu mrežu onih koji znaju šta i kako s onima koji hoće imogu – sad i ovde, da učine nešto dobro i korisno zha svoej selo, za svoju opštinu i državu Srbiju. Savremena sredstva elektronske komuniakcije omogućuju da se u takvu mrežu uključi veliki broj stručnih o uspešnih ljudi iz srpske dijaspore kojima bi se poverili važni (a ponekad i najvažniji) zadaci u strategijama, planovima i projektima lokalnog, regionalnog i nacionalnog razvoja. Umesto praznih apela, ,,ostajte ovde’’ (bez posla i perspektive) i problmatičnih kalulacija s novčanim doznakama starih i novih ,,gastarbajtera’’ krajnej je vreme da se u obostranom interesu institucionalizuju veze i odnosi državljana Srbije, s državom Srbijom. Mnogo bi bilo bolje dza srpska sela i državu da oni uopšte ne odlaze iz Srbije, ali je za mnogo od njih odlazak bio bolja opcija. Ako već odlaze iz zemlej Srbije, te bi veze omogućile i Srbiji da njih sasvim ne izgubi i njiam da ne izgube Srbiju.

 

Mala sela u Srbiji po regionima

 

Godina popisa	Sela s manje od 50  stanovnika
	Srbija – sever	Srbija – jug
1948	5	12
1953	2	13
1961	2	12
1971	2	23
1981	2	69
1991	4	183
2002	5	354
2011	5	546

Izvor: RZS

,,Ovome je potpuno analogan odnos onih koji odlaze iz sela u gradove, a današnja sudbina napuštenih sekla velika je opomena za državu Srbiju koju napuštaju (kao i sel) najmladji, najobrazovaniji i najvitalniji. Kao i srpske dijasporta i zavičajne mreže naših sela mogle bida aktiviraju onaj obično  skriveni ljudski kapital, koji je raniej iou sela otiša u bliže ili dalje gradove. Ti ljudi su, sa svoim potomcima, u datim okolnostima, najvipe motivisani da objedine i pokrenu sve druge realne potencijale za agrarni i ruralni rauzvoj svojih napuštenih i zapuštenih sela. Neki od njih znaju kako, drugi mogu i imaju s čim, a treći hoće da učine sve što trebga, pa akose dobro umreže i domaćinski objedine, mogu da urade za svoje selo što niko drugi ne bi mogao. Ako, pak, oni koji su napustili svoja sela, svoje kuće injive, nme učine noišta za oživljvanje onoga što je, pre svega, njihovo, onda će tomorati da propadne pre nego ta ga neko drugi budzašto ne  uzme’’, kaže Mitrović.

 

Ako bivši ili sadašnji žitelčje sela sami ništa ne učine, neće imati moralnoi pravo da ikog drugog okrivljuju za zlu sudbinu svojih ostalih roditelja, oronulih kurća, zakorolvjenih njiva, ugašenih sela i ispražnjenog i zaboravljenoig zavičaja. Ne bi smeli da pitaju državu i bilo koga drugog šta je uradio za njihovo selo, dok oni sami za njega na urade ono što mogu.

 

Umesto dosadašnjeg intendantskog pristupa selu i poljoprivredi, gde su se oni tretirali kao proizvođači jeftine hrane, mora da se stvori koncepcija takozvanog ruralnog razvoja, koja će se temeljiti na demografskim, prirodnim, ekonomskim i socio-kulturnim potencijalima. Karakteristika srpskog sela danas je da se i poslednjih decenija u njemu dešavaju izuzetno negativna demografska kretanja. Rapidno se smanjuje natalitet, u nekim krajevima vlada i prava ,,bela kuga“. Sve to je rezultiralo depopulacijom, senilizacijom i socijalnom devastacijom brojnih regija u Srbiji. Krupne promene dogodile su se i u privrednom životu srpskog sela. Te promene koje imaju dalekosežne socijalne i ekonomske posledice nisu dovoljno izučene i objašnjene. U XX veku je seljačko gazdinstvo bilo definisano ideološkom kategorijom maksimuma, što se pokazalo iracionalnim. Danas nema tog maksimuma, ali imamo sve manji broj ljudi koji imaju velike posede od po nekoliko hiljada hektara i sve veći broj onih koji ostaju sa svojim sitnim posedom (prosečna njiva u Srbiji je ispod tri hektara površine), koji im život znači, jer je to dodatak na prihod i osnova za preživljavanje. U prošlom veku pod uticajem industrijalizacije i urbanizacije, dogodila se ,,civilizaciona revolucija“. Promenjen je seljakov pogled na svet, promenjene su njegove vrednosti i moral, kulturne potrebe i životne aspiracije.

 

Tradicionalan način života

Do Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila agrarno, tradicionalno društvo. Preko 80 odsto stanovništva je živelo na selu autarhičnim, oskudnim i tradicionalnim načinom života. Ceo seljakov svet je bio sveden na njegov posed, gazdinstvo i porodicu, selo u kome živi i crkvu koja je oličavala Boga i usmeravala njegov duhovni život. Posle Drugog svetskog rata pod uticajem svetskih procesa, kao i nove vizije društva, izvedena je industrijska revolucija, nastupile su i protivurečne promene. Industrijalizovana gazdinstva povećala su robnost, specijalizovala se, imala tržišnu orijentaciju, drukčije stavove o budućnosti agrara. Takođe, su imala i više kapitala, znanja i snage od tradicinalnih gazdinstava. Pod uticajem industrijalizacije smanjio se udeo tradicionalnog ručnog rada, smanjio se broj nekvalifikovanih radnika, a zaposleni u kombinatima su poprimali odlike industrijskih radnika. Rezultat toga je da se  udeo stanovništva u gradskim naseljima povećao od 21 odsto u 1948. na 51 odsto u 1991. godini.

 

Prema rezultatima popisa, poljoprivredno stanovništvo je 1948. godine činilo 68 odsto; 1953. godine 61 odsto;1961. godine 49 odsto; 1971. godine 36 odsto; 1991. godine 17 odsto ukupnog stanovništva. U apsolutnim iznosima poljoprivrednog stanovništva u Srbiji je 1961. godine bilo  9.157.597 lica, a 1971. godine 7.843.986 lica, a 1981. godine oko pet miliona. Republika Srbija danas raspolaže sa 5.113.000 hektara  poljoprivredne površine ili 0,68 hektara po stanovniku. Od toga 4.252.000 hektara su obradive površine ili 0,57 hektara po stanovniku. Do tranzicionih promena 85 odsto poseda je bilo u vlasništvu privatnika, a sad su gotovo sve površine privatizovane (računa se da je oko 400.0000 hektara u državnom vlasništvu). Aktivnog poljoprivrednog stanovništva prema popisu iz 1991. godine bilo je 904.127, a podaci iz 2002. godine ukazuju da ih je sad 529.236! Procene su da u Srbiji sad ima 778.00 poljoprivrednih gazdinstava, a da se proizvodnjom hrane bavi više od dva miliona ljudi.

 

Agrarna zemlja

Srbija je i danas siromašna agrarna zemlja. Jer, poljoprivreda  prema zvaničnim podacima direktno donosi više od 11 odsto bruto domaćeg proizvoda, a sa pratećim delatnostima to je i blizu 20 odsto. Da smo siromašna agrarna zemlja sa niskom produktivnošću potvrđuju i činjenice da jedan srpski seljak proizvodi hrane za 15 ljudi, Nemačkoj čak 152 osobe Francuskoj 77, Austriji 56, Sloveniji 25, a prosek za EU je između 50 i 80 stanovnika!

Današnja seoska porodica u Srbiji je neka vrsta socijalne ruševine koja sav svoj šarm duguje staroj socijalnoj arhitekturi na koju podseća, Henry Mendras. U posleratnom periodu pa i danas veličina poljoprivredne porodice je smanjena, ali je seoska porodica bila i ostala veća od gradske. Slično, seoska poljoprivredna porodica je veća od seoske nepoljoprivredne porodice. U današnje vreme na selu je najrasprostranjeniji tip porodice od dva pokolenja i dece. Poslednjih decenija došlo je i do promena na brojnosti porodice, pa se beleži usitnjavanje velikih porodica, jer se odrasla deca odvajaju od porodice, roditelja i grade sopstvene zajednice. Ostala je ljubav za zemljom kod starijih, ali se stvorila i jaka želja za modernizacijom kod mlađih. Tako je civilizacija ušla u selo. Udeo poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu Jugoslavije opao je sa  73 odsto u 1948. godini na 19 odsto u 1981. godini. Za takvo smanjenje SAD i Švedskoj je trebalo 90 godina, Francuskoj oko 100 godina, Japanu 73, a Danskoj je trebalo za sličnu promenu čak 130 godina… Procene su da je u Srbiji 2011. godine broj poljoprivrednog stanovništva iznosio oko 9,4 odsto (ili oko 540.000). Od ovog broja bi čak 50 odsto bilo lica starije od 60 godina, dok bi mlađih od 20 godina bilo samo 11,5 odsto (manje od 62.000).

 

Ekonomsko-socijalna institucija ,,ruralni razvoj“ je relativno nova u teoriji razvoja. Vezuje se za zemlje takozvanog ,,trećeg sveta“ u vreme pojave izrazito snažnih problema na relaciji hrana-siromaštvo-populacija. Ovo istovremeno upućuje na zaključak da se počeci ruralnog razvoja vezuju za poljoprivredu. I danas kada se pomenu ruralna područja, odmah se zna da su to siromašna područja. Zato se integralni ruralni razvoj, kao jedna od najmlađih grana teorije razvoja, danas tretira kao ,,motor“ ekonomsko-socijalnog progresa. Ne samo u zemljama u tranziciji već svuda u svetu. Za efikasnije rešavanje brojnih problema u ovim regionima potrebna je adekvatna proporcija tri faktora: ljudsko znanje, tehnički i prirodni resursi i – kapital.

 

Povratak nije poseljačenje

Sve što se dešavalo sa ideologijom na ovim prostorima ostavilo je duboke tragove i na srpskom selu. Primera radi, danas u Srbiji ima 4.600 sela, a za deceniju i po sa mape će nestati svako četvrto – ili 1.200 njih! Kao dokaz skorašnjeg života u njima će ostati novi spomenici. Naravno, za one koji imaju naslednike da im ih podignu. U Srbiji inače svake godine 40.000 ljudi više umre nego što se rodi. Od toga 12.000 u njenom najrazvijenijem delu Vojvodini. Ako se nešto ne učini preti opasnost da već za koju godinu mi budemo agrarna zemlja, ali bez sela i seljaka. Danas u Srbiji imamo više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi nam na selu. Srpsko selo karakteriše i sve veća materijalna beda ostarelih ljudi koji su ostali u njima. Dokaz takvog stanja u selima je činjenica da imamo čak 1.961 selo ukome nema nijednog stanovnika. U 86 odsto srpskih sela opada broj stanovnika, a samo u 12 odsto beleži se rast. Nije dobro što su ti stari ljudi u selima i poslednji njihovi stanovnici. I njihov životni vek je pri kraju, pa će posle smrti sela ostati pusta. Tako su odavno po srpskim selima jedine parcele koje se šire postala – groblja! Ili još jedan primer: od 1991. godine do danas broj poljoprivrednih gazdinstava se smanjio za 20 odsto. Širom Srbije danas je prazno 40.000 kuća,  u 145.000 njih piše privremeno nenastanjeno! Jedan od najvećih strukturno razvojnih problema srpskog društva danas jeste brzo smanjivanje seoskog stanovništva (depopulaciji sela) koje prevazilazi tempo smanjivanja poljoprivrednog stanovništva (deagrarizaciju). U 60 odsto srpskih sela smanjuje se broj stanovnika odseljavanjem. To su sela sa starijim stanovništvom, u njima je natalitet manji, smrtnost veća, prirodni priraštaj nulti ili negativan, te je depopulacija još  izraženija od emigracije. Pošto je u ovim selima stanovništvo većinom poljoprivredno (preko 60 odsto), to se depopulacija sela manifestuje i kao senilizacija i devastacija poljoprivrede i svih seoskih područja udaljenih od glavnih komunikacija, većih gradova i opštinskih centara bez industrijskih pogona, komunalne i socijalne infrastrukture i bez razvojne perspektive. Populaciona politika u ovim krajevima bi se morala temeljiti na odgovarajućoj ekonomskoj, agrarnoj, regionalnoj razvojnoj i kulturnoj politici-bitno različitoj od dosadašnje koja je mlade ljude istiskivala iz sela i poljoprivrede.

 

 

Rezultati popisa stanovništva Srbije

2011. godine:

• 7.186.862 stanovnika<
• Van gradskih sredina živi 2.914. 990

stanovnika (40,5 odsto)

• U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi 35.000 stanovnika. Od toga je u Vojvodini 12.000! Dakle, nestane po jedna velika varoš;
• Ako se tako nastavi Srbija već 2225. godine neće imati svojih žitelja;
• Za čoveka je to dug period, ali za istoriju nije!

Stanje u selima:

• Od 4.709 sela 1.200 je u fazi nestajanja;

• U 1.034 sela je manje od po 100 žitelja;
• U 86 odsto sela opada broj stanovnika;
• U Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku;
• U Srbiji je danas gotovo oko 50 potpuno praznih naselja, dok 85 njih ima  manje od po deset stanovnika;
• U selima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi;
• Poštu nema 2.000 sela;
• Čak 173 osnovne škole imaju po jednog djaka;
• Čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom;
• U 400 sela u Srbiji nema ni prodavnice! Žitelji moraju na put da kupe hranu;
• U 2.760 sela nema vrtića;
• U 230 sela nema osnovne škole;
• Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3);
• U dve trećine sela nema ambulante;

Izvor: Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011.g

Ovako izgleda sumorna slika sela u Srbiji.Da bi se popravila ta sumorna slika, veoma značajno je da se popravi i dalje nepovoljan položaj poljoprivrede u odnosu na industriju, da se pređe na decentralizovan model reindustrijalizacije i urbanizacije, da se mnogo više investira u saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu seoskih područja, da se obezbedi socijalno (zdravstveno, penziono i invalidsko) osiguranje i kulturno prosvećivanje poljoprivrednika. To bi u nekom slučaju bio program koji bi zaustavio deagrarizaciju i depopulaciju. Brza i pretarana deagrizacija je, umesto ranije agrarne prenaseljenosti, prouzrokovala drugu krajnost – industrijsku i urbanu prenaseljenost. Prva je stari, a druga novi veliki problem srpskog društva. Gradski život je skup, nestašica stanova je velika, fabrike su prepune suvišnih radnika, a u našim selima su mnoge njive tih istih ljudi neobrađene, njihove kuće zvrje prazne. Brza industrijalizacija svuda izaziva stihijno i haotično prostorno pomeranje ljudi, njihovo gomilanje i u gradovima i pražnjenje sela. Sve to dovelo je do stanja da je u tradicionalnom selu uvek  bilo vremena i na pretek, dok u savremenom – ono prebrzo ističe.

 

Negativni trendovi na selu

Kako bi se zaustavili ovi negativni trendovi na selu, Srpska akademija nauka (SANU), odnosno njen Odbor za selo, ocenio je da se to može uraditi jedino kroz povratak zadrugarstvu. Ocena je i da je samo ime seljak i njegov rad danas potcenjen. Jer, kada kupuju repromaterijal da bi zasnovali proizvodnju, on je svake godine sve skuplji, dok kada prodaju svoje proizvode, oni postaju sve jeftiniji. Na ovaj način moć seljaka sve više slabi, a uslovi za život postaju sve teži. Da bi se prevazilazili ovi problemi seljaci moraju da se samoorganizuju u moderne zadruge i udruženja. Seljaci, jedino udruženi mogu da opstanu, da brže i bolje rešavaju svoje probleme i da stvore bolje uslove za život. Još uvek je u toku donošenje novog zakona o zadrugama, koji se čeka od 1996. godine, kada je donet poslednji zadružni zakon koji i sad važi. Kako bi pomogli seljacima u samorganizovanju SANU – Odbor za selo, izdao je publikaciju – vodič, ,,Zašto i kako se organizovati u zadruge“. Publikacija je štampana u 50.000 primeraka, a cilj je da po 10 komada stigne do svakog sela. Namera autora i izdavača je da pomogne seljacima da se bolje organizuju i da zaštite svoje ekonomske, ali i druge interese i da se lakše snadju u novom poslovnom okruženju. To okruženje danas karakterišu brze promene u svetskoj i evropskoj ekonomiji, a dešavaju se i u Srbiji i njenoj poljoprivredi. U novim uslovima opstanak je moguć samo onima koji su spremni da se povezuju medjusobno i da boljom organizacijom i zajedničkim nastupom na tržištu, osiguraju svoj opstanak i grade budućnost. Samo udruženi mogu da opstanu i da postignu cenovnu konkurentnost. U suprotnom otvaranje granica, liberalizacija tržišta i dolazak velikih multinacionalnih kompanija, veliki uvoz će ih stvoriti nekonkurentnim i – postepeno će nestati. Uz to i mnogo udruženih malih proizvodjača u zadruge mogu kroz rast proizvodnje mogu mnogo više proizvoda da donesu, nego li pak nekoliko velikih koji sad postoje.

 

Najprimereniji oblik međusobnog povezivanja malih robnih proizvođača u svetu jeste zadruga ili kooperativa, kako zadrugu nazivaju u većini razvijenih zemalja u svetu. Oko 750.000 zadruga posluje u svetu i imaju članstvo od oko 800 miliona ljudi. Kada je reč o Srbiji u njoj je pre pola decenije bilo registrovano 2.124 zadruge  (od toga 67,1 odsto su zemljoradničke), a 123.000 gradjana su članovi neke od zadruga. Zadruge u Srbiji imaju dvovekovnu tradiciju i jedan su od prvih oblika organizovanog privređivanja, a očekuje se da će stvaranje novog pravnog okvira za modernizaciju zadruga i njihov brži razvoj doprineti oživljavanju privredne aktivnosti i otvaranju novih radnih mesta. Značaj zadružnog organizovanja naročito su prepoznale države EU, koje su razvojem zadruga rešile brojne probleme, pre svega, one socijalne i ekonomske prirode.

 

Zakoni tržišta i snaga velikih

Nemilosrdni zakoni tržišta i snaga jakih (velikih) često su suprotstavljeni interesima malih proizvođača. Samo medjusobno povezani ono mogu da se suprotstave ili prilagode sadašnjem ekonomskom trenutku.Pre oko četvrt veka, činilo se da je vreme ,,gvozdenog stiska’’ države nad zadružnim pokretom u Srbiji prošlo i da dolazi vreme u kome će zadruge (naročito one poljoprivredne) i zadrugari konačno zauzeti mesto koje im s pravom pripada, kao što je to slučaj u velikom broju razvijenih zemalja. To se, medjutim, nije dogodilo. Naprotiv, pored starih otvoreni su i novi problemi, čije se rešavanje stalno odlaže, sve do danas.

 

Na početku devedesetih godina prošlog veka, u Srbiji postoje dva tipa zemljoradničkih zadruge. Prvi tip čine zemljoradničke zadruge iz vremena socijalizma, koje su ,,preživele’’ kao i one koje su ,,oživele’’ izdvajanjem iz nekadašnjih poljoprivredno – industrijskih kombinata. U drugi tip se mogu svrstati sve novonastale zadruge, od onih koje nisu ništa drugo nego ,,prerušena’’ trgovačka preduzeća, do istinskih zemljoradničkih zadruga u kojima zadrugari biraju direktora, a ne obrnuto.

 

Svaki od ova dva tipa bremenit je problemima, na šta je mnogo puta ukazivano u naučnoj i stručnoj literaturi. Nijedan od tih problema ne može biti rešen bez angažovanja države. Nažalost, do sada je država više radila protiv zadruga, nego za njih. Donošenje novog zakona o zadrugama, iako od krucijalnog značaja za zadružni pokret u celini, neprestano se odlaže. Sad se radi 11 verzija nacrta zakona. Još uvek važi onaj od 1996. godine. Bar da se primenjuje ne bi bilo loše. Ovaj sadašnji status, na početku 2015. godine je najlošija verzija!

 

Bolje bez zakona!?

Do sada je,  posmatrano od 2000. godine naovamo, bilo 12 ministara poljoprivrede i 10 verzija nacrta ovog zakona, ali nijedan nije uspeo da dodje do vlade, a da se ne govori i do poslanika Narodne skupštine Srbije. Sad nakraju 2015. godine uradjena je 11 verzija Nacrta zakoan o zadrugama. Prošal je i javna rasprava i kada se očekivalo da Nacrt prihvati Vlada Srbije, doplo je do zastoja.  Zadrugari i seljaci kažu kakav je Nacrt zakona, bolje da i neide na usvajanje. Jer, prilikom izrade prepisana je verzija Predlgo azkoan koji je uradjen 2012. godine, kada je na vlasi bila Demokratska stranka. Posle javne rasprave (u Novom Sadu, Nišu i Beogradu), stvoren je Nacrt u kome ništa nije usvojeno iz javne rasprave niti iz datih predlgoa na radnim grupama! Neshvatljivo je da u budućem predlogu zakopna nema zadružne revizije! Nema ni mesta za štedno kreditne službe na čemu počiva 750.000 zadruga u svetu čiji su članovi oko 800 miliona zadrugara! Inače, u Srbiji danas ima oko 1.600 zemljoradničkih zadruga, oko 100.000 zadrugara i oko 10.000 zaposlenih u zadrugama. Kao da se zaboravlja da zadruge moraju biti u ruzkama zadrugara, a to niej predvidjeno. Direktor i zaposleni su samo izvršni organi i onio ne mogu biti zadrugari! Ako se usvoji ovaj pripremljeni nacrt zakona, seljaci će ponovo pljačkani! Čak je izbačeno dobar deo iz prvobitne verzije. Članovi radnih grupa za navodnu pripremu zakona, ističu da ništa od onog što su oni iz baze predložili, kažu da nije usvojeno niti ugradjeno u nacrt. U medjuvremenu, zadruge tavore i nestaju. Samo izmedju 2009. i 2012. godine likvidirano je više od 700 zemljoradničkih zadruga (više od trećine njihovog ukupnog broja), čak i dva regionalna zadružna saveza. Zadruari i selajci ističu, bolje je da se ni oaj zakon ne donosi, nego da bude usvojen nacrt koji je pripremljen!

 

Za zemljoradničke zadruge prvog tipa, ali i za ostale, pre svega, je bitno da se konačno razreše svojinska pitanja, bez čijeg rešavanja  nije moguć dalji razvoj zadrugarstva. Ne radi se samo o tome da zadruge konačno dodju do resursa koji im po pravu pripadaju, već da se ,,razvezivanjem’’ svojinskog čvora ti resursi aktiviraju u mnogo većoj meri nego što je to bilo do sada. Već smo decenijama svedoci ,,čerupanja’’ zadružne imovine, pa bi barem prevodjenje ovog  što je u zadrugama ostalo u zadružnu svojinu, koja je, podsećamo, ustavna kategorija, dalo neku nadu za opstanak i oživljavanje zemljoradničkog zadrugarstva. Alternativa je reorganizacija starih zemljoradničkih zadruga, u akcionarska društva, čime bi, doduše, zadružni pokret bio pogodjen, ali bi možda došlo do ozbiljnije aktivacije resursa.

 

Broj osnivača zadruge nije nevažno pitanje, iako se čini da je samo formalno. Sasvim je dovoljno da ih bude (najmanje) pet. Eventualnim potvrdjivanjem većeg broja osnivača smanjile bi se mogućnosti osnivanja zadruge za manja naselja i manje brojne kategorije stanovništva na odredjenim teritorijama, a ne bi se dobilo gotovo ništa. Pogotovo se time ne bi sprečilo osnivanje i rad onih zadruga koje zapravo predstavljaju trgovačka preduzeća.

 

Odredbe o ograničenju i izbora bliskih rodjaka na zadružne funkcije, koje se nalaze u više nudjenih nacrta zakona o zadrugama, nemaju mnogo smisla, jer bi one pogodile seoska naselja naročito ona manja, kojih je u Srbiji mnogo. U velikom broju sela s malim brojem ljudi,  rodbinski povezanih, što je redovan slučaj, osnivanje zadruga bi bilo znatno otežano, čak onemogućeno. Tako bi oni kojima su zadruge najpotrebnije zapravo ostali bez njih. Sam predlog je u izvesnom smislu paradoksalan, jer se suprotstavlja privatizaciji institucije (zadruge) čiji je osnov upravo privatna svojina koja je zasnovana na slobodi udruživanja. Ukoliko se želi obezbediti da zadruge zaista budu zadruge, da rade, pre svega, za svoje članstvo, a ne da pretežno saradjuju s kooperantima, onda treba jasno odrediti (procentualno ili na drugi način) do koje mere zadruge mogu da obavljaju poslove i s licima koja nisu zadrugari.

 

Donošenje zakona, koje se obećava i čeka od strane seljaka, samo za sebe neće voditi boljitku zadružnog pokreta ukoliko država, pokrajina ili lokalne samouprave zaista ne donesu (što pre) podsticajne mere ekonomske politike za razvoj zadrugarstva. Drugim rečima, oni koji donose ključne odluke valja da shvate da zemljoradničko zadrugarstvo ima poseban značaj za stabilnost srpskog društva, zato što ono omogućava privrednicima da na tržištu, u okruženju koje čine velika imanja i moćne industrijske i trgovačke firme, zauzmu bolju poziciju. Kao jedan od srednjih slojeva, poljoprivrednici su od višestruke koristi za društvo: proizvode viškove hrane, ostaju na selu, u velikoj meri koriste porodičnu radnu snagu, čuvaju tradiciju i ne zaboravljaju vrednost nacije i države. Zato se svako ulaganje u njih, bilo ono institucionalno ili finansijsko, društvu višestruko vraća!

SELA SRBIJE

Broj stanovnika                  Broj sela                     Udeo u procentima

0 – 49                                       535                                           11,8

50 – 99                                     460                                            10,1

100 – 199                                  692                                            15,2

200 – 399                                   922                                           20,3

400 –  599                                   583                                           12,8

600 – 799                                   342                                              7,5

800 – 999                                   253                                              5,6

1.000 – 1999                              475                                            10,5

2.000 –  3.999                             201                                              4,4

4.000 – 5.999                               42                                               0,9

6.000 – 7.999                               23                                               0,5

8.000 i više                                  13                                               0,3

UKUPNO                               4.541                                            100

(Srbija bez Kosova i Metohije, popis iz 2011. godine. Za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa uzeti su podaci iz 2002. godine)

Za najveći broj sela u Srbiji nedostupna je većina sadržaja za iole normalan život. U dve trećine sela nepostoji veterinarska ambulanta iako je glavno zanimanje poljoprivreda, a samo u malom broju ruralnih naselja postoje biljne apoteke. Dakle, teški uslovi za život, udaljenost od gradova, loša mreža puteva i gotovo nikakve šanse za zaradu osim obrade zemlje najčešći su razlozi zbog čega su proteklih decenija sela gotovo desetkovana. Sela su zapuštena. Zaboravljeno je da ona ne služe samo za proizvodnju hrane, već njegovi žitelji moraju da imaju i pristojan život. Primera radi u Sloveniji na pograničnom području ako ima pet kuća u njima ima života, nešto proizvode, seljaci su udruženi u kooperative (nekadašnje zadruge), zna se šta i za koga proizvode. U Srbiji je  neobradjeno izmedju 400.000 i 800.000 hektara njiva i one se uglavnom nalaze u pograničnom području. To je i bezbednosno pitanje jer je to prazan pogranični prostor. Stvaranjem sigurnosti na tržištu seljaci bi ostajali i u tim krajevima, obradjivali bi zakorovljene njive, proizvodili hranu za sebe i tržište! Za to je potrebno stvoriti i uslove. To znači da selu treba ambulanta, frizer, apoteke za ljude i stoku, prodavnice, bioskop…

Stagnaciju i demografsko propadanje sela možemo da sprečimo samo politikom uspešnog ruralnog razvoja, koje se neće ticati samo poljoprivrede, već i ostalih zanimanja i usluga oko nje. U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi oko 35.000 ljudi. Nestane po jedna varoš. Ako se to nastavi ovakvim tempom već 2225. godine na prostorima današnje Srbije živeće neki drugi ljudi. Ovi će izumreti, nestaće sa ovog prostora. Taj period, nešto veći od dva veka, dug je za običnog čoveka, ali za istoriju nije!

Naselja sa manje od 100 stanovnika

1948 – 1961 oko 80

1971.                                                         140

1981 .                                                        280

1991.                                                         487

2002.                                                         713

2011.                                                      1.034

Izgubljena bitka za sela!?

Od 1991. do 2012. godine Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a  južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi! Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i – Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva. Osim tri najveće gada (Beograd, Novi Sad i Niš) sa stanovništvom ne kubure mesta sa bošnjačkim stanovništvom, poput Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao i opštine sa albanskim življem na jugu Srbije. Dakle, broj stanovnika je otišao u nepovrat. Sad možemo samo da se bavimo time da se stanovništvo ne grupiše u tri tačke, već da bude ravnomerno rasporedjeno. Da bi se nešto značajnije promenilo potrebno je da prodje 20 pa i 30 godina! Sve ovo govori da smo odavno izgubili bitku za sela koja nestaju! Sad preostaje borba za varošice koje nestaju. Da i njih ne zadesi ista sudbina!

Prevaga broja umrlih nad rodjenima daleko je veći krivac za pusta sela, nego same migracije. Smanjenje broja stanovnika u selima, pokazuju poredjenja podataka sa dva popisa. Dramatično se ubrzava smanjivanje u malim sredinama. Brzina kojom se smanjuje broj stanovnika Srbije utrostručena  je u odnosu na vreme od 1991. Do 2002. godine, udeo stanovnika tri najveća grada značajno raste. Broj stanovnika u gradovima za deset godina povećao se za 70.000, a u selima smanjio za više od 310.000. Svake godine oko 250.000 ljudi promeni adresu – iz jednog u drugo mesto, po pravilu iz manjeg u veće.

Popis iz 2002. godine potvrdio je pad broja stanovnika najviše u opštinama koje su već imale staro stanovništvo, i to uglavnom na istoku Srbije. Poslednji popis pokazao je da se broj praznih kuća drastično povećava u opštinama istoka i jugoistoka Srbije, kao i Banata.

Beograd je decenijama unazad glavna destinacija za migrante iz Srbije. U poslednje vreme najveću ekspanziju ima Novi Sad. A, više ni Niš nije zanimljiv, već tek održava broj stanovnika. Novi Sad se mnogo više doživljava kao regionalni centar, dobio je na značaju i povećao broj stanovnika.

Ako želimo ravnomerniju naseljenost i da ne ostane pola Srbije prazno, država mora da primeni dugoročne mere. Bilo bi dobro i da se privuku i vrate ljudi koji su otišli u inostranstvo. Ali, kada je država siromašna za to nema šanse!

 

Stanovništvo u gradovima i opštinama

1991.                              2006.                                   2012.

Beograd           1.552.723                       1.602.861                             1.664.218

Novi Sad            268.198                          314.192                                343.648

Sombor                97.274                            92.887                                   85.127

Priboj                   32.753                            29.070                                   26.770

Rekovac               16.075                            12.388                                   10.792

Majdanpek           26.010                            21.691                                   18.454

Crna Trava             3.949                              2.041                                     1.608

Knjaževac             43.300                           34.345                                   31.042

 

Podaci RZS – 2013.

 

Prenaseljenost i (ne)rad

Prenaseljenost gradova sa ljudima bez posla naročito se pokazala lošom u vreme tranzicije. Mnoge fabrike su zatvorene, a radnici su ostali na ulici. Tako danas u gradovima nema [ta da se radi, a u selima nema ko da radi. Od deset radnika koji ostaju bez posla, više od polovine moglo bi da se zaposli u ruralnim područjima zemlje. To se ne odnosi samo na radnike koji su ostali bez posla zbog strukturnih neprilagođenosti proizvodnje, višegodišnjih sankcija i tranzicione krize, već i na one koji su ostali bez firmi u kojima su radili, pre NATO bombardovanja 1999. godine. Povratak u ruralna područja zemlje ne znači, međutim, poseljačenje radnika i puko vraćanje motici i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti poljoprivrede, u šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, zanatstvu, domaćoj radinosti, infrastrukturi, malim i srednjim industrijskim pogonima, čija proizvodnja neugrožava ekološku ravnotežu. Danas, naime u Srbiji ima 220.000 malih i srednjih preduzeća. Svaka vlast u predizbornoj kampanji ističe da će taj broj povećati na 400.000 i otvoriti milion novih radnih mesta. Ali, za sada to su samo obećanja. Koncept integralnog ruralnog razvoja, kao deo regionalne razvojne politike, predstavlja antipod klasičnoj industrijalizaciji i zasniva se na sveobuhvatnom razvoju seoskih mešovitih područja u kojima živi gotovo polovina stanovnika Srbije. Politika oslanjanja na agar i ruralnu ekonomiju u celini trebalo bi da bude, ne samo u funkciji preživljavanja u sadašnjim vremenima, već i za trajno opredelenje države i ekonomske razvojne politike zasnovane na decentralizaciji i ujednačenom ekonomskom razvoju. To je posebno značajno danas u vreme kada imamo 800.000 nezaposlenih i u vreme restrukturisanja velikih kompleksa kada radnici i dalje ostaju bez posla, ali dobijaju otpremnine koje se kreću od 5.000 do 8.000 evra. Većina njih potiče sa sela, neki se vraćaju i započinju i nov život, novi biznis sa tim novcem. Tako su oni sa jednom nogom u cipeli (u gradu), a sa drugom u opanku (na selu). Na taj način bi se rešavala dva problema: oživećemo srpsko selo, a ljudi koji ostaju bez posla obezbediće sebi i porodici novu egzistenciju. Takvom politikom bi se vratio i život u srpsko selo. Jer, danas u gradovima Srbije nema šta da se radi, dok u selima nema ko da radi!

 

Država bi trebala da podrži taj novi razvojni koncept, u početku da bude i finansijer, tako što bi osigurala neophodna inicijalna sredstava, ali i ,,dirigent“ koji bi vodio računa o uravnoteženom i skladnom razvoju zemlje u celini (sad je taj raspon 1:22) kao i uspostavljanju jednakih uslova privređivanja za sve učesnike u tržišnoj utakmici. U ostvarivanju koncepta ruralne ekonomije kao dela regionalne razvojne politike, treba da budu najdirektnije uključena, takozvana, mešovita i nepoljoprivredna domaćinstva koja poseduju obradivo zemljište, ali ga u skladu sa uverenjem – Srbije da je greh prodati očevinu, ali ne i držati je u parlogu, ne obrađuju, mada su vlasnici 28 odsto njiva u Srbiji. Treba znati da proizvodnja u današnjem seljačkom gazdinstvu, posebno u ruralnim područjima, nije namenjena tržištu. Možda se kod nekog javljaju tržni viškovi, ali to je još uvek – slučajnost. U Vojvodini je polovina od tog  broja.

 

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, naša zemlja se nalazi među 10 država sveta sa najstarijim stanovništvom, ana osmom mestu po siromaštvu (Eurostat 2015.g.). Pustošenje vojvođanskih sela najizraženije je u južnom Banatu i opštinama Plandište, Alibunar i Bela Crkva gde ima sela koja su avetinjski prazna. Doduše u Vojvodini ima pokušaja da se preko opštinskih vlasti reši problem napuštenih domaćinstava. Opštinama je, naime, predloženo da otkupi napuštene kuće, a zatim da ih prodaju po povoljnim cenama ljudima koji bi se skućili i možda počeli privatni biznis. Takav stambeni fond je pristupačan za sve zaposlene ljude pošto kuće sa imanjima u vojvođanskim selima koštaju od 2.000 do 10.000 evra, što je suma za koju se može kupiti jedva 10 kvadrata u Novom Sadu. Mada polovina stanovništva Vojvodine danas živi na selu, statističari upozoravaju da je u protekle četiri decenije ta brojka, sa 1,2 miliona spala na 900.000 duša. Inače, za 100.000 evra, novac koga imaju današnji tajkuni, moguće je kupiti ceo selo koje ima tridesetak kuća!

Evropska iskustva

U proteklih četvrt veka Evropska ekonomska zajednica, a kasnije i Evropska unija sve se više u svom razvoju okreću ruralnim sredinama, pa je to i postala osnova njihove politike ruralnog razvoja. Jer, evropski kontinent nema zemljišnih teritorija u izobilju kao na primer, Novi Zeland, Australija, Kanada, SAD, a nije gusto ni naseljen kao Japan, Kina, Indija… Zbog toga sve više mora da vodi brigu o pravilnom korišćenju svoje teritorije. Na Drugoj konferenciji o ruralnom razvoju, održanoj u Salzburgu, 2003. godine, zaključeno je da se za realizaciju projekata nove ruralne razvojne politike, posle 2006. godine, povećavaju sredstva podrške tom razvoju iz Evropskog agrarnog fonda za ruralni razvoj. Cilj je pomeranje fokusa aktivnosti sa podrške tržištu, ka podršci u finansijskoj politici, ruralnom i održivom razvoju.

 

Pored toga, što ruralna područja nude tržištu poljoprivredno – prehrambene proizvode, šumske plodove, proizvode od drveta, ovo su mesta za odmor, turizam  i – život. Ove funkcije ruralnih područja sve više dobijaju na značaju. Evropska komisija prepoznaje potrebu za novim investicijama u dinamiziranju ruralnog razvoja čime bi poboljšala efikasnost ruralne politike. Sem primarne poljoprivredne proizvodnje čiji značaj u ruralnoj ekonomiji sve više opada otvaraju se mogućnosti za nove, vanpoljoprivredne aktivnosti, uslužni sektor… Zato se čak ističe: možda nas ubuduće očekuje urbani egzodus prema ruralnim područjima?!

 

Prema projekciji EU sela karakterišu mogućnosti: organizovanja raznovrsne proizvodnje, permanentnog boravka i stanovanja i povremenog uživanja u prirodnim lepotama i pejzažima. Ovo su osnovni trendovi razvoja ruralne Evrope u budućnosti. Ta budućnost ruralne Evrope može da bude i putokaz za budućnost ruralne Srbije, ako želi da bude deo civilizovanog sveta. Osnovna karakteristika ruralne Evrope jeste ekonomska diverzifikacija i širenje sekundarnih i tercijalnih delatnosti u ruralnim područjima.

 

Zemlje Evropske unije, a posebno manje razvijene države i one koje teže toj zajednici, kao što je i naša, nisu u mogućnosti da preduzimaju konkretne aktivnosti u svakom ruralnom području i da ponude (daju) odgovore na brojne probleme koji se javljaju u tim sredinama. Mere vlada pojedinih zemalja, pa i Vlade Srbije moraju biti selektivne sa jasno utvrđenim prioritetima, dopunjavanje, kombinovane i sinhronizovane sa merama i aktivnostima lokalne samouprave, bazirane na njihovim prirodnim, ekonomskim i ljudskim resursima. U ovom procesu važnu ulogu i značaj ima inicijativa odozdo.

 

Jer, u Srbiji se godišnje održi oko 3.000 različitih turističkih manifestacija. Ona nema more, ali je šansa u razvoju ruralnog, odnosno seoskog turizma. Ako bi jedno seosko domaćinstvo imalo dve sobe  sa po dva kreveta i izdavalo ih strancima 200 dana godišnje, po 20 evra za jedan pun pansion, to je prihod od 16.000 evra. Ka bi se samo 10 odsto stanovništva Srbije bavilo turizmom, to bi za nju značilo dodatni prihod od 1,6 milijardi evra godišnje (prihod od turizma u 2014. godini je 1,1 milijardu dolara). To nije malo za siromašnu zemlju u kojoj je prosečna plata oko 400 evra. To najbolje potvrđuju primeri zemalja gde je razvijen seoski – ruralni turizam. Jer, učešće seoskog turizma u ukupnom turističkom prometu zemalja kreće se od 10 odsto u Španiji i Italiji do 23 odsto. Srbija je, u poređenju i sa zemljama regiona, na veoma niskoj razini. Lošije od nje plasirana je samo Albanija. Primera radi, u slovenačkom seoskom – ruralnom turizmu zaposleno je 40 odsto viška radne snage. U Hrvatskoj se zaposlenost viška radne snage u ovom sektoru kreće od 17 do 19 odsto, dok se ovaj procenat u Bugarskoj i Rumuniji kreće od šest do 12 odsto. Prema podacima Turističkog saveza Srbije, pre dve i po decenije u njoj se ovim turizmom bavilo pedesetak sela sa 3.000 kreveta i preko 800 gazdinstava. Poslednji podaci ukazuju da je pre pola decenije bilo upisano 6.000 ležajeva, a toliko ih ima i danas.

 

Šta nas čeka

Na osnovu agroekonomskih i ruralno – socioloških istraživanja i predviđanja međunarodnih institucija, evropsku poljoprivredu u narednom periodu očekuju: promene u veličini i broju farmi, zemljišne reforme bazirane na ukrupnjavanju poseda i poboljšanju kvaliteta zemljišta, veće korišćenje biološke, informatičke i komunikacione tehnologije, povećanja multifunkcionalnosti, ravnomerniji regionalni razvoj i redistribucija dohotka, podizanje kontrole kvaliteta hrane i standarda prehrambene bezbednosti stanovništva, dijetalne promene u ishrani, uvažavanje zahteva potrošača i podrška istima, komercijalizacija i tržišna (vertikalna) integracija farmi, raznovrsne javne investicije i redistribucija siromaštva među regionima i stanovništvom i veća razvojna pomoć poljoprivredi i selu.

 

Da bi svaka zemlja ili region povećali nacionalni dohodak i društveni proizvod poljoprivrede potrebni su im makroekonomska i politička stabilnost, povećanje produktivnosti primenom novih tehnologija, rast realnog dohotka u vanpoljoprivrednom sektoru, veći podsticaji proizvodnji… S tim u vezi postavljaju se i sledeća razmišljanja: može li poljoprivreda biti motor ruralnog razvoja, mogu li manje farme opstati (mogu ako budu udružene) i može li ruralna nepoljoprivredna ekonomija znatno doprineti razvoju sela? Da bi sprečili pojavu ,,tužnih“ trendova na srpskom selu trebalo bi u narednom periodu: ujednačiti stope rađanja i umiranja, odnosno stabilizovati broj ruralnih stanovnika, poboljšati saobraćajnu i telekomunikacionu infrastrukturu na selu, podići zdravstveni, kulturni, obrazovni nivo seoskog stanovništva, smanjiti zavisnost od vlasništva nad zemljom i omogućiti zapošljavanje u drugim sektorima, povećati izvore dohotka iz nepoljoprivrednih aktivnosti, sitna gazdinstva organizovati u zemljoradničke zadruge. Na osnovu svega ovog određeno je i pet principa ruralnog razvoja. To je da se prepoznaju mogućnosti razvoja svake sredine, utvrditi odgovornost za promene u prošlosti i budućnosti, voditi konzistentnu politiku redukcije siromaštva, ubrzati proces decentralizacije vlasti i jačati ulogu i odgovornost lokalne samouprave, izgraditi produktivan sektor u ruralnom razvoju koji će doprinositi maksimalizaciji rasta i redukciji siromaštva. Na taj način će doći do bolje valorizacije ruralnih resursa, njihovom doprinosu povećanju bogatstva i blagostanja, posebno ruralnih stanovnika i društva u celini.

Zaključak

Na osnovu svega dolazi se do zaključka da se srpsko selo nalazi na raskršću između nestanka i opstanka. Proces devastiranja ruralnih područja je veoma intenzivan. Manifestuje se u raznim formama. Da bi se zaustavili negativni trendovi na srpskom selu potrebna je nova i ofanzivna politika ruralnog razvoja. Sela nisu samo proizvodni regioni, već i mesta za život, boravak, odmor i rekreaciju. Evropska iskustva treba da nam budu pouka u politici ruralnog razvoja, koja mora biti prilagođena lokalnim resursima i inicijativama. Ako se nešto ne učini preti opasnost da već za koju godinu mi budemo agrarna zemlja, ali bez sela i seljaka

 

Literatura:

1.Vićentijević,D., Vujović,N., (2004): ,,Agrarna politika EU i budućnost    poljoprivrede Srbije“, Ekonomika poljoprivrede specijalni broj:   Poljoprivreda u tranziciji, broj 3  i 4

2.Gulan, B., ,,Nestanak srpskog sela“, magazin POLjOPRIVREDA, septembar 2003.

3.Gulan, B., list POLITIKA – dodatak POSAO, 5. januar 2006. tekst ,,Velika šansa za zapošljavanje“

4.Zbornik radova – Prvi međunarodni naučni skup ,,Vlasinski susreti 95“ – Balkansko selo u promenama Prilozi Mitrović, M., tekst ,,Populaciono-razvojni problemi srpskog sela“ i Zakić-Vujatović Z., tekst ,,Strateško planiranje ruralnog razvoja i zadrugarstvo“

5.Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (2004.): Poljoprivreda Srbije ka evropskim integracijama, Beograd

6.Materijali EEZ (1989): Budućnost ruralnih područja u Evropskoj zajednici, Glasnik poljoprivrede, Beograd, br. 11 – 12, str 41 – 48, prevod: Vladimir Cvjetićanin

7.Sela u Srbiji, RZS, 2015. godina, Mitrović M.Milovan

8.Tomić, D., Gulan, B., (2004): Mogućnosti korišćenja ruralnog kapitala, zbornik: Kapital u poljoprivredi IEP, Beograd, strana 267 – 275

9.Tomić, D., i Gulan, B., (1999) knjiga ,,Poljoprivreda Jugoslavije-pre i posle sankcija“, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd

10.Tomić, D., Gulan, B., Radojević V., (2006) : ,, Budućnost ruralnih područja u Srbiji“, Poljoprivredni kalendar, Novi Sad, str. 54-57.

11.Frohber, K. (2005): Special Issue Plenary Paper from XI EAAE Congress, Kopenhagen, Vol. 32. No.3.str. 229-300