ČEKAJUĆI RESTITUCIJU: STRANE INVESTICIJE

Branislav GULAN, izvod iz knjige ,,SUDBINA ODUZETE IMOVINE’’

Snovi o parama

Od demokratskih promena 2000-te godine urađeno je više nacrta zakona o restituciji, ali poslednji je usvojen 2011. godine. U donošenju zakona, koji je obećavan i čekan šest decenija, konsultovane su i evropske institucije. Naime, povraćaj oduzete imovine bivšim vlasnicima je važan korak na putu evropskih integracija, jer povećava pravnu sigurnost za strane investitore, o kojima Srbija još uvek sanja.

Cilj svake Vlade u Srbiji, u poslednje dve i po decenije, bio je da obezbedi strane investicije od tri milijarde dolara godišnje!

Medjutim, to obećanje narodu i želja vladajuće oligarhije nikada do sada se nije ostvarila, da stigne toliki novac. A, obećanja su bila da se stranim investitorima nude najbolji uslovi za ulaganje kapitala u regionu. U neispunjenju ovih obećanja u predizbornim kampanjama nalaze se i uzroci neispunjenja mnogih drugih obećanja.

 

Strana direktna ulaganja u Srbiju:

2005. 1,162 milijardi evra

2006. 3,242 milijardi evra

2007. 1,448 milijardi evra

2008. 1,590 milijardi evra

2009. 1,304 milijardi evra

2010. 830 miliona evra

2011. 1,798 milijardi evra

2012. 232 miliona evra

2013. 750 miliona evra

2014. 1,222 milijardi evra

2015. 1,6 milijardi evra (želja i potreba)

 

Izvor:PKS

 

Samo lsuate o stranim direktnhim investicjam au Srbiju… Vladi samo obecavaju, ali ne govore podatke. Evo, vam cinjenica, obajvljenih u istreazivanju Branislava Gulana, objavljenih u knjizi ,,SUDBINA ODUZETE IMOVINE,,.

 

U doba savremene globalne ekonomske krize, direktne investicije smatraju se faktorom privrednog rasta i predstavljaju oblik stranih tokova kapitala za koje se zemlje otvoreno nadmeću. Motiv investitora za dolazak na jedno tržište, nisu samo poreski podsticaji i pojedinačne mere država preduzete u pravcu privlačenja investitora, već je od značaja mnogo širi aspekt transparentnih, predvidivih i stabilnih uslova poslovanja. Osim toga, pozitivna iskustva investitora u prethodnom periodu mogu predstavljati stimulativni faktor novih ulaganja.

Potencijal za nove investicije u Srbiji postoji, posebno u oblasti obnovljive energije, razvoja informacionih tehnologija, unapredjenja zaštite životne sredine i poljoprivrede. Očekivanja svih dosadašnjih vlasti u Srbiji bila su i da će se kroz dolazak stranih investicija pokrenuti privreda, stvoriti nova vrednost i kapital za vraćanje svih vrsta dugova. Medju njima su i obaveze iz restitucije. Ali, ta očekivanja do sada se nisu ostvarila, jer, para je sve manje i u tome se vide uzroci zašto obaveze rastu, restitucija se sporo odvija… Poljoprivreda predstavlja neatraktivnu delatnost za strane direktne investicije (u strukturi ukupnih SDI u Srbiji, poljoprivreda je u periodu 2004-2011. imala učešće od svega 0,7-1,6 odsto).

U prvom planu donošenja zakona o restituciji je poštovanje prava svojine, što je civilizacijska norma. Clj je da se na taj način ispravi istorijska nepravda, kao i da građani konačno budu obeštećeni za imovinu, koju su im komunisti oduzeli posle Drugog svetskog rata. Prema najavama zvaničnika, rešenje treba da bude izbalansirano i optimalno za Srbiju, što podrazumeva da budu ispunjeni određeni kriterijumi. Pre svega, da država može efikasno da sprovede zakon, koji neće dovoditi do novih nepravdi i sudskih sporova pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, kao i da bude u skladu sa ekonomskim potencijalom i snagom zemlje, uvažavajući finansijske mogućnosti i razvojne planove države. U konceptu su moguće dve opcije: novčano obeštećenje ili kombinacija novčane i naturalne restitucije.

U Srbiji je prema Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju do 30. juna 2006. godine 110 hiljada građana podnelo oko 76 hiljada zahteva za povraćaj oduzete imovine. Prema proceni Poreske uprave, njena ukupna tržišna vrednost se kreće između 100 i 221 milijarde evra, što je za Srbiju ogroman iznos, zbog čega rešavanje ovog problema teče usporeno. Da će biti teško pronaći adekvatno rešenje i sprovesti ga u delo govori i podatak da u Fondu za restituciju, u koji se slivao deo prihoda od privatizacije ima tek oko 50 miliona evra. Posle donošenja zakona, ponovo se moraju podnositi zahtevi i to je sad u toku.

Problem komplikuje i činjenica da se proces privatizacije nesmetano odvijao, čak i u situacijama, gde su postojala saznanja da su poznati naslednici bivših vlasnika. Dodatnu zavrzlamu uneo je Zakon o planiranju i izgradnji, kojim je omogućeno da oni, koji su do sada imali pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta po osnovu privatizacije objekata na njima, postanu vlasnici i zemljišta, jer država prethodno nije zaštitila prava bivših vlasnika. Međutim, razmere ovog problema, ipak, nisu tako velike. Na primer, u Beogradu bi manje od 1,5 odsto gradskog građevinskog zemljišta trebalo da bude vraćeno.

Nevladine organizacije „Mreža za restituciju“ i „Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava“ zahtevale su povlačenje Zakona o planiranju i izgradnji i upozorile da će najavljeno donošenje zakona o javnoj svojini otvoriti nova ozbiljna pitanja.

Naime, na taj način će lokalne samouprave postati vlasnici državne imovine, koju danas koriste i sa kojom raspolažu. Te organizacije smatraju da pitanje javne svojine treba rešavati istovremeno sa restitucijom. Pogotovo što prvo treba da se sačini popis državne imovine. Oni se zalažu za povraćaj imovine u naturi, vraćanjem originalnih objekata, izgradnjom novih, ili preuzimanjem od države prava rentiranja novog vlasnika. Tamo gde to nije moguće, država treba da obezbedi finansijsku nadoknadu.

Od ukupnog broja ranije podnetih zahteva za povraćaj imovine, najviše se, čak 97 odsto, odnosi na poljoprivredno, građevinsko i šumsko zemljište. Takođe, u pitanju je veliki broj kuća i to 11.032, kao i stambenih zgrada 5.413, stanova 3.032, poslovnih objekata 2.104. Zatim, traži se povraćaj 1.223 salaša, 958 mlinova, 837 fabrika, 303 hotela, 107 štamparija, 88 bioskopa, 42 hidroelektrane, 12 vodenica i 3 broda.

Srbija je u međuvremenu, 2006. godine, donela Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Na osnovu tog Zakona do 30. septembra 2008. godine podneto je 3.049 zahteva za povraćaj imovine. Od toga je Srpska pravoslavna crkva podnela 1.619 zahteva, Jevrejska zajednica 520, Rimokatolička crkva 467, a Slovačka evangelistička crkva 236 zahteva. Najveći broj zahteva, oko 86 odsto, odnosi se na zemljište. Od toga 49.060 hektara je poljoprivredno zemljište, 32.498 hektara su šume i 1.263 hektara je građevinsko zemljište. Tome treba dodati i 1.297 zahteva za povraćaj stambenih objekata i 712 poslovnih objekata. Do sada je vraćeno tek oko deset procenata.

Prema proceni analitičara, sam proces restitucije trajaće između 10 i 20 godina. U većini zemalja u tranziciji zakon o restituciji je odavno donet, ali se u praksi različito primenjuje, pa se tako kombinuju oba modela, i naturalni i finansijsko obeštećenje. Kada je reč o državama, koje su nastale posle raspada bivše Jugoslavije, najdalje je otišla Slovenija, koja je gotovo završila taj proces.

U Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori je usvojen zakon, ali proces povraćaja imovine teče usporeno i praćen je sudskim sporovima.

Iako iskustva ostalih zemalja pokazuju da nijedno zakonsko rešenje nije u potpunosti zadovoljilo bivše vlasnike, važno je da taj proces započne i u Srbiji, jer bez toga nema ni daljeg napredovanja ka Evropi.

Vlast se ipak probudila, početkom septembra 2015. godine.  Kada im se to naredi iz EU, pa su zavrsili izadu 11 verzije, od 2000. godine,  Nacrta zaqkoan o zadrugama. Od tada je bilo I 12 ministara poljoprivrede, ali ovu veryiju Nacrta zakoan radilo je Ministarstvo privrede u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede. Još uvek se radi na osnovu Zakoan doneto 1996. godine, a ovaj budući zakon je vazno da zaivizi. Teško je očekivati da će biti povraćaja oduzete zadružne imovien (oko 200.000 hektara) jer je ona i poreed toga što je imala titulare (čitaj vlasniek) dobila nove gazde i u katastru!

Slabljenje domaće valute, niska ciljana inflacija i snižavanje referentne kamate ključne mere za stvaranje privrednog ambijenta pogodnog za privlačenje stranih investitora. Otkazi u javnom sektoru će oboriti tražnju. Potrebna su nam ulaganja u sektor razmenljivih dobara, a nismo privlačni krupnim kompanijama

Naš toliko hvaljeni ekonomski ambijent nije podoban, i ne zna se kada i kako će postati podoban, za investicije u razvoj. Naročito za one koje su nam najpotrebnije – investicije u grinfild projekte proizvodnje razmenjivih dobara, koje jedine mogu povećati broj radnih mesta u Srbiji. .

Postavlja se pitanje zz kojih izvora onda možemo da obezbedimo potrebna ulaganja?

Domaća štednja, koja bi morala biti osnovni oslonac razvoja, ne može ispuniti ovo očekivanje zahvaljujući malom obimu i strukturi, gde dominantnu ulogu igra ulaganje u repo stok, državne obveznice i trezorske zapise. To je sasvim razumljivo jer plasman u slabašnu privredu nosi velike rizike, sa kojima dolaze i visoke kamate. Sa druge strane, ulaganje u državne hartije od vrednosti (HOV) ne nosi nikakav rizik, jer je pokriveno suverenom garancijom, a visoka referentna kamata NBS omogućava vrlo visok profit. Stoga nam kao izlaz preostaje samo inostrana štednja, za dugi period koji je pred nama.

A ,strana štednja?

Plasman strane štednje u državne HOV je značajan u odnosu na plasman u privredu, zbog mogućnosti ostvarivanja većeg profita, bez rizika. Ovaj odnos bi se morao promeniti sistemskim i tržišnim merama, koje bi omogućile dominantan plasman u privredu, sa naglaskom na proizvodnji razmenjivih dobara za izvoz.

Šta stoji na putu povećanja stranih investicija u razmenljivanju dobara?

Prvo, domaće tržište. Ovo tržište zavisi od privredne aktivnosti i kupovne moći stanovništva. Zbog konstantnog pada privredne aktivnosti u dužem periodu, pada mogućnost nabavke imputa, smanjuju se prihodi i profiti, pa samim tim padaju broj i prihodi zaposlenih, što smanjuje kupovnu moć. Mere štednje, smanjivanje penzija i plata u javnom sektoru, takođe smanjuju kupovnu moć. Dalje insistiranje na štednji dovešće do pada zaposlenosti u javnom sektoru. Gubitak svakog radnog mesta ima za posledicu budžetski rashod po osnovu socijalnog zbrinjavanja i penzionisanja viška radnika, smanjenje budžetskog prihoda po osnovu poreza na rad i doprinosa, tržište gubi kupca što smanjuje ukupnu kupovnu moć, a budžet zbog toga ostaje bez poreza na dobit proizvođača i trgovca, što će neminovno dovesti i do smanjenja broja radnih mesta u sektoru proizvodnje i trgovine razmenjivim dobrima. Gubitak radnih mesta u javnom i realnom sektoru dovešće do pada potražnje, što će obarati cene i dalje nas gurati u deflaciju.
Naše tržište nije zanimljivo za investitore u krupne privredne objekte iz oblasti proizvodnje razmenjivih dobara, a pogotovo ne u grinfild projekte. To se vidi iz toga što već godinama realizovani projekti pripadaju mahom kategoriji srednjih preduzeća od kojih su mnoga u uslužnoj, a ne proizvodnoj delatnosti. Drugo, prepreka je i inostrano tržište.

Jasno je da investitora spremnog da ulaže u industrijsku proizvodnju koja bi dala konkurentan proizvod, neće motivisati naše skromno tržište, jer svoju proizvodnju mora bazirati na velikim serijama. Stoga će biti zainteresovan za jeftinu eksploataciju prirodnih i humanih resursa, subvencionisanih energenata (struja, gas), geografski položaj koji omogućava kraći i jeftiniji transport (rečni i šinski transport), što će mu omogućiti da proizvodi konkurentnu robu za izvoz na svoja tradicionalna tržišta. Adekvatan primer je Fijat koji na našem tržištu prodaje 10-15 odsto svoje ukupne proizvodnje.

Kako politika deviznog kursa utiče na odnos investitora prema našem tržištu?
Ako je jasno da nam je izvoz ključni cilj, onda je vrednost dinara presudan faktor koji će uticati na mogućnost privlačenja i realizacije projekata finansiranih inostranom štednjom. Sa stanovišta stranog investitora, visoka vrednost dinara destimuliše investiranje u proizvodnju, jer povećava investiciju i smanjuje konkurentnost, pa samim tim i mogućnost plasmana proizvoda na inostrano tržište. Jak dinar poskupljuje i destimuliše uvoz repromaterijala i bitno ugrožava konkurentnost proizvoda i na domaćem i na inostranom tržištu. Visoka vrednost dinara stimuliše uvoz robe široke potrošnje i na taj način destimuliše investiranje inostrane štednje u sektor proizvodnje tih roba zbog nedovoljne carinske i vancarinske zaštite domaćeg proizvoda i nelojalne konkurencije uvozne robe.

Srbija je upravo sklopila aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom, čija je jedna od glavnih prednosti, prema tvrdnjama Vlade Srbije, pozitivan signal koji se šalje stranim investitorima da je naša država na stabilnoj fiskalnoj putanji. Kako vi gledate na to?

Preveliki optimizam u vezi sa postignutim aranžmanom sa MMF teško se može odnositi na eventualnu zainteresovanost institucionalnih stranih investitora, koji su spremni da ulažu u dugoročne razvojne projekte i otvaraju veliki broj radnih mesta. Priprema i realizacija do početka eksploatacije ovakvih projekata i u normalnim okolnostima traje duže od tri godine, tako da ovaj aranžman ne može biti nikakva garancija stabilnosti i predvidljivosti ekonomskog ambijenta u vreme eksploatacije projekta. Stabilnost i dugoročna predvidljivost ekonomskog ambijenta je osnov sigurnog povraćaja investicije.
Kako onda postići rast?

Mogući ekonomski razvoj ubuduće će zavisiti isključivo od masivnog povećanja broja radnih mesta u oblasti proizvodnje razmenjivih dobara i konkurentnosti tih dobara na ino tržištima. Naš ljudski resurs ima rezervu od preko milion radno sposobnih građana, koji moraju u što kraćem roku biti uposleni i sistemskim rešenjima istisnuti iz sive zone rada.
Ako imamo u vidu relativno dug period pripreme i realizacije jednog iole krupnijeg industrijskog projekta i u najidealnijim uslovima, otklanjanje prepreka koje stvara jak dinar na putu inostranoj štednji može se provesti u periodu od pet, šest godina kroz planiranje i realizaciju ciljane inflacije od šest, sedam odsto godišnje, što bi uz ostale mere reforme javnog sektora, stimulisalo strane direktne investicije. NBS bi morala u istom periodu da planira i realizuje postepeni, blagi pad vrednosti dinara do nivoa realnog uporišta u privrednoj aktivnosti i prenos težišta sa uvoza na izvoz, kao i nešto oštriji pad referentne kamate, koliko god to omogućava ciljana inflacija, radi obezbeđenja jeftinijeg plasmana domaće štednje kao podrške finansiranja adekvatnog razvoja malih i srednjih preduzeća za potrebe servisiranja industrije u forsiranom razvoju.

Korištenje inostrane štednje u svrhu investiranja u razvoj naše ekonomije, omogućiće konstantan devizni priliv po osnovu investicija, a povećana privredna aktivnost omogućiće devizni priliv po osnovu izvoza i povećane budžetske prihode po osnovu poreza, doprinosa i korištenja teritorijalnog kapitala. Na taj način će se konsolidovati javne finansije, smanjiti budžetski deficit i postepeno smanjivati neodrživ javni dug.
Izlaz iz ove situacije mora se tražiti u dugoročnom planiranju razvoja, na horizontu ne manjem od 20-30 godina. Iz dugoročnog plana razvoja moraju proisteći prioriteti i strategija razvoja. Sav ovaj posao biće uzaludan ako se rezultati planiranja ne pretoče u zakonski okvir koji će čvrsto obavezivati svaku sledeću Vladu i monetarnu vlast na sprovođenje utvrđene strategije do konačnog dostizanja planiranih ciljeva.