BUDUĆNOST AGRARA SRBIJE 2016. II deo

Rezultati popisa stanovništva Srbije

 

KRAĆI  IZVOD

• 2.487,886 domaćinstava;
• 7.163.034 stanovnika;
• Van gradskih sredina živi 2.914.990 stanovnika (40,5 odsto);

• U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi oko 40.000 stanovnika. Od toga je u Vojvodini 12.000! Dakle, nestane po jedna varoš;
• Ako se tako nastavi Srbija već 2225. godine neće imati svojih žitelјa;
• Na njenom području živeće neki drugi narodi! Za običnog čoveka to je dug period, ali za istoriju nije!

Sumorno stanje u naselјima, čitaj selima:

• Od 4.709 naselјa, odnosno sela, 1.200 je u fazi nestajanja;

• U 1.034 naselјa je manje od po 100 žitelјa;
• U 550  ima manje od po 50 stanovnika;
• U 86 odsto naselјa opada broj stanovnika;
• U Srbiji  čak 73 odsto sela  nema dom kulture ni biblioteku;
• U Srbiji je danas oko 50 praznih naselјa, dok 85 njih ima  manje od po deset stanovnika;
• U naselјima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi;
• Poštu nema 2.000 sela;
• Čak 173 osnovne škole u 2015. godini imale su po jednog đaka;
• Čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom;
• U 400 sela u Srbiji nema ni prodavnice! Žitelјi moraju na put da kupe hranu;
• U 2.760 sela nema vrtića;
• U 230 sela nema osnovne škole;
• Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3);
• U dve trećine naselja nema ambulante;
• Danas u Srbiji ima više od 200 naselja – sela, bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlјi živi na selu;
• U Srbiji ima oko 631.000 gazdinstava (stočarstvom se bavi 330.000 njih);
• Republika Srbija raspolaže sa 5.097.000 hektara polјoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine ili 0,47 hektara po stanovniku. U okviru polјoprivrednih gazdinstava, prema popisu polјoprivrede iz 2012. godine, obrađuje se, odnosno u upotrebi je 3.355.859 hektara zemlјišta. To znači da značajan deo poseda, od oko 860.000 hektara ostaje neobrađeno!
• Prosečna veličina poseda iznosi 4,5 hektara, a učešće stočarstva u ukupnoj agrarnoj proizvodnji je oko 31 odsto ( u svetu je to više od 60 odsto) čemu teži Srbija;
• U Srbiji se uzgaja 908.990 goveda, 3,4 miliona svinja, 1,783 miliona ovaca, 235.576 koza, 26,6 miliona živine i postoji 673.651 pčelinje društvo. Popisom je utvrđeno da gazdinstva u Srbiji poseduju 408.734 traktora i oko 25.000 kombajna. Sva ta mehanizacija u proseku je stara oko dve i po decenije!
• Vodni režim je takođe povolјan, ali nedovolјno iskorišćen. Kanal Dunav-Tisa – Dunav (sa 960 kilometara kanalske mreže) najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu. Veoma malo se koristi;
• Od ukupno obradivih površina, navodnjava se do tri odsto ili blizu 100.000 hektara! Istovremeno u svetu se navodnjava 17 odsto površina!
• Poslednjih goina i poplave ugrožavaju naselja, odnosno sela. Što se tiče agrara osigurava se samo osam odsto površina i imanja!
• Penzioni fond uplaćuje 155.720 polјoprivrednika (u Srbiji 114.564, Vojvodini 41.137, i u Kosovskoj Mitrovici njih 19). Na početku 2000. godine u fond je novac uplaćivalo njih 500.000!
• Prosečna penzija je 10.600 dinara (manje od 100 evra). Svega 68 zemlјoradnika u Srbiji prima mesečno 62.380 dinara (pre umanjenja koje je UVELA VLADA PREMIJERA ALEKSANDA VUČIĆA);

• U selu nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi!

• Od 1950. do 2000. godine iz sela u gradove je prešlo osam miliona stanovnika (podaci za SFRJ);

• U razvijenim zemlјama za takav proces trebalo je 90 – 120 godina;

• Postavlјa se pitanje šta nas očekuje u budućnosti? Na osnovu agroekonomskih i ruralno sociolških istraživanja i predviđanja međunarodnih institucija, evropsku polјoprivredu u narednom periodu očekuju: promene u veličini i broju farmi, zemlјišne reforme bazirane na ukrupnjavanju poseda i pobolјšanju kvaliteta zemlјišta, veće korišćenje biološke, informatičke i komunikacione tehnologije, povećanje multifunkcionalnosti, ravnomerniji regionalni razvoj i redistribucija novca, podizanje kontrole kvaliteta i standarda prehrambene bezbednosti…

 

Polјoprivredno zemlјište predstavlјa osnovni uslov za uspešno obavlјanje agrarne proizvodnje. Relativno povolјan odnos između polјoprivrednih i obradivih površina,  prema broju stanovnika, uz povolјne klimatske i druge prirodne uslove za polјoprivrednu proizvodnju, osnov su za uspešno organizovanje i realizaciju planiranog razvoja polјoprivredne proizvodnje do 2026. godine. Relativno čista zemlјišta, koja nisu zagađena hemijskim sredstvima, raspoloživa radna snaga, stručni kadrovi i dostignuća u oblasti genetike i selekcije, uz povećanje domaće potrošnje i povećanje izvoza, osnov su uspešne organizacije polјoprivredne proizvodnje. Raspoložive polјoprivredne i obradive površine, posebno oranične površine, mogu se racionalno koristiti povećanjem stočarske proizvodnje i izmenom proizvodne strukture u bilјnoj proizvodnji u pravcu veće zastuplјenosti industrijskog bilјa, kvalitetne kabaste stočne hrane, voća i povrća.

 

Pad potrošnje

U Srbiji sve manje para ima za hranu i u padu je potrošnja svih prehrambenih proizvoda, a naročito mesa, mleka I hleba. Ako se potrošnja namirnica u 2015. godini uporedi s višegodišnjim prosekom od 2008. do 2014. godine, vidi se da nam je na trpezama manje i voća i povrća, pa i hleba i peciva. Nije ni čudo kada se zna da svaki član domaćinstva u Srbiji mesečno za hranu na raspolaganju ima 61 evro, dakle tek po dva evra dnevno za tri obroka. To je na nivou siromašnih zemalja, među kojima se nalazi i Srbija.

Pad potrošnje, pre svega, se odnosi na svinjsko i juneće meso, mleko pa I hleb. U Srbiji je godišnja potrošnja svežeg mesa po glavi stanovnika u 2015. godini iznosila blizu 39 kilograma, od čega junećeg i goveđeg tri kilograma, svinjskog 14,5, jagnjećeg 0,9, živinskog 16,8 i ribe 3,9 kilograma. Sve je to više nego skromno u poređenju s pojedinim zemlјama u EU. U Evropskoj uniji svežeg mesa su trošili oko 65,5 kilograma. Za godinu daa stanovnici tih zemalјa pojedu 10,7 kilograma junetine, 31,4 kilogram svinjskog mesa, a živinskog 21,6 kilograma. Potrošnja kravlјeg konzumnog mleka (bez prerađevina) od 46,2 litara po stanovniku u Srbiji značajno je manja u odnosu na onu u EU, gde je 90 litara. Recimo, Austrijanci popiju 81 litar godišnje, Nemci 74 litra, Grci 69 litara… U periodu 2008–2014. godine u proseku je svaki član domaćinstva u Srbiji trošio 4,5 kilograma ribe, a 2015. godine se još poneka izmigolјila – ostalo je 3,9 kilograma. Malo više smo trošili ulјa (lane 12 litara, a u prethodnih sedam godina u proseku 11,4). O tome koliko su nam trpeze siromašne kvalitetnijom, odnosno skuplјom hranom govori činjenica da smo maslaca trošili tek 200 grama godišnje. Podaci pokazuju i to da je lane svaki član domaćinstva u Srbiji pojeo 52,4 kilograma voća, dok je godinu ranije mogao da priušti i dalјe minimalnu količinu, ali ipak više od toga – 53,9 kilograma. Dva kilograma voća manje kupili smo nego od  2008. do 2014. godine, a još je veći pad potrošnje povrća – 122,9 kilograma u 2015. godini spram 131,4 kilogram u prethodnih sedam godina.

 

Nizak životni standard stanovništva u Srbiji, koja se nalazi među siromašnim agrarnikm zemljama, doprinosi tome da je domaće tržište ograničavajući faktor za racionalno korišćenje značajnih agroekoloških, proizvodnih i lјudskih resursa pa izlaz iz postojeće situacije treba dugoročno tražiti u izvoznoj orijentaciji polјoprivrede (koja sad učestvuje sa 23 odsto u ukupnom izvozu zemlje) kao osnovnom uslovu povećanja ukupne efikasnosti agroindustrijske proizvodnje i njenog bržeg uklapanja u svetsko tržište i evropske integracione procese.

 

Analiza potrošnje hleba u Srbiji

Republika Srbija proizvodi dovoljno pšenice za potrebe svog stanovništva, pa poslednjih godina za izvoz preostaje oko milion tona godišnje.  U 2016. godini postoji višak pšenice u celom svetu. Prrodaja ide nešto slabije i srediniom godine u Srbiji se na zalihama nalazi blizu 500.000 tona. Proizvodnja pšenice je ekstenzivan posao. Setva se stabilizovala na preko 550.000 hektara, a ukupna proizvodnja se stabilizovala na oko 2,5 miliona tona godišnje. Za zalihe i ishranu naroda u zemlji Srbiji je potrebno godišnje oko 1,6 miliona tona. Dovoljno je i zbog toga što poslednjih godina opada i potrošnja hleba u Srbiji. Razlog je rast siromaštva, ali postoji i tumačenje da zbog manje fizičkih poslova i manjeg  rada na njivama seljaci jedu i manje hleba!? Preostali višak pšenice od oko milioan toan se izvozi. Poslednje tri godine u Srbiji se godišnje žetva pšenice obavlja na više od 550.000 hektara. Prinosi se kreću od 2,6, zatim 2,3 pa u 2015. godini 2,4 miliona tona. I u 2016. godini, ako vreme posluži, očekuje se berićetna žetva u celom svetu (od oko 700 miliona tona pšenice), a u Srbiji to će biti oko 2,5 miliona tona. Zbog bogatog roda biće i niska cena pšenice. Dakle, kada je hleb  u pitanju, ne treba da se brine! Srbija ga ima dovoljno iz domaće proizvodnje pšenice za ishranu stanvništva. Da bismo utvrdili kakve su aktuelne tendencije  u Srbiji, analizirali smo potrošnju hleba po glavi stanovnika u poslednjih devet  godina (2006.-2014.godine).

 

Potrošnja hleba i peciva po stanovniku

	2014	2013	2012	2011	2010	2009	2008	2007	2006
Potrošnja po domaćinstvu – kg/god. –	239,4	251,8	266,8	274,4	305,9	309,9	321,5	301,1	319,8
Prosečan broj  članova domaćinstva	2,86	2,88	2,88	2,89	3,oo	3,oo	3,04	2,95	3,15
Potrošnja hleba i peciva po glavi stanovnika	83,71	87,43	92,64	94,95	101,97	103,3	105,8	102,1	101,5

NAPOMENA: Podaci su preuzeti iz Ankete o potrošnji stanovništva koju je uradio RZS;

Iz napred iznetih tabelarnih podataka može se konstatovati sledeće:

l  u poslednjih devet godina (za period 2006.-2014.) prosečna potrošnja hleba i peciva po glavi stanovnika u Srbiji smanjena je sa 101,5 kilograma na 83,71 kilograma, manja je za 17,79 kilograma ili za 17,53 odsto;

 

Očuvanje zemljišta i regionalizacija

Direktna veza između stočarske proizvodnje i zemlјišta, kroz korišćenje kabaste stočne hrane i povraćaj humusa u vidu stajnjaka, preduslov su očuvanja postojećih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina polјoprivrednog zemlјišta.  U cilјu racionalnog korišćenja raspoloživih zemlјišnih površina i radno stvorenih uslova za obavlјanje polјoprivredne proizvodnje, u narednom periodu neophodno je započeti sa regionalizacijom polјoprivredne proizvodnje.

 

Da bi se razvijalo stočarstvo, koje već više decenija opada, pa se nalazi na niskim granama, Srbiji je potrebno godišnje najmanje pet miliona tona kukuruza. Žuto zlato se sad prosečno seje na 1,1 miliona hektara i moguća proizvodnja je do sedam pa i osam miliona tona godišnje. Zbog loših vremenskih uslova poslednjih godina  proizvodnja je bila manja, pa i izvoz. Tako je u 2013.  godine dobijeno 3,5 miliona tona, godinu dana kasnije 5,8 miliona tona, a u 2015. godini 5,4 miliona tona. Inače, Srbija spada u red deset najvećih izvoznika kukuruza u svetu, a u redovnim godinama, dobrog roda, izveze se i oko dva miliona tona. Dobro je što se izvozi, ali bi korisnije bilo da se utroši ovde u zemlji za ishranu stoke, pa da se izvoze proizvodi iz viših faza prerade. Tada bi bila i veća zarada. Primera radi, ovako smo poslednjih godina izvozili kukuruz u Makedoniju, tamo su se hranile svinje sa našim kukuruzom, pa smo uvozili žive tovljenike i svinjsko meso! Trebalo je obrnuto da se dešava!

 

Inače, nauka u Srbiji stvorila je 1.500 visokorodnih sorti i hibrida, pre svega, pšenice i kukuruza. Njihove genetske mogućnosti se kreću da daju prinose i do 20 tona po hektaru. Međutim, potencijali se koriste tek 30 do 50 odsto! Dakle, uz povoljnu agrarnu politiku, i povratak poverenja kod gazdinstava, i ovi prinosi se mogu povećati i obezbediti dovoljno sirovina za povećanje stočnog fonda! Jer, stočarstvo u bruto domaćem proizvodu agrara Srbiji učestvuje samo sa 31 odsto, a cilj je da to bude više od 60 odsto!

Globalno posmatrano polјoprivrednu proizvodnju na teritoriji Republike Srbije treba organizovati u okviru tri velika regiona, i to:

 

v  Ravničarski region sa intenzivnom polјoprivrednom proizvodnjom, koja bi obuhvatala područja do 250 metara nadmorske visine, a činila bi ga teritorija AP Vojvodine, Mačve, Pomoravlјa, Stiga i Posavine;

v  Brdski region koga bi činilo područje centralnog dela Republike Srbije sa polјoprivrednim površinama na nadmorskoj visini od 250 do 600 metara, i

v  Brdsko-planinski region koga bi činile polјoprivredne površine iznad 600 metara nadmorske visine.

 

Radi racionalnog korišćenja raspoloživih prirodnih potencijala u narednom periodu neophodno je regionalizovati polјoprivrednu proizvodnju na sledeći način:

 

v  Ravničarski region – u ovom regionu bi se obavlјala intenzivna proizvodnja:

• Žita;
• industrijskog bilјa;
• povrća, izuzev krompira;
• semenska proizvodnja žita i industrijskog bilјa;
• intenzivna proizvodnja u svinjarstvu ;
• intenzivna proizvodnja u živinarstvu;

v  Brdski region – u ovom regionu bi se obavlјala sledeća proizvodnja:

• poluintenzivna proizvodnja žita za govedarsku i ovčarsku proizvodnju;
• ograničena proizvodnja industrijskog bilјa;
• intenzivna proizvodnja u govedarstvu – meso, mleko;
• intenzivna proizvodnja u ovčarstvu – meso;
• intenzivna proizvodnja u voćarstvu, a posebno:

šlјive;

maline;

jagode;

kupine;

višnje;

jabuke;

kruške;

 

v  Brdsko – planinski region – u ovom regionu prvenstveno treba iskoristiti raspoložive prirodne resurse – pašnjake i livade, poluintenzivnom proizvodnjom u ovčarstvu, kozarstvu i govedarstvu, uz plantažnu proizvodnju i sakuplјanje i doradu lekovitog bilјa i šumskih plodova, a kao alternativnu delatnost organizovati korišćenje i eksploataciju šumskog bogatstva, uz istovremeno i njegovu obnovu.

 

Prikazan model predstavlјa grubu podelu koja treba da omogući racionalno korišćenje raspoloživih resursa za obavlјanje polјoprivredne proizvodnje. Istovremeno, neophodna  je intenzivna saradnja i dopuna proizvodnih programa između regiona, posebno u delu racionalnog korišćenja koncentrovane i kabaste stočne hrane namenjene razvoju stočarstva, pre svega, govedarske i ovčarske proizvodnje. To podrazumeva saradnju između ravničarskog i brdskog regiona u podeli rada u tovu junadi i proizvodnji junećeg mesa namenjenog izvozu, kao i eventualnu saradnju u proizvodnji ovčijeg mesa namenjenog izvozu, za šta postoje potencijali u zemlјama Bliskog Istoka.

Promena proizvodne strukture

Ako Srbija krene u ostvarenje ove reindustrijalizacije agrara i ukupne privede u ovoj delatnosti, model strukture proizvodnjue u polјoprivredi i industriji za potrebe podmirenja sopstvenih potreba ishrane naroda i stalnog izvoza (koji treba za desetak godina da dostigne 10 milijardi dolara godišnje), doživeće korenite promene. Sve ovo će predstavlјati i našu realnost. Ali, za to je potrebna politička odluka i volјa u vrhu zemlje, a onda će lokalne samouprave to da sprovode u delo!

 

,,Faktori snažnog, realnog rasta, vrednosti agrarne proizvodnje i izvoza obuhvataju finalizaciju mesa, voćarstvo, povrtarstvo, proizvodnju i preradu industrijskog bilјa i mleka. U proizvodnji mesa, voća i povrća faktor vrednosne multiplikacije iznosi više desetina u odnosu na žitarice. Na osnovu svega i sadašnjih cena na svetskim berzama, posebno kada je u padu cena žitarica, njihovu proizvodnju treba da svedemo na 25 do 30 odsto ukupnih površina u zemlјi. Za sprovođenje  ovakve politike, nju treba da usvoji Skupština Srbije, pa će onda biti obavezujuća za svaku novu vladu i svakog novog ministra  da je sprovodi. Za njeno sprovođenje ministar treba da dobije i dva mandata da bi bilo rezultata. Jer, dosadašnje politika je bila pogrešna, a dokaz toga je da je agrar od 2000. do 2016. godine vodilo čak 12 ministara, a umesto rasta uglavnom imamo stagnaciju i pad proizvodnje“, navodi Simin.

 

Ako bi sve ovo primenili u praksi Srbija bi za pola decenije imala:

PROIZVODNJU                   POVRŠINE/ha                VREDNOST U 000/e

(oko)                             ( cene iz 2014. – oko)

Žitarica                                   1.900.000                               2.500.000

Uljarice, šeć. repa                     403.000                                  550.000

Krompir                                      75.000                                  800.000

Grožđe i vino                               55.000                                  550.000

Voće                                            376.000                               3.030.000

Povrće                                        151.000                                1.220.000

Krmno bilje                               346.000                                   350.000

Proizvodnja mesa                      650.000 tona                       3.500.000

Mleko                                    1.442.000.000 tona                     550.000

 

Ako bi Srbija stvorila i vodila agrarnu politiku po ovim parametrima, imala bi snažan ekonomski rast, produktivno zapošljavanje u novim prerađivačkim kapacitetima i masovnu zaposlenost po raznim osnovama u seoskim sredinama kao i povećanje kupovne moći stanovništva. Sve to prioritetno zavisi od strukovnih partnerskih investicija koje će povećati obimna ulaganja u primarnu poljoprivrednu proizvodnju i prehrambenu industriju uz istovremeno osiguran izvoz na velika tržišta hrane. A, njih ima na svim stranama. U EU je 500.000 miliona potrošača, a deset odsto njih hoće hranu bez GMO, kakvu Srbija može ponuditi. U bivšem nesvrstanom svetu je oko 1,6 milijardi potrošača gde takođe imamo biznis prijatelje, jer je više desetina hiljada ljudi koji su tamo sad na rukovodećim pozicijama, studiralo na prostorima nekadašnje SFRJ pa su ostale prijateljske veze, u koje su utkani i ekonomski interesi. Voljni su da ulažu u proizvodnju hrane u Srbiji.   Dakle, realizacija ovih projekata zahteva i operativnu razradu predloga za strane investicije (od ukupnih SDI u agrar dolazi samo 0,7 do 1, 6 odsto, što je veoma malo). Sprovođenejm svega ovog u delo videlo bi se da u Srbiji vlada opšti interes u korišćenju prirodnih resursa i u državnoj svojini umesto pojedinačnih i rentijerskih kakvi su vladali do sada. Uostalom da je tako bilo pokazala je i pljačkaška privatizacija u agraru u kojoj je svaka treća poništena. Sad vipe nema ni šta da se privatizuej pa je došlo vrme d se radi na korišćenju genetskih mogućnosti stvorenih sorti i hibrida, a posle reindsutrijalizacije, većoj proizvodnji i preradi, a samim tim i izvozu hrane iz Srbije.

(Autor je publicista, član Akademijskog odbora za selo SANU)

 

 

епублиек СРбојкепрехрамбене индустрије.обл развијене земље немогу без стратешкго партнетства да привуку неPreporuka EU!

U Srbiji je unišen stočni fodn pa nema ni stoke ni mesa za izvoz!Primera radi EU (koja godišnje uvozi 700.000 tona junećeg mesa) preporučila je Srbiji da može u narednih pola veka od  nje godišnje da kupuje po 50.000 tona bebi bifa. Evropski komesar za meso je tada jasno rekao: udružite se u proizvodnji, ukoliko to neuradite ne da ćete propasti nego ćete nestati! Napunite staje sa govedima i garantujem vam otkup dogovorenih količina u narednih pola veka! Da tome nismo posvećivali pažnju, najbolјi podatak je iz 2015. godine iz Srbije izvezeno samo 315 tona bebi bifa! Inače, od 1996. godine Srbija ima dozvolu od EU, za godišnji izvoz 8.875 tona bebi bifa. Ali, nikada se toj cifri nismo primakli. Jer, nemamo ni stoke ni mesa!

Sprovođenje nove, buduće,  agrarne politike znači, prvo napuniti prazne staje u Srbiji. Jer, pored već praznih staja kod većine od 350.000 registrovanih gazdinstava (gde postoji samo 15.000 – 20.000 junadi), one su prazne i u 200.000 praznih kuća u Srbiji! Prazne staje neće moći odjednom da se napune. Ali bolјom i stimulativnom agrarnom politikom, povratkom poverenja i radom iz godine u godinu – da! Primera, radi, pre dve i po decenije iz SFRJ se izvozilo 50.000 tona, a od toga samo iz Srbije se godišnje izvozilo više od 30.000 tona bebi bifa!

Inače, bruto vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji u 2014. godini bila je pet, a u 2015. godini samo 4,63 milijarde dolara! Naš cilј mora biti prvo, da dostignemo nivo iz devedesetih godina prošlog veka, pa onda da idemo u povećanje! Dakle, budućnost Srbije se nalazi povratkom u prošlost! Jer, to bi bio naš najveći rast proizvodnje i budućnost koja obećava! Ovakav simboličan izvoz mesa iz Srbije nanosi veliku štetu nacionalnoj ekonomiji i razvoju, a doprinosi pražnjenju sela Srbije, navodi ex ministar srpske polјoprivrede dr Velјko Simin. Da gubimo korak sa svetom, pokazuje i činjenica da je regionalni razvojni centar Kine, planiran za Srbiju, neočekivano lociran  Zagrebu!

Lokacije

Moguće lokacije novih ili rekonstruisanih klanica za svinje bile bi u Zrenjaninu, Pančevu, Somboru, Nišu i Jagodini. Lokacije za klanice za goveda trebale bi da budu u Kralјevu i Pirotu. Klanice za živinu treba izgraditi u Žitištu, Bačkoj Topoli, Požarevcu i Leskovcu.  Ukupne investicije u sve ove klanice osim transportnih sredstava i infrastrukture iznose oko 350 miliona evra. Investicije u matična stada i proizvodnju sirovina kod domaćih farmera treba da obezbede strateški partneri. Međusobni ekonomski odnosi partnera u ovom poslu definisali bi se tako, da proizvodnju učine održivom i kroz primenu berzanskih obračunskih cena za određenu proizvodnju.

Problem državne zemlјe

Treba rešiti probleme sa državnom zemlјom koje navodno u Srbiji ima 830.000 hektara. Problemi sa zemljom zasigurno su poremetiti našu polјoprivrednu proizvodnju i egzistenciju vojvođanskih paora. Pitanje državnog zemlјišta je najvažnije pitanje koje se pojavilo u Vojvodini u poslednjih 25 godina. Mi tu pričamo o 14.000 porodica i 70.000 lјudi koji su u ozbilјnom egzistencijalnom problemu, kaže Branislav Bogaroški, sekretar za poljoprivedu Vojvodine, uz napomenu da ga čudi kako je Železara Smederevo i problem koji tamo ima 5.000 lјudi vest svaki dan, a da to nije isti slučaj sa 70.000 lјudi u Vojvodini. Državnu zemlјu treba prodati našim selјacima, a pa tim novcem rešiti i probleme srpske polјoprivrede. Od  prodaje domaćim selјacima dobilo bi se oko tri milijarde evra. To bi bila prihvatlјiva cena za srpske polјoprivrednike! Kada bi se taj novac još pametno utrošio, ne bi trebali da kukamo i pričamo kako nemamo strane direktne investicije. Jer, niko neće da dolazi gde nema ekonomske ni političke stabilnosti. A, nje u Srbiji ni danas nema. Kako tvrditi da je imamo, kada je srpski agrar za 15 godina vodilo čak 12 ministara! Da je bilo stabilno, u politici i ekonomiji, pričalo bi se o dva ministra poljoprivrede! Sa ovim parama, koje se nalaze u zemlji, rešili bi agrarne i mnoge druge probleme!vnu državne zemljevnom zemljom koej navodno ima 830.000 hektara.

POGLEDI

Kad poljoprivredni kombinat i železara vrede isto

Kad neko plati PIK ,,Bečej’’ 45,5 mil­iona evra, a (neko, čitaj Kinezi) za Železaru da 46 miliona evra logično se nametne pi­tanje u čemu je trik. Da li je moguće da čeličana vredi kao propali pol­joprivredni kombinat? Odgovor se ne krije u logici već u ekonomiji. U ovom trenutku u ovoj zemlji vrede isto i PIK i Železara, a čak bi se moglo reći da su Kinezi čeličanu preplatili. Miodrag Kostić i njegova MK grupa, kupujući nekadašnji poljoprivredni gigant, bečejski PIK, kupili su imov­inu, to jest njive, (dobili na obradu i velike državne površine) a Kinezi će morati da ulože novac, znanje, tržište i ogromne marketinške resurse kako bi Železaru učinili rentabilnom. Uz to moraće da daju najmanje 300 miliona evra da bi kompanija postala konkurentna jer, jasno je, cilj kineske kompanije je da preko periferije prodru na tržište Evrope. PIK ,,Bečej’’ je prodat sa 2.908 hektara zemljišta sa centrom za do­radu semena, mešaonicom stočne hrane, silosima skladišnog kapac­iteta 44.500 tona, krupnom i sitnom mehanizacijom. Radna jedinica “Svin­jarstvo” ima šest objekata na farmi kapaciteta 4.600 krmača i 4.390 naz­imica, što omogućuje proizvodnju do 100.000 tovljenika godišnje dok rad­na jedinica “Govedarstvo” raspolaže sa dve farme kapaciteta 1.950 krava i proizvodnjom mleka do 12 miliona litara godišnje. Prodata je i “Flora”, fabrika za preradu povrća, ribnjak od 666 hektara, kao i restoran “Ribnjak” i poslovni prostor u “Master centru” Novosadskog sajma. Sve to je otišlo za 45,5 miliona. Da je kupio samo njive, ispalo bi da je Kostić hektar platio oko 15.000 evra, a da je silose, ,,Floru’’, staje i poslovni prostor u Mas­ter centru Sajam dobio fraj. Pa koje bolje prošao, Kostić ili Kinezi? Teško je prosuditi. Teško je zapravo i porediti ova dva primera, ali prosto, intere­santno je to što je jedno posrnulo poljoprivredno preduzeće uz rame železari sa preko pet hiljada radnika i predviđenom proizvodnjom teškom dva miliona tona. Da je poljoprivreda u Srbiji, barem za domaće tajkune, jedini isplativ biznis jasno je ako se osvrnemo malo unazad. Kupovali su naši biznismeni i rudnike i fabrike i brodogradilišta i hemijske i tekstilne i razne druge industrije ali su na čvrstim nogama samo oni koji su ušli u poljoprivredu. Razlika je u tome što su Kinezi obbećali da svi radnici, njih više od 5.000 ostaju na svojim radnim mestima, dok je od 1.300 radnika u ,,Bečeju” njih 600 ostalo na ulici! To se već oseti u Bečeju, ti radnici nemaju prihoda, pa je znatno manji pazar u maloprodaji. Čak se ističe da će Bečej, uskoro biti grad gladnih i siromašnih, a nalazi se u srcu vojvođanske žitnice. I to je rezultat jedne od poslednjih velikih privatizacija u agraru (preostalo je još da se proda PKB…). Sa PKB to ne bi trebalo činiti jer, on je građen da bi poroizvodio hranu za Beograd, koji je danas tržište od dva miliona potrošača! Kombinat bi mogao dobro da posluje kroz snabdevanje tog tržišta i da ostane državno preduzeće. Uostalom, u Izraelu sva zemlja je u državnom vlasništvu i takva preduzeća, pa svi dobro posluju i žive!

B. Gulan