Agrokolonija

Taoci svetskih korporacija

 

”Stvaranjem uslova za ulazak stranih investicija u poljoprivredu, što će se do­goditi stupanjem na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, nagoveštavale su se drastične promene u toj oblasti, sa ozbiljnim posledicama po egzistenciju srpskog seljaka. Na to ukazuje iskustvo zemalja u kojima je došlo do koncentracije vlasništva nad obradivom zemljom i prirodnim resursima u rukama velikih investitora i međunarodnih korporacija”, objašnjava publicista Branislav Gulan koji se zalaže za to da država i mali proizvođači ostanu vlas­nici zemlje. Jer, u praksi se pokaztalo da poljoprivreda niej interesantan za stane ulagače u tu oblast. Najbolji podataka je činjencia da je od direktnih straniuh investicija koej su stigle u Srbije posle demokratskih promena 2000. godine samo 0,6 do najviše 1,7 odsto godišnje je odlazilo u agrar! U Srbiji se proces “otimanja” poljoprivrednog zemljištae odvija kao sastavni deo privatizacije, koji najpre podrazumeva ukrupnjavanje poseda, a potom prodaju, po visokim cenama, stranim korporacijama. Taj process će ojačati posle 1. Septembra 2017. Godine, kada će stranci moći legalno da psotaju vlasnici zemlej u SRbiji, naavno ukoliko država nešto ne učini da to spreči. U prilog tome najbolje svedoči podatak da četvorica najvećih domasćih srpskih tajkuna poseduju, u proseku, po 25.000 ha oranica, koje su stekli ku­povinom poljoprivrednih preduzeća u Vojvodini. ”Sa ovakvom agrarnom polit­kom poljoprivreda se sve više posmatra kao provereni recept za sticanje profita male grupe ljudi, a ne kao dobra osnova za prehrambenu sigurnost stanovništva.

Podsetiću na to da su kroz privatizaciju uništeni poljoprivredni kombinati, koji su bili zaokružene celine. Taji su, primera radi, na žalost, sada svi profitabilni delovi PKB-a (Imlek, Pekabeta, Frikom), priva­tizovani. To rasparčavanje je dovelo dotle da je prvo Salford,a  sada sada novi vlasnik imaju monopol na tržištu mleka, a kriza od pre nekoliko godina pokazala nam je kako je kada velika firma diktira uslove otkupa.

Otimanje obradivog zemljišta u Srbiji odvijalo se kroz društvenu i svo­jinsku transformaciju, a krajnji efekat je bio poražavajući. Od 2.284 preduzeća, privatizovanih u periodu od 2001. do 2012. godine, u stečaju je završilo 1.070, dok je u slučaju 664 preduzeća raskinut kupoprodajni ugovor. Tako su i poljoprivredna preduzeća i zemljište u društvenom vlasništvu postali pred­met privatizacije, sa lošim ishodom. Podaci ukazuju i na činjenicu da su u 253 privatizovana poljoprivredna preduzeća evidentirane brojne neza­konitosti jer prethodno nije rešeno pi­tanje njihove svojine nad poljoprivred­nim zemljištem. Osim toga, otpušteno je blizu 100.000 poljoprivrednih radni­ka. Znači ostalo je više od 300.000 gladnih usta. Na sve to je, u izveštaju iz 2012, upo­zoravao i Savet za borbu protiv korup­cije, dok razmere prisvajanja državnog i zadružnog zemljišta, nisu poznate jer su novi vlasnici knjižili ne samo društveni kapital koji su kupili, već i državnu i zadružnu svojinu.

Zato se ja i sad zalažem da  PKB ostane državno preduzeće. Eto, imali smo nedavno privatizaciju PIK ,,Bečej’’, pa je više od 600 ljudi ostalo na ulici. To je oko 2.000 gladnih usta u Bečeju, koji se nalazi u ,,pustinji’’ za proizvodnju hrane! Koliko je to potrošački gubitak najbolje će vam reći prodavci u Bečeju, koji će iamtgi znanto manji Pazar. Jer, uvek kada su radnici PIK ,,Bečej’’ dobijali platu, i onu minimalnu, oni su se radovali, pazaru! Sad tuguju!