AGRARNE SUBVENCIJE U EVROPI I SRBIJI: Ko najviše profitira?

Najveća stavka u budžetu EU su agrarne subvencije, a najviše od toga profitiraju koncerni.

Svake godine Evropska komisija dodeli 50 milijardi evra polјoprivrednim proizvođačima i kompanijama. Ko dobija najviše, analiziralo je više uglednih nemačkih medija problematičnu raspodelu tog novca. Najviše od podsticaja profitiraju Francuska, Španija i Nemačka koje su istina i u vrhu lestvice najvećih proizvođača.

Od 2014. godine 400.000 korisnika u Nemačkoj dobilo je više od 53 milijarde evra. Nemačkim polјoprivrednicima poslednjih osam godina u proseku je isplaćeno po 127.000 evra. Ali gotovo četvrtinu tog novca dobilo je samo jedan odsto njih: 12 milijardi evra ili 30.000 mesečno – po polјoprivrednom proizvođaču. Mala seoska imanja su prosečno dobijala po 200 evra mesečno, pisalo je Dojče vele.

Nepravedna raspodela u EU

Raspodela ovog novca često je problematična i nepravedna, navodili su nemački mediji.

Kako je navedeno krajem 2022. godine, taj princip se prepoznaje u celoj EU. U osam zemalјa koje su analizirane, velike kompanije i javne institucije bili su glavni korisnici subvencija. Raspodela je često još nepravednija nego u Nemačkoj: onaj jedan odsto subvencionisanih sa vrha liste dobija čak više od trećine svih subvencija u Evropi. Isto tako, pokazuje se da često investitori i institucije koji nisu iz agrarne branše profitiraju.  Tako u Austriji i Polјskoj velike iznose dobija i Katolička crkva.

Energetski koncern RWE, hemijska kompanija BASF i farmaceutski div Bajer su od 2014. dobili više od tri milijarde evra, preneo je portal Poslovni. Predstavnik za medije RWE naveo je da su subvencije dodelјene za ponovno kultivisanje zemlјišta na području rudnika, budući da te površine bez ovih ulaganja ne bi bile na raspolaganju polјoprivrednicima.

BASF ima svoje polјoprivredno imanje koje je dobilo subvencije. A Bajer na svojim polјoprivrednim površinama, tvrdi kompanija, uzgaja stočnu hranu. Osim toga, te površine se koriste za obvezna ispitivanja sredstava za zaštitu bilјa prije dodele odobrenja za upotrebu.

U Nemačkoj se, ističe se, posebno izdašno subvencionišu bivše istočnonemačke državne agrarne firme. Te nekadašnje polјoprivredne zadruge su posle ponovnog ujedinjenja privatizovane, a velike površine zemlјišta dospele su u vlasništvo privatnih firmi. Među 100 najvećih korisnika subvencija u agrarnom sektoru Nemačke čak 24 su te bivše polјoprivredne zadruge, navedenoki je krajem prošče godine u javnosti EU.

Takođe, sedam od deset velikih proizvođača mesa bili su dobili subvencije, a među njima su i oni koji su kršili zakon o zaštiti životinja. Osim toga, među korisnicima bili su i veliki zagađivači  koji negativno utiču na ostvarenje klimatskih cilјeva EU, navodili su mediji.

Borba za ove subvencije je tako žestoka i interesi suprotstavlјeni da je planirana reforma agrarnih subvencija 2021. morala da bude odložena na dve godine, naveo je  Dojče vele, pred poetčak 2023. godine.  Taj rok je prošao i pravila će se promeniti početkom 2023. Osnovna premija po hektaru će biti umanjena, a polјoprivrednici će moći da traže posebne ekološke subvencije.

Gde su naše pare!?

Kada je o Srbiji reč, treba reći da je Agrarni budžet u njoj uveden 1996. godine. Njegov idejni torac bio je pok Ivko Đonović, tadašnji ministar poljoprivrede Srbije i generalni direktor PIK ,,Takovo’’ u Gornjem Milanovcu. Tada je Agrarni budžet bio najveći, do ove godine, i iznosio je šest odsto budžeta Srbije. Posle toga je donet i Zakon  o agrarnom budžetu. Pa je on svake godine trebao da bude najmanje pet odsto od republičkog buđžeta. Međutim, to se nikada nije ostvarivalo!!! Zašto, odgovorne su vlade koje su delile novac u Srbiji. Razloge treba tražiti i u tome što poljoprivreda nije strateška grana u Srbiji! Niti će uskoro biti u Srbiji, bar kada se gleda kao na nju gledaju aktuelne vlasti. Vlada Srbije odlučila je da ove godine Agrarni budžet bude oko 80 milijardi dinara. Proizvođači hrane, da bi preživeli, i ove godine su pravdu, bar trenutnu, uspeli delimično da ostvare, da bi preživeli, kada su krenuli na ulicu da potraže pravd. I dobili su obećanje sadašnjih vlasti. To je da se na utvrđeni Agrarni budžet od 80 milijardi dinara, dodaje jođ 33 milijarde dinara. To je tog trentuinak značilo da će Agrarni budžet u ovoj godini biti najmanje 113 milijardi dinara! Posle toga vratili su se kućama, ekonomskim dvorištima i žetvi. Problemi su ostali, ali sav obećani novac još nije stigao! Kada će – ne znaju ni vlasti, ni proizvođači hrane koji čekaju na izvršenje obećanja!

Međutim, kada su nezadovoljni proizvođači hrane sredinom 2023. godine izašli na ulice, da potraže pravdu, tada su naterali vlast da pronađe dodatni novac i obeća, još 33 milijarde dinara. Po tadašnjem obećanju poljoprivreda će u ovoj godini dobiti ukupno 113 milijardi dinara. To je odlučeno uredbama vlada, sredinom  2023. godine, a cilj je bio samo da se ,,ugasi požar’’. Odnosno kako bi se proizvođači hrane vratili u ekonomska dvorišta i nastavili pripreme za žetvu koja se privodi kraju u celoj Srbiji na oko 720.000 hektara. Jer, jesenas je u Srbiji bila  obavljena rekordna setva pšenice na 725.000 hektara.

Na veliku setvu ratari su bili stimulisani, prošlogodišnjom dobrom ceom pšenicde, kada je posle intervencije Rusije u Ukrajini. Jer, jednog trenutka cena pšenice je bila i oko 43 dinara po kilogramu. Po toj ceni sealjci su mogli da prodaju i da zarade. Seljaci su tada hteli da izvezu tržišne viškove pšenice, kojih je bilo u Srbiji.  Ali, im vlast to nije dozvolila, pe svega, jer se bavila poslom koji nije znala. Jer tog trenutka su ovu oblasti vodili, a da nisu znali da je Srbiji u jednoj godini dovoljno oko 1,65 miliona tona pšenuice za ishranu, robne rezerve i setvu. Nisu znali ni kokliko imamo na zalihama nisti koliko iamnkjo viškoa da ivzezemo. Bave s poslom, na koje ih dovodi politika i vlast, a ne znanje! Zato čine i takve propuste! Prema tadašnoj računcii koju je sačinio inž Petar Radić stručni saradnik u Zadružnim savezu Vojvodine, u prošloj 2022.godini proizvodnja kilograma pšenice je koštala 38,53 dinara po kilogramu. Tada je moglo da se izveze i proda 2,5 miliona tona pšenice. Ove, 2023. godine imamo dovoljno pšenice za sebe i za izvoz. Prosečan prinos po hektaru manji nego lane, ali i lošiji kvalitet. Međutim, veće površine po hektarima povećaju i ukupne tone pšenice. Cena proizvodnje po jednom kilogramu, uz prosečan prinos od pet tona u 2023. godini, po računici Petra Radića je 33,30 dinara po jednom kilogramu. Ali, ove godine je znatno niža tržišna cena, trenutno se kreće oko 22 dinara po kilogramu bez PDV, i nema kupaca!

Dakle, nelogičnom zabranom države u 2022. godini, bio je onemogućen izvoz oko 2,5 milona tona viška pšenice koji  je postojao u Srbiji! Jer, žetvu u kojoj je u 2022. godini bilo dobijeno oko 3,2 miliona kvaltitne pšenice, dočekale su i ogromne zalihe neprodatog roda. Bilo je to prvi put u poslednjih nekoliko decenija da seljaci mogu i nešto zarade. Ali, to se ni ovaj put nije dogodilo! Za to je odgovorna, loša, neodgovorna vlast koja je donela takvu zabranu. Posle je uvidela tu grešku, a to je bilo kasno. Ali, nije bilo odgovornosti za neodgovorne odluke!

Jer, Vlada koju su oni izabrali to im je onemogućila. Očekivali su i ove godine visoku cenu, ali je nisu dočekali. Tržište i svetski moćbnici su sve to sveli na najmanju moguću meru, tako da oni ove godine žanju gubitak. Srbija će opet imati dovoljno pšenice, ali će seljaci ostati praznih džepova. Najbolja potvrda je činjenica da je na Produktnoj berzi u Novom Sadu, pred kraj jula 2023.godine bila slabija ponuda u odnosu na tražnju. Pšenica se potraživala po ceni od 22,00 do 22,50 dinara po kilogramu bez PDV-a, dok je ponuda bila na višem cenovnom nivou.

Tamo gde se ove godine ostvari prosečan prinos po hektaru od pet tona, proizvođačka cena pšenice, koju je sačinio inž Petar Radić, saradnik u Zadružnom savezu Vojvodine,  biće 33,30 dinara po jednom kilogramu. Pošto će prosčeni prinso po hetkaru biti manji, troškovi proizvođača će biti još veći.  Onjo su koji  se oidlučili na veću setvu pšenicde, imaće iveći gubitak. Zato im se i preporučuje da ne prodaju sad pšenicu, već da je skladište i čuvaju. Čekajući neke bolje dane i više  cene, bar delimično, kako bi smanjili gubitak. A, o zaradama i boljem životu od rada u agraru, ni ovog puta, nema više ni govora!

Dakle, sredinom  2023. godine ulica je ,,ugasila požar’’, ali problemi nikada nisu  rešeni sa uredbama. Niti su vlastima, niti su nezadovoljnim pobunjenicima dugoročno rešili probleme. Još uvek nisu podeljene obećane pare sredinom tekuće 2023.godine poljoprivrednicima, stočarima, mlekarima, žeteocima, pa se može očekivati njihovo skoro, ponovno pojavljivanje na ulicama sa zahtevima i pitanjem ,,gde su naše pare“!

Ponovo će se pojaviti i zahtevi da im se kaže gde je nestalo oko 54 milijarde dinara agrarnih subvencija za stočarstvo i ruralni razvoj dodeljenih od 2016.do 2020. godine, koje su otišle iz Ministarstva poljoprivrede, ali nisu stigle do onih kojima su bile namenjene. To su bili stočari i sela Srbije. Radi so 28 milijardi dinara za stočarstvo i 26 milijardi dinara za ruralni razvoj. To je utvrdila kontrola Republičke direkcije za državnui reviziju i o tome obavestila javnost. Međutim, taj novac nije doneo rezultate, ali javnost ni do danas nije obaveštena gde je nenamenski potrošen novac.

Radi se o velikoj sumi para. Ako se pretvori u evro, to je više od 457 miliona evra subvencija koje nisu našle  svoje prave vlasnike. Koliko je to, najbolja potvrda je činjenica, da je Agrarni budžet u 2021. godini bio 400 miliona evra!  Dakle, nestao je i ne zna se gde je potrošeno para, više od jednog godišnjeg Agrarnog budžeta!  Za nenamensko trošenje tog novca, nema odgovornosti odgovornih! Taj novac da je došao do onih kojima je namenjen mogao bit da oporavi posrnulo stočarstvo. Ruiniana sela Srbije bi nam danas lepše izgledala. Međutim, po onome što se čini, zemlja za koju se do nedavno govorilo da bi mogla da hrani pola Evrope, uskoro će postati zavisna uvoza hrane!

Dakle, da je taj novac koji je samo na papiru bio namenjen poljoprivredi stigao do proizvođača hrane, oni ne bi sad malo, malo, pa nezadovoljni izlazili na ulice i tražili pravdu za preživljavanje. Traženje prava na ulici je njima jedini način da delimično dođu delimično do svog novca. Jer, oni to pokušavaju i na legalan način na sastancima, pozivima i vapajima, pokušavaju, da zatraže pomoć. Ali, vlast to, kao da ne želi da čuje! Međutim njihove zahteve prihvati tek kada nezadovoljni, njih više desetina hiljada izađe na ulice. Ali, sam način ostvarivanja prava na ulicama, nije dobar ni za vlast niti za seljake. Jer, problemi se tada rešavaju uredbama. Iskustvo pokazuje da uredbe nikada  dugoročno nisu rešile probleme! Iskustvo pokazuje da uredbe tada nikome nisu dugoročno ništa dobro donele. Već, samo trenutno ,,ugasile požare’’. (B.Gulan)