Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Treba nam novi koncept agrara ili program koji će odmah početi da deluje i da se primenjuje. Vraćen duh zadrugarstvu. Ali sun am potrebne zadruge koje će delvoati od proizvdinbej na njivama do finalnih proizvoda. Seljaci moraju postati vlasnici prerađivačke industrije. Kapital se mora obrtati najmanje jednom nedeljno! U Srbiji su mali prihodi jer se on obrće sao nekoliko puta godišnje!
Piše: Branislav Gulan
Poljoprivredi Srbije treba novi koncept agrarnog razvoja. On treba da doprinese da se na 4,1 miliona hektara poljoprivrednih oranica, od kojih se koristi samo 3.476.000 hektara, proizvodi znatno više hrane nego do sada. Jer, već decenijama vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji godišnje se kreće u proseku između četirii i pet milijardi dolara. Vrednsto proizvodnje po hektaru je samo oko 1.000 dolara. Sa takvom proizvodnjom Srbija nije konkurentna u svetu. Inače, prošle 2021. godine iz SRbiej je prosle 2021. Godien u svet bilo izvezeno sirovina sirovina za proizvopdnju hrane u vrednosti od 4,9 milijardi dolara. Cilj je da se proizvodnja po hekaru prvo poveća na pet, a potom i na deset hiljada dolara. To se može postići samo bržim obrtom agrarnog kapitala. On se u Srbiji obrće dva do tri puta godišnje, dok uspešne zemlje to čine 50 do 52 puta godišnje! Dakle, na kraju svake radne i početkom nove radne nedeelje. Nekoliko uspešnih pojedinaca u Srbiji tako rade i postižu uspehe kao najrazvijeniji u svetu. Naime, imaju proizvodnju po hektaru vrednu oko 20.000 evra godišnje, dok je to u Holandiji 24.000 eva, Danskoj 17.000. To su komp’aniej koej imaju njive na njivam proizvde hranu, sa tom hranoim hranbe svpju stoku, pa imaju klanice, prerađivačklu indsutirju i na kraju – prodajhu na veliko i malo. Ali, to se može ostvariti samo uz novi koncept agrarne politike po kome bi se preraqđivačak industrija vratila dobrim delom i u vlasništvo primarnih proizvođača u Srbiji. Priaqmrni proizvođačio bi tada dobirm delom, ponvoo kroz vlasnitšpvo akcija, dobirm delom opet bili vlasnici te industrije. Znači da bi kroz članstvo u upravljanju, odlučivali o svemu od njive pa do cena finalnih proizvoda. Kroz vlasništvo u akcijama, učestvovali bi u upravljanju, a sa time i u donošenju odluka. Ti primarni proivzođšači su decenijama stvarali I gradili tu prerađivačku indsutrijui, koja ima je oteta u pljačaškoj privatizaciji, posle 2000.godien koja je obavlejna uz pomoć države. Zbog takvog odnsoa prema selu i agraru u celini, smanjuje se proizvodnja, opada broj gazdinstava, samo poslednjih nekoliko godina ugašeno je 60.000 gazdinstava i farmi, 100.000 ljiudi je ostalo je bez posla oni sad svoj hleb traže na ulici. Je, roni kojima su se obraćali bili su gluvi na njihove jadikovke. Ono sun a to prineuđenoi jer novac kojiim je država navodno psolala kroz subvedncije nije stigao dao niih. Radi se o 457 miliona evra upuićenih 0d 2016. do 2020. godine, od strane Ministarstva poljoprivrede Srbije. Državna revizorska institiuciej aj eutvrdial da taj nvoac niej doneo rezultate, što zanči damu se izgubio trag jer nema para koej su veće oe Agrarngo budžeta koji je 2021. godine bio 400 miliona evra. Jer, da je taj nvoac stigao do stočara i sela, obori i staje bi bili puni, u mesarama bi se nalazilo domaće, umesto uvoznog mesa. A, pravda se ne bi tražila na ulici. Koja je na žalost ostala jedini način za borbu preko koje su čuje glas proizvođača hrane.
Spomenik selјaku i selјanki!
Stanovnici Glavinaca, sela podno planine Juhora u centralnoj Srbiji, podigli su u centru sela spomenik srpskom selјaku i selјanki, jedinstven u Srbiji. Ovih dana, s obzirom na to da ponovo preti zaraza virusom korona, stavili su im na lice medicinske hirurške maske. Spomenik je delo akademskog varaja Ivana Markovića, prikazuje selјaka u prirodnoj veličini, u narodnoj nošnji, s motikom na desnom ramenu i testijom (zemlјanom posudom za vodu) u levoj ruci. Iza njega, na oko metar. Ide žena, zabrađena maramom, s korpom hrane, u desnoj i malom motikm u levoj ruci.
Odbornik u Gradskoj skupštini u Jagodini Zoran Gligorijević izjavio je da su spomenik 2017. godine podigli meštani u znak zahvalnosti selu i tradiciji. Spomenik se nalazi na regionalnom putu Jagodina – Rekovac, na raskrsnici puteva koji vode ka Jagodini, Kragujevcu, Rekovcu i planini Juhor.
Da bi se sprečile te neželjene pojave, i uništavanje sela I seljaka, u Srbiji se 2017. godine, krenulo u akciju ,,500 zadruga u 500 sela“. Za dve i po godine osnovano je oko 1.000 novih zadruga. Da je to mnogo najbolji dokaz je činjenica da je Srbija proteklih godina bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga. Država je prvi put posle Drugog svetskog rata odlučila da materijalno sa 25 miliona evra bespovratnog novca pomogne zadrugarstvo. Tako je i vraćen duh zadrugarstva. Za sada se ne govori o povratku oduzete imovine posle Drugog svetskog rata. Siromašna država za takvu akciju nema novca. Povratak zadrugarstvu predstavlja i najbrži put za ujednačen regionalni razvoj u Srbiji. Mali poljoprivrednici u Srbiji, ukoliko se neudruže u jedinstvenu organizaciju, ne da će propasti nego će nestati. Jedini put za udruživanje, opstanak i ostanak su – zadruge!
Zadrugarstvo danas u svetu
Udruživanje danas predstavlja snažnu ekonomsku okosnicu u ekonomijama razvijenih zemalja u svetu, a udružuju se i farmeri koji poseduju po nekoliko hiljada hektara zemlje i drugi, ne mali kapital. Koliko je udruživanje značajan svetski proces i trend za visoki respekt, najbolje ilustruju sledeći podaci: na planeti Zemlji udruženo radi i posluje milijarda zadrugara koji su organizovani u blizu 800.000 zadruga. Procenjuje se da je oko tri milijarde ljudi povezano, na razne načine, sa radom zadruga. Zadruge obezbeđuju više od 100 miliona poslova širom sveta, što je za 20 odsto više od multinacionalnih korporacija.
Novo u udruživanju zadrugara u Srbiji prilikom osnivanja zadruga je to što zadrugari u njih unose samo svoj proizvod. U zadruge posle Drugog svetskog rata unosila se kompletna imovina. Cilj je da ga kroz zadrugu što jeftinije proizvedu, zatim prodaju i naplate! Takav projekat u Srbiji danas zastupa ministar za brigu o selu Milan Krkobabiuć sa idejom ,,500 zaduga u 500 sela’’. On je uz pomoć države, za nekoliko godina u selima Srbije već otkupio oko 1.000 praznih kuća namenjenih onima do 45 godina koji hoće da se vrate i žive na selu – (od 200.000 praznih kuća koliko ih ima danas su Srbiji). Tako se oko 1.000 mladih porodica, dok 45. godina starosti vratilo da živi u selima. Je, u Srbiji ima 4.709 sela, od kojih je 1.200 u fazi nestanka. Doprinos opstanku sela u Srbiji dala je i akcija obnavljanja zadrugartstva u Srbiji. Za pet godina osnovano je oko 1.000 novih zadruga. Bespovratnu pomoć za rad starih i novih zadrug, u iznosu od 2,2 milijarde dinara, do sada je dobilo njih oko 207. Novi konkurs za 2022. godinu po kom će bespovratnu pomoć dobiti između 50 i 60 starih i novih zadruga, u ukupnom iznosu od 500 miolioan dinmara, biće uskoro raspisan.
Šta država hoće?
Postavlja se pitanje da li ova država zaista hoće latifundije, a sve nam je veći prazan prostor? Posebno na jugu Srbije u pet najugroženijih okruga i to u Nišavskom, Topličkom, Pirotskom, Jablaničkom i Pčinjskom upravnom okrugu. Pa, recimo, migranti kad pređu granicu nemaju gde da se sklone i popiju čašu vode, sve je sablasno pusto. Jer, prazne su staje za tov stoke i obori za tov svinja. U Srbiji danas ima manje od 500.000 goveda, ispod dva miliona svinja, oko 1,6 miliona ovaca, manje od 200.000 koza, 14.000 konja, 1.000 magaraca… A, na osnovu prirodnih mogućnosti trebalo bi najmanje 1,6 milona goveda, 6,5 miliona svinja, 3,5 miliona ovaca, najamanje 600.000 koza, do 100.000 konja, desetin hijada magaraca…
Prema podacima Zadružnog saveza Srbije, od maja 2017. godine, u njoj je bilo registrovano oko 2.600 zadruga, od čega je 1.550 poljoprivrednih. Svoje poslovanje prema Zakonu o zadrugama (donet je 29. decembra 2015. godine), uskladilo je oko 2.000 zaruga. U Srbiji je tada postojalo 50.000 zadrugara (osnivača zadruga) i oko 150.000 kooperanata. Zadruge deluju u okviru 16 zadružnh saveza, predvođenih Zadružnim savezom Srbije i Zadružnim savezom Vojvodine. U zadrugama radi oko 10.000 zaposlenih, među kojima su i direktori.
Prva zadruga na teritoriji današnje Srbije osnovana je u Petrovcu (današnji Bački Petrovac), u Vojvodini ( 1846. godine – samo dve godine posle prve zadruge u Ročdelu), kao treća zadruga na svetu. Njen osnivač, evangelistički kapelan Štefan Homola, okupio je Slovake, koji su imali visoko razvijenu zadružnu svest. Organizovali su se u zadrugu, prvenstveno radi samo pomoći, udruživanjem novčanih sredstava.
Pljačkaška privatizacija
U pljačkaškoj privatizaciji 400 kombinata i agrarnih preduzeća u Srbiji obavljenoj uz pomoć države, Srbija je od 2000. do danas izgubila oko 100.000 radnika u poljoprivredi i prehrambenoj industriji u toku procesa privatizacije, tranzicije, stečaja… Kako je moglo da se očekuje da agrobiznis kompanije profitabilno posluju i budu održive kada nemamo održivost ljudi koji bi trebali da rade u ljima?
Dakle, ima mnogo novih obaveza. Mnogo posla na putu da se bar približimo po konkurentnosti EU. Prosečnu ekonomsku veličinu poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji dominantno opredeljuje sektor porodičnih gazdinstava (ima ih 565.000), jer on učestvuje sa 99,5 odsto u ukupnom broju poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji. Njihova prosečna veličina je 4,5 hektara. Inače srpski seljak kaska za Evropom. Mere države mu onemogućuju da bude konkurentan! Rezultat tog kaskanja je da seljka u Srbiji proizvodi hrane samo za 15 ljudi. U Nemačkoj za 152, Sloveniji za 100, Francuskoj za više od 90…
Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji desenijama se kreće do 4,5 do pet milijardi dolara. Ili po hektaruto je oko 1.000 evra. To je najamnej desetak puta manje od onih sa kojima hoćemo da budemo konkurentni. U tome i treba tražiti uzroke zašto agrar Srbije u poslednje tri decenije ima stopu rasta od samo 0,45 odsto. Ili nešto bolje od 2000. godine 0,61 odsto! Važeća, netačana i nerealna Strategija, napisana 014. godine na 145 strana, koja je delo 200 našoh eksperata, predvbiđala je godišnii rats od 9,1 odsto ili najmanej 6,1 dosto,. To je ostao smao san i danas. Jer, je ru 2021. godini agrar Srbije imao pad od pet odsto!
Mali proizvođači, najamni radnici!
Ukoliko ostane stanje kakvo je sada i nedođe do udruživanja proizvođača, uticaj će biti takav da će mali proizvođači, kojih je u Srbiji ponajviše, nestati! Veliki će ugušiti male proizvođače. Uništiće ih, odnosno ,,pojesti’’ velike svetske kompanije koje dolaze u Srbiju. Tako će mali postati najamni radnici na svojim njivama. Jer, deo njih to već jeste posle pljačkaške privatizacije uz pomoć države u agraru Srbije. Posebno teško je onima sa gazdinstvima veličine do 50 hektara.
A, još teže onima koji su na jugu Srbije, čije su prosečne njive najčešće veličine 2,5 do 10 hektara. Inače, u Srbiji čak 216.723 gazdinstva imaju posede ispod dva hektara veličine, pa je njihvo opstanak u pitanju. Bilo da se radi o stočarstvu, ratarstvu ili mlekarstvu. Ukoliko se neudruže – oni će nestati. Sanjiam će se ubrzati i nestanak sela, a samim tim i Srbije. Dakle, ova akciaj spasavanja stočarstva, zemljoradnika i sela, predstavlja i akciju spasavanja Srbije. Jer, ovakvi proizvođači neće biti konkurentni. Srpsko tržište to neće osetiti jer će imati dovoljno skupe hrane, ali i nove gazde. Uvoziće se, čak i ona dobijena od stoke hranjene sa GMO hranom. To se već sada događa sa uvozom mleka i svinja. Samo prošle godine iz EU u SRbiju je stiglo oko 300.00 svinja i isto toliko prasića za tov, jer ih nema. Naime u Srbiji je pre samo nekoliko godina bilo u oborima 1,1 miliona krmača prasilja, ali zbog loše agroekonomske poltike one su završile u klanciama. Sad ihu oboriam Srbije ima samo 160.000! To nije dovoljno za obnavljanje proizvodnje!
U 2015. godini je uvezeno 437.000 živih svinja, 18.000 tona mesa i 35.000 tona mesa treće klase. To je bilo i u 2016. i 2017. godini! U 2018. godini u Srbiju je uvezeno oko 600.000 svinja. U toj godini je za uvoz zamrznutog svinjskog mesa plaćeno čak 71 miliona dolara. a do pred kraj 2019. godine stiglo je 350.000 tovljenika iz uvoza što je plaćeno 151 miliona dolara. Uvoz mesa i prerađevina bio je 166,9 miliona evra u celoj 2021. i za sedam meseci 2022. iznosio je 122,2 miliona evra. Samo u julu 2022. zabeležena je rekordna mesečna vrednost uvoza zamrznutog mesa i mesnih prerađevina od 26,7 miliona evra. EU je do pred kraj 2022. godine svakodnevno ima višak od 50 miliona svinja. DAkle, i da imamo viška svinja za izvoz iz Srbije ne bi imali kupaca u EU.
Tržište u naredniom veku je u Kini!
Posle pomora svinja od afričke kugeu svtu,mnogi su u Kini pronašli tržište i taj višak prodali u ovoj najmnogoljudnijoj zemlji sveta! Priemrai radi, Srubiaj sad završava 564 nvoe faqrme svinaj. Oni su već sa miliaon toan mesa obetzbeditili tržitše u Kini i u Vijetnamu. Dakle, u Kini su mnoge zemlje, osim Srbije, pronašle tržište za izvoz mesa u dužem periodu. Zato je i preporuka Srbiji posebno, južnim delovima, u pet najnerazvijenijih okruga u zemlji, gde se što pre krene u oporavak 100 sela, da se što pre obori i staje napune govedima i sa tovom svinja.Jer, Tržište za naredni vek je u Kini.
Srbija danas u tovu ima manje od dva miliona svinja! Dalek,e 1866 godien na 1.000 stanvonikak SRbija je imala čak 1.300 svinja. Istovremeno SAD su imale tek nešto više od 800. Dakel, bili smo razvijeniji od SAD. Srbiaj danas im nauku i uslov da se tovi i po 18 miliona svinja, godišnje dr Vitorimi Vidović, porofesor novosadksog Poljoprivrendgo fakutleta I vlasjik ogledne farme I reporocentra u Rumenci. On kao stručnjak gadi farme po celoj eks Jugoslaviji, nadzorni je organ gradnej dewetien farmi u Rusiji, ali ga nepoziovkui za gradnju i obnovu stočarstva u Srbiji. Zašto, to znaju samo oni koji vode agrarnu politiku! Rezultati takve poltiike su prazne staje i obori. Mesare su pune od uvoza i pokolja na domaćim koje se posle toga gase. Jer, razvijenost se meri tako da srednje razvijene zemlje moraju imati svinja, bar koliko i stanovnika! Tek iznad toga se računa da kreću ka razvijenom svetu. A, Srbija ima 6,5 miliona stanovnika i tek po jednu svinju na svaka tri stanovnika. Danska ima 5,6 miliona žitelja i na jednog stanovnika šest svinja!
Stočarstvo Srbije se nalazi na nivou 1910. godine. U BDP poljoprivrede učestvuje samo sa 29 odsto. To je karakteristika nerazvijenih afričkih zemalja.U oborima je manje od dva miliona svinja što je na nivou do 1955. godine! Godišnje proizvodimo od 270.000 do 320.000 tona svinjskog mesa. Trošimo po stanovnuiku od 17 do 20 kilograma godišnje ovog mesa. Više ga bude samo kad su seljaci ljuti na državu pa u znak protesta imaju pokolj. Nedavno je doneta odluka Vlade da se smanji uvoz iz susedne Hrvatske, ali da se svinje i dalje uvoze, ponajviše iz Španije, Nemačke, Češke i Slovačke. Ukoliko ovakvo stanje u ovoj oblasti ekonomije ostane, svinjarstvo u Srbiji neće postojati. Sad je u fazi gašenja. Jer, sve može da se kupi i – uveze! To se danas događaja je od 1990. godine kada je iz Srbije u EU bilo izvezeno svinjskog mesa u vrednosti od 762 miliona doalra, posle do danas nije ivzezen ni gram, ovog mesa. Čak je zabranjen i transport svežeg svinjskog mesa, ako nije prerađeno na temeoraturi od 72 stepena, preko držaža, članica EU. Uzroci su loša politika, sankcije, ratovi, vakcinacija… Od izvoznika Srbija je postala uvoznik tog mesa.
Ombudsman za hranu
U naprednim i agrarno razvijenim zemljama postoji ombudsman za hranu, koji je nadležan za zaštitu primarne i prerađivačke proizvodnje, ali i potrošača. Ova institucija je, zapravo, moralno poslovni korektor u sektoru hrane. Iako postoji opravdanje za uvođenje ombudsmana u našoj zemlji i dobri primeri u EU, ideja ne nailazi na podršku, jer je u celom sektoru previše korupcije. Najbolji primer je uvoz svinjskog mesa u trenutku kada naši farmeri zbog niskih cena gase proizvodnju. Ili slučaj: dozvola na uvoz živih svinja 100.000 tovljenika po potrebi klaničara. Inače, u 2021. godini u Srbiju je uvezeno oko 300.000 živih svinja i isto toliklo prasića. Uvoz je naasavljen i u ovoj godijni kada je samo za oprva tri meseca u zemlju uvezeno 12.769 tona zamrznutog svinjskog mesa. To je plaćeno 27 miliona dolara. Inače, te svinje, od kojih je uvezeno meso, hranile su se sa GM stočnom hranom.
Godina Broj svinja
1984 5.492.000
1985 4.238.000
1986 4.086.000
1987 4.066.000
1988 3.165.000
1989. 3.489.000
1990 do 2018 opadanje do 2.800.000
2019. zvanučno do 2.700.000
2022. manje od proizvođači kaž 2.000.000
(Napomena: Od 15. decembra 2019. godine u Srbiji je posle tri decneij ukinuta fakcinacija protiv svinjske kuge. Za kuvoz vakcina godišnje se trošilo oko 25 miliona dolara. To je korsitilo jakom uvozničkom lobiju, pa nijedan minstiar nije smeo to da im ukine. Kočano je to pošlo za rukom 13 ministru agrara od 2000. godine B. Nedimoviću). Međutim, i posle toga se povremeno pojavljuje svinjska i afrička kuga, pa nema izvoza svinjskog mesa u EU, kako je narodu obećavano. Ali, i da nema koegu, a da ima svinja za izvoz, pitanje je da li bi bili konkuretnni, jer u EU svakog trenutka postoji viška od 50 miliona svinja!)
Govorimo samo o mogućnostima!
Slično stanje je i sa govedarstvom. Statistika prikazuje da godišnje proizvodimo 76.000 tona junećeg mesa. I trošimo po stanovniku samo četiri kilogama junetien godišnje. Ta brojka je mala u odnosu na naše mogućnosti. U Srbiji se o rezultatima proizvodnje u celoj ekonomiji stalno govori samo o mogućnostima! Dokaz je, da je sadašnja proizvodnja u svim oblastima tek 40 odsto na nivou onog šta je bilo u Srbiji krajem devedesetih godina XX veka.
Ali, za poznavaoce prilika, proizvodnja u tom prikazanom statističkom obliku čak je i prevelika. Odnosno ogromna, jer je za toliko mesa potrebno nekoliko puta više junadi nego što ih ima u stajama. Dakle, po ovom ispada da je statistika, u ovom slučaju, samo varka brojki o prevelikoj proizvodnji, koje nema u stvarnosti. Jer, i broj goveda je sredinom 2019. godine bio 878.000 grla. To je istorijski minimum u Srbiji. Ta brojka je manja za 2,3 odsto u odnosu na 2016. i 2017. godinu. Na početku 2018. godine u Srbiji je bilo u tovu 12.000 junadi. Zbog izvoza u Tursku sve je poklano. Turska je u 2018. godini uvezla ukupno 54.000 tona govedine i junetine. U tome je bilo iz Srbije 3.609 tona. Govori se da pred kraj 2022. godine u Srbiji u tovu ima samo 10.000 junadi. Ali, ni za njihe nema kupaca. Prosečna uvozna cena tone ovog mesa bila je 3.959 evra po toni. Jedino je Srbiji više plaćano i to 5.314 evra po toni (što je 34,2 odsto više od prosečne uvozne cene). Isticano je da je meso kvalitetno, da goveda nisu jela GMO hranu. Sad pravih podataka o novom tovu nema. Pominje se brojka od 30.000 junadi, što znači da je izvoz pokrenuo tov. Ako je tako dobro je.
Međutim, u Srbiji su problemi kada ima tova, jer vlasnici pričaju da nema izvoza. A, kada stranci traže junad i ,,bebi bif“ izvoznici kažu nema, pa su nudili svinjsko meso? Koje u EU nema prođu? Stočarstvo u Srbiji jeje devastirano. Na početku raspada SFRJ, 1990. godine, iz Jugoslavije je u svet izvezeno 54.450 tona ,,bebi bifa“ – najkvalitetnijeg crvenog mesa. Od toga je 30.000 tona bilo iz Srbije. Samo pre pet godina komesar za meso EU je na skupu u Novom Sadu naše kreatore agrarne politike nagovarao da se u Srbiji tovi junad, ističući da će EU godišnje otkupljivati čak 50.000 tona ,,bebi bifa’’. Oni koji vode agrar u Srbiji ostali su gluvi na to! Nudili su ono što oni nisu tražili, a to su svinje!
Evo i nekoliko podataka o izvozu, najtraženijeg proizvoda iz oblasti ,,bebi bifa“ poslednjih godina. Inače, posle ukdianaj sanckiaj Srbiji od 1996. Godine, ona je dobial kontigent izvoaz ,,bebi bifa’’ u EU od 8.875 tona godišnje. Niakda swe toem nsmo primakli. Pošto je stočarstvo devastirano (izvozi se 100 puta manje junetine godišnje!).
Eto podataka o tome;
- U 2015. godini izvezeno je 315. tona ,,bebi bifa“;
- U 2016. godini u svet je otpremljeno 420 tona ,,bebi bifa“;
- U 2017. godini je bilo izvezeno oko 480 tona ,,bebi bifa“;
- U 2018. godini u svet je iz Srbije otpremljeno manje od 400 tona ,,bebi bifa“;
- Do 2022. Godienm godiošnji izvozu je bio oko 400 tona ,,bebi bifa’’;
Rezultati nerazvijenog stočarstva
Ovakvi rezultati dokaz su nerazvijenog stočarstva, koej u BDP agrara učestvuje samo sa 29 odsot. To je dokaz i – nerazvijene Srbije. Jer, za ishranu stoke godišnje se u Srbiji potroši oko četiri miliona tona kukuruza. U boljim godinama, kada nema suše, Proizvede se i do 3,5 miliona tona više. Tako se izvoznici ,,žutog zlata“ iz Srbije hvale da se zemlja nalazi među deset zemalja, najvećih izvoznika kukuruza u svetu. A, od kukuruza u preradi može da se dobije i 10.000 različitih proizvoda iz viših faza prerade, pa da bude znatno veći prihod nego što je to bilo 557 miliona dolara u 2021. godini.
Od izvoza kukuruza u Srbiji je u 2018. godini ostvaren prihod od 230 miliona dolara. Sa takvim potezom se razvijene zemlje ne hvale. Mi izvozimo kukuruz, pa nam njegovi kupci sa tim kukuruzom hrane svinje, koje kasnije prodaju Srbiji. Izvozimo kukuruz kao sirovinu za hranu (od njega može da se priredi 10.000 različitih artikala) ili da se troši za tov stoke pa da iz nje izvozi meso.
Značajnu ulogu u svetu ima i organska proizvodnja mesa. Međutim, u Srbiji se organska hrana proizvodi samo na 0,5 odsto obradivih površina ili na nešto više od 15.000 hektara. Godišnje se izvozi za 27 miliona dolara. Dokaz nerazvijene Srbije je da agrar u BDP učestvuje sa blizu 10 odsto. To znači da je njegova godišnja vrednost tek nešto veća od četiri milijarde dolara!? U Sloveniji, nekadašnjojj članici SFRJ, agrar uečstuvje samo sa jedan odsto u BDP zemlje! Tako je u visokmorazvijenikm zemljama.
Nestajanje Srbije
– Imamo 4.709 naselja – sela u Srbiji. Od toga njih 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.034 naselja – sela ima manje od po 100 stanovnika. Sa nestajanjem sela i sve manjim brojem stanovnika nestaje i Srbija! Treba stvarati uslove za razvoj malih i srednjih preduzeća u vanpoljoprivrednim delatnostima koje se naslanjaju na poljoprivredu, zatim za razvoj zanatstva, kućne radinosti, konsultantskih usluga, seoskog turizma, itd;
– Treba besplatno davati građevinsko zemljište, ili uz što je moguće nižu cenu za otpočinjanje preduzetničkog poduhvata. Pojednostaviti procedure za dobijanje neophodnih dozvola, najduže 5–7 dana. Oslobađati nove firme 2–3 godine, opštinskih poreza i doprinosa, dok ne stanu na noge, a onda će se prihodi u opštinskim budžetima uvećavati. Davati im dobre lokacije i besplatnu infrastrukturu. Njihova je obaveza da imaju program zaštite životne sredine i da zapošljavaju nezaposlene s teritorije opštine. Sve to medijski i marketinški dobro propratiti.
– Lobiranje za svoju sredinu treba obavljati institucionalno i vaninstitucionalno. Koristiti sve moguće kanale i veze za privlačenje ino i domaćih partnera u sopstvenu sredinu.
– U zemlju godišnje stigne oko 3,2 milijarde dollra od naših gastarbajtera u iznostranstvu gde živi 4,5 miliona Srba. Treba podsticati naše ljude koji dobijaju taj novac da ga utroše u pokretanje porodičnog preduzetništva i malog biznisa;
– Aktivirati intelektualni kapital – znanje – u ovoj oblasti na svim nivoima, posebno lokalnom u proizvodnji, uslugama, ali i u administraciji. Ovde uključiti mlade visokoobrazovane stručnjake s evidencije nacionalne službe za zapošljavanje (Imamo 25.000 nezaposlenih agrarnih stručnjaka. To je mrtav kapital od 1,5 milijardi dolara koji je uložen u njihovo školovanje). Cilj je da zajedno sa starijim kolegama analiziraju stanje, rade programe, biznis planove, studije slučaja itd, stvarati uslove za zapošljavanje nezaposlenih inženjera, ekonomista, pravnika, prehrambenih tehnologa, informa¬tičara, veterinara, lekara i drugih struka. Davati im besplatne placeve za kuće ili stanove, adaptirati im na¬puštene kuće, useljavati ih u njih, kako bi ostali na selu. Posebno se treba angažovati u srednjim poljoprivrednim školama (ih ih više od 70) kako bi mladi posle završetka škole ostajali u selu na imanjima roditelja da rade. Cilj je da postanu robni proizvođači;
– Obavezna obuka na lokalnom nivou stanovništva, posebno proizvođača u zimskom periodu u organizaciji i finansiranju lokalne samouprave. To treba da budu seminari iz agronomije, ekonomije, prava, informatike, zdravstva, prehrambene tehnologije, menadžmenta, marketinga, preduzetništva, turizma, modernizacije lokalne samouprave, itd. To je neophodno u XXI veku radi povećanja održive konkurentnosti na lokalnom nivou;
– Mogu se adaptirati postojeći domovi kulture, zadružni domovi i zapuštene škole. Mogu se privesti prvobitnoj nameni ili ih pretvoriti u etno centre, muzeje sa seoskim sadržajima, ugostiteljske objekte s lokalnim specijalitetima, fiskulturne sale itd. S tim u vezi postavlja se pitanje mogu li se oni samofinansirati ili je neophodna budžetska podrška lokalne samouprave? Infrastruktura je neophodna i starima i mladima na selu. Ovde posebnu ulogu imaju mesne zajednice s projektima iz infrastrukture, školstva zdravstva, sportskih, lovačkih, kulturnih aktivnosti, itd;
– Imaju li lokalni biznismeni i uspešni preduzetnici i društvenu odgovornost u razvoju sopstvene sredine? Više koristiti mogućnosti jačanja javnog i privatnog partnerstva na lokalnom nivou. Podsticati zasnivanje brakova i rađanje dece. Jer, u Srbiji tri decenije godišnje umre oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000 beba! U 2021. godini u Srbiji je više umrlo nego što se trodilo čak 75.000 ljudi. Rađanje je na nivou od 1914. godine, na početku Prvog svetskog rata, što je katastrofalno! Za postizanje boljih rezultata u većoj agrarnoj proizvodnji (godišnja vrednost se kreće od četiri do pet milijardi dolara, zavisno od ćudi Boga) potrebno je da mali proizvođači sa prosekom 2,5 hektara postanu robni proizvođači! Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji po hektaru je oko 1.000 evra. To je veoma malo i na nivou nisko razvijenih zemalja. Potrebno je više akcija na svim nivoima, posebno na lokalnom.
– Gde se Srbija danas nalazi najbolje poređenje je sa Slovenijom koja je bila članica SFRJ: ona ima 2,1 miliona stanovnika i bruto domaći proizvod vredan 70,36 milijardi dolara u 2017. godini. Nacionalni dohodak po stanovniku je 34.100 dolara! Ako, pogledamo Srbiju danas 2022. godine BDP je 54,4 milijarde dolara i nacionalni dohodak je do 7.000 dolara po stanovniku!?
– Učešće poljoprivrede u BDP Slovenije je jedna odsto, a u Srbiji od osam do 10 odsto! Sa prerađivačkom industrijom (koja je dobrim delom ugašena, to se udvostručuje);
– Kada je reč o zadrugarstvu u Sloveniji ima 60 zadruga, 15.000 zadrugara i 45.000 kooperanata. Mladi bračni parovi, do 40 godina starosti, ako ostaju da nasleđuju roditelje dobijaju po 45.000 evra. Ako samo jedan od parova hoće da radi u nekoj firmi i da istovremeno obrađuje roditeljsku zemlju, dobija po 18.500 evra!
– Prosečne subvencije po hektaru u Sloveniji su veće od 500 evra. U Srbiji one su oko 70 evra. U tom finansijskom raskoraku se nalazi i uzrok zašto su oni konkurentni, a mi nismo!
Genocid nad seljakom
Prema jednoj analizi, samo od 1960. do 2012. godine, kada je rađena studija ,,Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji” (2015.) 400.000 hektara nedostaje zadrugama. Kada to pomnožite samo sa po 5.000 evra, to je dve milijarde evra. Ako bi to bilo po 10.000 evra, to su onda četiri milijarde.
Zamislite da vratite zadrugama četiri milijarde evra. To bi preporodilo seljački sektor. A gde su prodavnice, mlekare, klanice, mesare, silosi, skladišta, farme koje su unete u kombinate i podržavljene kroz formu društvene svojine? Kada je došla tranzicija, to je prodato kao društvena svojina, a nije izvršeno razgraničenje vlasništva nad tom imovinom. Zašto Slovenija nije to uradila, već je sve zemljište unela u svoj državni fond dok se ne završi restititucija?
A, mi smo restititucijom isključili povraćaj zadružne imovine, iako je zadružna imovina privatna svojina. Ona je specifičan oblik svojine jer predstavlja kolektivni oblik privatne svojine udruženih fizičkih lica. Kod nas u Srbiji pravna lica nikada nisu bili članovi zadruga, već samo fizička lica. Prema tome, radi se o privatnoj svojini. Država, da ne bi snosila posledice povraćaja prodate zadružne imovine i da ne bi bilo sporova, izbrisala je članove prethodnog zakona i u Zakonu o zadrugama (2015. ) i praktično legalizovala pljačku celokupne zadružne imovine koja je bez naknade preuzeta u vremenu od 1. jula 1953. godine do danas. To je najveći ekonomski genocid nad srpskim seljakom.
Mere za reforme
Neophodne mere koje treba preduzimati za ostvarivanje ciljeva i prioritetnih pravaca razvoja u regionalnom i razvoju i reformama agrara Srbije:
Na nacionalnom i pokrajinskom nivou
Za promenu stanja na selu i poljoprivredi neophodna je politička volja, upornost i istrajnost. To je prvi preduslov za zaustavljane negativnih tendencija u ovoj oblasti.
– Za poslednje tri i podecenije agrar u Srbiji je imao stopu rasta od samo 0,45 odsto! Od 2000. godine do početka 2022. godine agrar Srbije je vodilo 13 ministara! Važeća Strategija razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine (delo je 200 naših eksperata u ovoj oblasti napisana na 145 strana) predviđa dve nerealne stope rasta. Jednu od 9,1 odsto, a drugu blažu od 6,1 odsto godišnje.To se niakda nije ostvarilo!
U prvoj 2015. godini primene te Strategije pad je bio osam odsto, zatim u 2016. godini rast od osam odsto, pa u 2017. godini pad od oko 10,7 odsto. U 2018. Izuzetno rodnoj godini, agrar je imao rast od 18,1 odsto, pa u 2019. godini pad je bioo 0,1 odsto, zatim u godini korone 2020. , proglašen je rast tod 4,6 odsto i u 2021. godini je bioje pad od pet odsto. Dakle, imamo strategiju nerealnih želja! Postojeća Strategija razvoja poljoprivrede Srbije je nerealna i netačna! Ona pravi štetu koja se jedino može ispraviti novom agrarnom i socijalnom reformom sa realnim podacima i pretpostavkama. Odnosno.novim konceptom agrarne politike. U tome je potrebno koristiti realne podatke, sa fokusom na reindustrijalizaciju i porodična gazdinstva (ima ih oko 565.000), sa osloncem na sopstvene snage!
Reforme
Do 2000. godine bilo je 17 reformi u gradskim centrima sa oko 65 granskih reformi u privredi. Država nije problem po sebi, ona postaje problem samo kada je loša! A, Srbija danas je – to! Džabe agraru strategija, kad nema akcije…! Treba nam program, odnosno, koji će odmah početi da deluje i da se primenjuje.
Stručnjaci
Istraživanja su pokazala da, zavisno od regiona zemlje, u 50 do 80 odsto zemljoradničkih zadruga nema nijednog zaposlenog poljoprivrednog inženjera, što je neshvatljivo i neprihvatljivo. Srbija ima više od 20.000 nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka. Od toga je 5.000 nezaposlenih agronoma i veterinara. Među njima je 40 doktora nauka i oko 400 magistara i mastera. Neshvatljivo je da u Srbiji nema razumevanja za najkvalifikovanije ljude koji bi trebalo da se uključe u proces poljoprivredne proizvodnje, a ima za one koji peru prljav kapital. To su i milijarde izgubljenog kapitala uloženog u njihovo obrazovanje, koji je sad neiskorišćen. Da se uvede obaveza da na određen broj hektara svako gazdinstvo mora da angažuje po jednog stručnjaka, drugačije bi bilo. I da se limitira veličina gazdinstva, to jest broj hektara koji mogu da budu u rukama jednog gazde, kao što je u Danskoj ili nekim drugim zemljama.
Posle toga sledi niz aktivnosti kao što su:
– donošenje deklaracije Narodne skupštine Srbije o radikalnom zaokretu ka razvoju sela i poljoprivrede. To bi trebalo doneti konsenzusom u parlamentu – uz punu saglasnost svih poslaničkih klubova;
– pored deklaracije treba doneti strateška dokumenta razvoja sela i poljoprivrede u skupštini s jasno definisanim ciljevima, pravcima, prioritetima razvoja i konkretnim merama za njihovo ostvarivanje;
– sve ovo treba da prati i snažna materijalna podrška na svim nivoima nadležnih institucija, pre svega, agrarnog budžeta (postoji zakon da to bude pet odsto budžeta, ali se nepoštuje) razvojnih fondova s jasno razrađenim merama agrarne i ruralne politike i konkretnim, profitabilnim razvojnim programima u seoskim područjima. Za to je potrebno da postoji i agrarna banka, kao svuda u svetu;
– posebno ističemo neophodnost namenskog, racionalnog i ekonomski opravdanog korišćenja i onako oskudnih finansijskih – budžetskih i fondovskih sredstava. Srbija ima značajan fizički kapital – obradive površine (oko 4,1 miliona hektara, a koristi se 3.467.000 miliona hektara), livade, pašnjake, šume, vode, a takođe i ljudski kapital. Jedino je ograničen – finansijski kapital. Zbog toga mora se zaoštriti ekonomisanje ovim kapitalom, pre svega, namenskim i racionalnim korišćenjem, kao i praćenjem njegovog efektuiranja u dužem i kraćem periodu;
– i s tim u vezi podsetili bismo na komentar italijanskog pisca Lampeduze (Giuseppe Tomasi di Lampedusa, 1896–1957) u romanu Leopard: „ako ne želimo ništa da promenimo, sve će se promeniti“, a sada je već pet minuta do dvanaest;
Na lokanom nivou
– Brzo doneti strateška dokumenta lokalnog i seoskog razvoja u svakoj sredini, s jasno definisanim ciljevima, prioritetima i programima razvoja;
– Konkretnim i detaljno razrađenim merama za njihovo ostvarivanje uz neophodnost formiranja agrarnog budžeta na gradskom i opštinskom nivou. Paralelno s tim potrebno je formirati ekspertske timove tzv. LOKALNE AKCIONE GRUPE (LAG) na tom nivou;
– Izvršiti analizu i snimanje stanja prirodnih i ljudskih resursa u selima po opštinama, tzv. mapiranje. Izabrati proizvodne programe prilagođene prirodnim uslovima i tradiciji proizvođača. Na teritoriji opštine to moraju biti profitabilni programi, tržišno i izvozno orijentisani, zasnovani na komparativnim prednostima rejona – radi smanjenja troškova i povećanja konkurentnosti. S obzirom na izražene klimatske promene, s jedne, i agrohemijske i pedološke promene, s druge strane, treba razmotriti mogućnost uvođenja novih biljnih vrsta i sorata koje se mogu prilagoditi novim uslovima, uz primenu novih tehnologija;
– Iznalaženje finansijskih sredstava, pre svega, iz sopstvenih izvora, odnosno opštinskih prihoda. Progresivno oporezivanje bogatijih slojeva, odnosno građana. Pojedine opštine i gradovi, već nekoliko godina, imaju solidne prihode od izdavanja državne zemlje u zakup. Zar se od tih prihoda nije moglo izdvojiti 5–10 odsto u ruralni budžet. Tu su i ino fondacije, pre svega i IPARD fondovi. Još uvek nemamo spremne projekte za ove fondove koji su se aktivirali nakon početka pregovora s EU;
– Dobro je što smo krenuli u novu organizaciju zadrugarstva u Srbiji. Država je prepoznala probleme kao i da ih može rešavati kroz razvoj zadrugarstva. A, to se odnosi na delove Srbije koji ostaju prazni. Posebno na jugu Srbije. Cilj je ujednačen regionalni razvoj. Vraćen je duh zadrugarstva, ponudili smo nove projekte u zemljoradničkom zadrugarstvu – novi model zadruge, zasnovan na zadružnim i etičkim vrednostima i principima. Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo 100 zadruga, a sad je za godinu i po dana osnovano više od 1.000 zemljoradničkih zadruga! Da bi biel uspešniej potrenbo je da imaju i prerađivačku industriju da brži obrt kapitala koji bi morao godišnje da bude bar 50 puta!
-Dakle, interesovanje postoji. Ide se u osnivanje specijalizovanih, a već imamo i složene zadruge. Pozitivno se ocenjuej pomo razvoju agara I sela koji id ekroz ministarstov za brigu o selu. Cilj je da se pomognu mali, sitni proizvođači. To zanči da postanu robni proizvođači I da to dog amogu i da žive;
– Razvoj klastera i udruživanje subjekata po fazama proizvodnje, od trpeze do njive, odnosno jačanje horizontalne i vertikalne koordinacije, s obzirom na to da su ove veze pokidane tokom procesa privatizacije, u proteklih 30 godina, a nove nisu izgrađene;
– Intenzivirati saradnju s dijasporom. U svetu postoji četiri miliona ljudi sa ovih prostora koji imaju kapital od 80 milijardi dolara. Svake godine održavati radne sastanke lokalne samouprave sa dijasporom na temu mogućnosti njihovog investiranja u konkretne razvojne programe koje nudi lokalna samouprava ili pak koje oni nude. Ovaj model je dao dobre rezultate u Kini, Tajlandu, Kipru, Izraelu. Zašto da lokalne samouprave ne budu istrajne u saradnji s dijasporom. Moramo učiniti sve što je u našoj moći da oni, ali i mi, prepoznamo obostrane interese u toj saradnji;
-Treba osnivati ,,srpske kuće“ u mestima gde oni žive gde bi se kupovali proizvodi sa naših njiva i iz naše prerađivačke industrije;
– Predlažemo formiranje razvojne banke dijaspore, gde bi oni deponovali sredstva, formirali upravni, nadzorni odbor i skupštinu. Od svojih članova izabrali bi direktora i utvrdili kriterijume za raspodelu tih sredstava, zatim vodili računa o namenskom korišćenju istih kao i o njihovom efektuiranju, pre svega, s ekonomskog stanovišta. Potrebna je i agrarna banka, kao i agrarani fond koji bi proizvođačima garantovao da žće uvek dobiti cenu koštanja svog proizvoda. U prioritetu ove institucije bili bi pro¬grami i projekti koji se odnose na selo i poljoprivredu. Od stranih direktnih investicija koje su dolazile u Srbiju posle 2000. godine u agrar je odlazilo samo 0,6 do najviše 1,7 odsto. Od od 2000. do 2020. godine stgrane direktne investicije u Srbiji su se kretale od 1,2 do 3,2 milijardi dolara godišnje.
(Autor je član Nacionalnog tima zа preporod sela Srbije, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji i Naučnog društva ekonomista Srbije)