Последњи дан бика

https://cirilizovano.blogspot.com/2022/02/blog-post_18.html

Владимир Ружански, рођен у Совјетском Савезу, више година живеоу Израелу, где је и војску служио, да би се недавно преселио у Jермениjу. Историчар, истраживач историjе Блиског Истока, јевреjског народа и jевреjско-jерменских веза. У Арцах отишао као добровољац, у одбрану од азербеjџанске офанзиве започете 27. септембра. Преносимо вам jош једно његово сећање на Карабах.

Посљедњи дан бика

Бик се појавио управо испред камиона, као гром из ведрог неба. Нарек, који jе седео испред управљача, успео је да притисне кочницу у последњи тренутак, у потпуном мраку, када jе видео пред собом огромног бика.
Било је нешто мистичко у животињи: прелеп бик, снажан, са великим очима. Кроз цели рат водио jе стадо крава дуж линије фронта, као очаран. Ниjе се плашио нити мина, чак ни ракета и спокојно је жвакао траву на ничијој земљи, док су изнад стада лебделе беспилотне летелице. Изразио jе спокоj и презирање смрти. Његови неустрашљивост и спокојство пренели су се на стадо, и краве, у овом паклу између две ватре, наставиле су исти живот као у мирно време: пасле су и храниле своју телад. Може се рећи да је овај био у рату од првог до последњег дана. Али посљедњих радних дана био је потпуно усамљен: можда је заостао од стада, а можда је сам отишао. Али разлог томе jе била његова фатална рана: вероватно је експлодирала мина или је био рањен фрагменитима гранате. Изашао jе на пут сав крвав али држао се на ногама наjбоље што jе могао.

Његове велике тамне очи гледале су тако као да jе знао да ће ускоро умрети, па чак и да сопствену смрт осећа као нешто неизбежно и филозофско.
То вече мирис прженог меса однео jе мирис барута, од коjег у неискусних воjника сузе навиру на очи. У кухињи су делили месо тако да га буде довољно и да сваки војник буде сит. Али овај бик је био тако голем, да како год се делило његово месо, довољно га је било за десетине и десетине воjника.
Када се, добро после поноћи, воjнички пир завршио, jедни су отишли у земунице да спаваjу, други на стражу.
Роштиљ jе био изузетно укусан, а са дудовим ракиjом – незабораван. Било jе нешто мистично у овом пиру, али тачно шта, то воjници нису могли да разумеjу.
Уопште, у животу остаjе мало времена за размишљање. Луксуз је то, луксуз већи него нежељен роштиљ под носом непријатеља. Jер за већину људи живот jе само опстанак.
Војници су завршили с пиром око један сат ноћу, и тада стигла jе вест о потписаном примирjу. Прво нико у то ниjе веровао. Сви су мислили да је у питању нечиjа глупа шала, а можда и дезинформација непријатеља. Али када су у новинима видели свог врховног команданта, више није било сумње.
За цео живот запамтио сам речи једног мог ратног друга: ”Код Јермена нема повлачења. Може се ићи само напред!” И они су били спремни да иду напред сваку секунду, и сваку секунду су очекивали такву наредбу.
Уместо тога стигла је вест о примирjу.
На тридесет-четрдесет метара од наше линиjе певали се турско-азербеjџанске песме, непријатељски војници су плесали и нашима показивали голо дупе. Да зауставимо њихову забаву, довољно би било испалити пар метака. Али стигла jе наjстрожа наредба: ни jедног пуцња!
Ноћ jе одступила полако. У хладном ваздуху мешали су се мириси барута и роштиља, jарост наших воjника и, са завијањем шакала у позадини, гласови непријатеља.
„Овде више немамо посла“, казао jе Нарек.
И, неколико дана касније, са пријатељима је кренуо у град Шуши, да тамо пронађе свог погинулог пријатеља.

Аутор: Владимир РужанскиПревод: Арам Гарегинијан