Јерменија „лажни савезник“ Русије? Поређење са другима

Арам Гарегињан: Јерменија „лажни савезник“ Русије? Поређење са другима

Јерменија је подржавала и наставља да негује стратешки однос са Русијом. Током последњег сусрета са премијером Јерменије Николом Пашињаном, ово је потврдио и председник Русије Владимир Путин.

„Сваку недељу, дефинитивно сваких десет дана, разговарамо телефоном, и наши сусрети су редовни, упркос пандемије. Потписали смо, током претходних година, око 200 докумената, који служе као темељ за наше правне односе. Они стварају добру могућност за сарадњу у готово свим областима“, изјавио је Пашињан.

Онима који кажу да Јерменија мора да прекине везе са Русијом, довољно им је погледају оно што се сада дешава у Украјини. Западне државе нису покушале нити сада не покушавају да зауставе рат, већ напротив, чине све да потраје што дуже.

„Постсовјетске државе интересују Запад само уколико омогућују проблеме за Русију, и више ништа“, казао је у једном прошлогодишњем интервију бивши председник Јерменије Левон Тер-Петросјан.

Овај пример може да се види у Грузији и нарочито у Авганистану, који, наравно, није био део Саветског Савеза, али данашња талибанска влада може да провоцира Русију, зато што границу Таџикистана и Киргизије с Авганистаном држе руски граничари. На исти начин, У Карабаху, са јерменске стране, данас стављају руске миротворце. Зашто би САД оклевале да их увуку у нови сукоб?

О томе је одворено говорио и секретар савета безбедности Украјине Алексеј Данилов. Одбацујући сву дипломатију, рекао је тачно оно што мисли:

„Ако се отварају други фронтови за Руску Федерацију, то ће нама врло помоћи.“

После тога треба имати велику фантазију, да се каже да ће Америка и Европа пружити Јерменији оружану помоћ. Нису подржали Јерменију, осим политички, декларативно, ни када је Азербејџан намерно бомбардовао јерменско мирно становништво у Арцаху, (Карабаху), и тешко је претпоставити да ће нас подржати сада, када азербејџанска нафта и гас постају за Европу још важнији као алтернатива руским енергентима.

Да поновимо, сада руски миротворци одржавају безбедност у Карабаху и тамо стоје са јерменске стране.

Имајући у виду све речено, антируска политика у Јерменији била би врхунац недалековидости, поготово зато што се у Русији, више него икада, помно прати да ли ће доћи до било каквог противруског дејства у Јерменији, али истовремено кроз прсте гледајући на исте акције у Азербејџану, којих стварно има и многобројније и веће су, и исто тако, благонаклоно, на антијерменске акције неких руских политичара и медија, укључујући службене.

Нико не обдацује

Добро је познато да су садашњи премијер Пашињан и један део његове екипе учествовали у антируским манифестацијама. Међутим, после доласка на власт 2018. године, исти је изјавио да Јерменија неће направити никакав преокрет у спољној политици, и да савез са Русијом нема алтернативе.

Али то му није помогло. Две године у руским медијима траје пропаганда против нове владе. Пашињана називау потенцијалним издајником, који је спреман да се одметне на страну Запада – и све то у државним медијима, који никад не говоре по својој памети и тек тако.

А докази? Све типа Пашињан је љуто рекао и мрко гледао Путина. И ове оптужбе, можда, чак би имале некакву логику, да не постоји неколико паралела.

Паралела прва

Пашињан, који (макар и не из превелике љубави) сада говори да је Русија пријатељ и савезник, оптужен је да жели да протера из Јерменије руску војну базу. Када је у септембру 2020 года почео рат у Карабаху, Пашињан, кроз државне руске медије, био је оптужен да је рат својима грешкама сам испровоцирао.

Алијев је још 2012 године успео да протера руску војну базу (радиолокацијску базу у граду Габала). И? У руским државним медијима ниједне оптужбе, нико није писнуо ни Алијеву, ни његовој влади.

Током рата у Карабаху 2020. године Алијев је дошао је до тога да је почео спор са Сергејем Лавровим, министром спољних послова Русије. Када су у Москви објавили да су у Карабах пребачени страни плаћеници, Алијев је изјавио да и Русија користи приватна војна предузећа у различитим регионима широм света, и да он може и саму Русију оптужи…

Никаквог одговора на овај демарш није било.

Друга паралела

Председника Белорусије Александра Лукашенка се у Русији назива највернијим и најпоузданим савезником. А он је, од почетка 2020. године почео да оптужује Русију да хоће, у замену за јефтини гас, да припоји Белорусију. Крајем јула 2020. године, управо пре председнички избора, у Белорусији је ухапшено 32 грађанина Русије. Били су оптужени да намеравају провокације током избора. Лукашенко је овако окарактеризовао реакцију руске стране:

„Они већ, правдајући се, кажу, да смо их ми сами код нас пребацили. Јасно, треба им да на неки начин оправдају своје прљаве намере“…Лукашенко обвинил Россию в «грязных намерениях»…

И? Готово никакве реакције у Москви, осим изјава пар посланика.

Приде, одмах после избора, Лукашенко је за Кремљ поново постао пријатељ и савезник, и сада говори да Русија и Белорусија морају бити један ентитет у привреди и одбрани…Лукашенко счел Москву и Минск одним целым в экономике и военной сфере

Рамзан Кадиров, садашњи председник Чеченске аутономне републике, у 90. годинама учествовао је у војним акцијама против руске армије, а сада каже да спреман је да до краја брани интересе Русије у Украјини.

Без оптуживања

Ми Русију не оптужујемо. Како Кремљ реагује на изјаве или поступке Лукашенка, Кадирова или неког другог, то је дело њихове политике. Само на оптужбе, које се могу чути на руским медијима, хајде да одговоримо, подсетимо, да Јерменија барем није мање пријатељска држава за Русију него многе друге. Посебно не Азербејџан, где се манифестује против руских миротвораца, или Турска, која у Украјину шаље дронове да дејствују против руске армије, што чини против руских војника и у Сирији, Либији и, наравно, Карабаху (Арцаху).