Нису желели да знамо

Када је мој деда, Вазрик Коркотjан, био жив, никада нам није причао шта је видео у рату. На исти начин у Југославији седамдесет година очеви нису причали деци све што су они видели. И чак у дубокој старости, већ немоћни, ветерани су били самилосни према својој одраслој и снажној деци.

Због тога нисам знао је ли дедин пук Црвене Армије био у Јасеновцу или неком другом логору смрти, који су били разбацани свуда по српским земљама. Али ако није био у једном, у неком другом сигурно је био…

Скоро педесет година после рата, када је дед имао 70 година, а мени било шест, новинарка једне радио станице из Јеревана хтела је да уради емисију о ветеранима Отаџбинског рата и пронашла је број телефона наше куће. Када је дошла, упитала је деду: “Чега се сећате из рата?”. Мој деда је испричао оно што је било, не изостављајући ништа: “Видео сам срушене куће, мртве људе. Све је оставило тежак утисак на мене”.

Неколико година касније, моја породица, из дана у дан, у новинама је читала како је Југославија остала сама спрам целог “цивилизованог” света, сама против свих. Родитељи, не разумевајући ништа, гледали су некад у екран телевизора, некад једно у друго, а бака и деда у своју прошлост – пола века уназад, па у данашњицу, куда је склизнуо сав “цивилизован” свет. Само са једном разликом: онда је фашизам бих побеђен…

Три године дана, у децембру 2018.године, у Јереван је дошла делегација из Србије, да ода поштовање југословенским ваздухопловцима, чији се авион срушио 1988 године, када су превозили помоћ Саветској Јерменији, која је претрпела велики земљотрес. Од шефа делегације, генерала авијације Жељка Билића, добио сам драгоцени поклон: српску заставу.

“Сећају се те”, говоримо деди, када смо развијали заставу пред његовим сликом, сваке године 20.октобра, на Дан ослобођења Београда, и 9 маја, на Дан Победе. На исти начин споминьемо и његовог стариjег брата, Ваграма Коркотjана, такође учесника рата.

Ми се, заувек, сећамо и стотина хиљада српских војника, који су ратовали у Југославији у дугом паклу нацистичке окупације, од 1941. до 1944. године. У јеку тог рата они су, надајући се непознатом, ратовали с неколико десетина пута бројнијим непријатељем, али не дозвољавајући нацистима да пошаљу нове дивизије на Стаљинград и Лењинград, где се родила моја бака, Рускиња, Варвара Васиљева, коjа је преживела опсаду Лењинграда.

Арам Гарегињан